Живот светога Саве

Поглавље 27: О поласку Светога у свети град Јерусалим и о пророковању о њему и ученицима његовим часнога патријарха јерусалимскога

Поглавље 27.1: О уласку преосвећенога кир Саве у свети град Јерусалим

И отуда опет оде у жељено добро пристаниште, у свети град Јерусалим, где лежа ризница која се не може украсти, уштеђена од Оца небесног свима онима који га љубе. И тако ушавши у свети град, оде прво у свој манастир, у дом светог богословца Јована¹. И порадовавши се са игуманом и са свом браћом Лавре светога Саве, и с њима оде у свету цркву пресветлога Васкрсења Христова. И по ранијем обичају поклони се животворећем гробу господњем и часноме крсту на светом месту Кранијеву, и свима страдањима Господњим и светим местима, на којима Господ наш Исус Христос прими вољна страдања².

И велики светилник животворећег гроба господњега, часни патријарх велики Атанасије, примивши светлу радост дође у цркву у сусрет светом другу своме; и љубазно целовање примише оба небесна светила, земаљски анђели и небески људи, и пошто су сели посред цркве и пред светим и животворећим гробом, питао је свети Преосвећенога: „Како свет, и да ли су мирна царства по земљама, и да ли је добро држава царства вашега, и како ли те Господ проведе на овом путу?“ А он му рече све по реду. И говорили су о овом и дивили су се страшном божјем предложењу и чудном провођењу његову.

Поглавље 27.2: О пророчанству часног патријарха јерусалимског Атанасија о преосвећеном Сави и ученицима његовим

Богоносни патријарх Атанасије гледајући на Преосвећенога и на ученике његове, испуњене Духом светим, пророкова посред цркве, пред лицем целога сабора јерусалимскога, богогласујући песму васкрсења господњег, тихим и светолепним гласом појући: „Док је гроб био отворен, и док је ад плакао, Марија вапијаше ка апостолима који су се сакрили: изиђите делатељи винограда Христова, и проповедите реч васкрсења³.“

И, да чује цео сабор, говорећи: „И ово су други апостоли који су доселе били сакривени Господом; и ово су истинити делатељи винограда Христова, изведени од самога Господа на своју жетву. Истинити Бог испрва Ноју и Авраму и његовим унуцима и Јову⁴, Бог јавно говораше, а не писањем, но сам собом, пошто нађе њихову самисао чисту. Ово је у „Старом завету“, и у Новом нашем такође; јер ни светим апостолима нашим учитељима не даде Бог што написано, но место писања обећа им дати благодат Духа: „Јер он ће вам, рече, све напоменути⁵.“ Такође је сам говорио пророцима: Положићу вам завет нови, и дајући законе моје у њихове самисли и на срца написаћу вам, и сви ће бити научени Богу⁶. И по истинитој речи господњој: „Призваћу себи народе, да ме ти прославе са Оцем и Светим Духом, и ја ћу им даровати живот вечни⁷“, ево данас пред нашим очима видимо друге богозване пророке, проповедатеље вечнога Слова, пресветлога васкрсења Христова; и ово су испунитељи јеванђеља Христова, који ће испунити недостатке његових светих апостола; и ово су почивалиште светога Духа и просвећење света, и ово су други мученици који на себи носе страдања владичња, и који му последују са радошћу, који не само да изливају своју крв, но и душе своје положише ради њега; и ово су купци који траже истинитога живота Владике свога Христа, који их је искупио својом часном крвљу.“

И по ранијој навици убогих и богатих, безмало стече се сав град чувши за долазак Преосвећенога. А патријарх га узе од цркве господње, и са њим прими духовно и телесно весеље, и тако оде у свој манастир, ка светоме Богословцу; и опет тамо сатвори радосно славље са братијом велике Лавре светога Саве.

Поглавље 27.3: О пребивању преосвећенога кир Саве у светом граду Јерусалиму

И када је ту починуо од путног труда, и када је био ту у светом граду, посред цркве господње, и када је последовао стопама владичњим, и гледао на света страдања због неизмерног милосрђа онога који је страдао за свет, и пошто се настанио са жељеним Господом, и са целим клиром свете цркве пресветлога Васкрсења Христова, одмах је заборавио трудове и досаде и скрби и печали које су се догодиле на путу, и штавише ширио се у весељу богозрачне душе своје, и благодарио је Господа због безбројних посећења његових, говорећи:

„Узвеселих се са оних који ми рекоше: Хајдемо у дом господњи, и Господом удостојене стојаху ноге наше у твојим дворима, Јерусалиме. Хвали, душо моја, Господа, и благодарићу те, Господе, све дане живота мога, јер си ми дао жељу срца мога. Они који се надају на Господа, као гора Сион неће се поколебати на векове, живи у Јерусалиму; горе су око њега, и Господ је око свога народа, од сада и до века. И Господ, зида Јерусалим, да сабере уједно расејања Израиљева; хвали, Јерусалиме, Господа; хвали Бога твога, Сионе; јер укрепи преворнице врата твојих, и благослови синове твоје у теби⁸.“

Свети разумеде истиниту блаженост чудеснога пророка: Они који имају семе у Сиону и ближње своје у Јерусалиму⁹. И ради тога би у миру његово место и стан његов у Сиону, на коме постави и свој душевни дом, манастир великога апостола Богослова Јована, приснога друга господњег, семе божје посејано од самога Господа на процветање добре вере. И ради тога наследи земаљски Јерусалим, желећи настанити се са Господом у вишњем Јерусалиму¹⁰, и са њиме живети у бесконачне векове, као наплату превечне радости. И овај Јерусалим прослави, и више овога Јерусалим прослави не само на земљи но и на небесима; и не само да прослави једини Јерусалим, но и све источне и западне крајеве Господом вођен прође као муња, наоружан светим Духом и украшен његовом благодаћу, наступајући на змије и на скорпије и на сву силу вражију¹¹, и ничим повређен пребиваше покриван силом божјом.

И када сам био у Јерусалиму и у Светој Гори, свети древни старци од сто година, који су пре тога видели прве свете, и који су са њима поживели духовно и телесно, и који су опет са овим били саврсници и саподвижници, удивише се његову великом богоразумију и дивном исправљењу и богосветлом расуђењу, који је изнад снаге надмашио многе и древне, савршујући сваку доброту, и ови свети примивши откровење тајне божје, називаху га земаљским анђелом и небесним човеком, у последња времена по божјој вољи рођена од земаљских људи, коме се после светих не нађе нико потпуно раван¹². Ваистину из младости почевши дело божје, и до конца не престаде истинито чрнствујући, и у свему имајући добру слику неисказаног и неиспитаног божјег човекољубља, истинито последујући јеванђелском гласу господњем: Који претрпи до конца, биће спасен¹³. А свагда се упражњаваше светим молитвама и песмама божаствених речи, помишљајући на писано: Јешћеш трудове плодова својих¹⁴ и Господом обећано: Блажен је обед који се једе у царству небесном¹⁵.

А ови свети сведочећи говораху: „Овога светога ми не упоређујемо ни ка земаљским људима ни ка небесним звездама, ни ка месецу који просвећује ноћ, ни ка самом истинитом сунцу небесном, које је сваком топлотом огрејало све, и сваким духовним и телесним требовањем. Јер овај свети — рекоше — не поживе себи на земљи, ни овај један дан, но цео живот свој овога света посла ка небесном, који и нађе ходећи још жив у телу, а уз то се још из матерње утробе јави обливен благодаћу божјом, и јави се љубазан небесном цару и силама небесним; и постаде достојан саврсник апостолима и мученицима, носећи на себи зраку ових небесних, и служећи Господу дан и ноћ, не извијањем речи, но у простоти срца; коме се, рек оше, удив ише анђели, и преудивише људи, и заволеше га и земаљски цареви и сувише, и одликоваше га великим частима као једнога од небесних, и сви који живе на земљи, правоверни мали и велики његовим весељем бише обвесељени и његовим богатством бише обогаћени. Јер овај, рекоше, испуни горе и хумке и удоља и брда сваком утехом, испуњујући реч апостолску: Нека свако од нас не тражи своје, него и оно што је другога¹⁶, не угађајући себи но Богу који васкрсава мртве, и који је себе принео на жртву за нас, а Господом сачуван и њиме у свети град принесен, благослов богоразумно расправивши, свима раздаде милостивом руком, прво свему клиру цркве Васкрсења господњег и Лавре светога Саве и свој братији тога манастира, понављајући своје братство, и свима светима који постадоше ништи Христа ради, и свима тима све довољно даде.“

Напомене

1. Види гл. 22, пр. 53.
2. Упореди опис цркве Васкрсења Христова у глави 22, пр. 6—9. — Место Кранијево је Голгота на којој је Христос био разапет; Вук је превео са „коштурница“, а грчки је: κρανίου τόπος (место лубање); налази се у свим јеванђељима. Упореди само Јеванђеље по Јовану (19, 17): „Изиђе на мјесто које се зове коштурница, а јеврејски Голгота“. — Према апокрифној Причи о Адамовој глави Христос је као дечак играјући се нашао на Јордану Адамову главу. Она је закопана „на Кранијевом месту“, на Голготи, где ће Христос бити разапет и својом крвљу из ребара крстити је. Налази се у глагољским и ћирилским рукописима.
3. Први „сједален“ шестога гласа недељног тропара. Он је морао бити певан 1233. године, у недељу 30. октобра. Ово је био податак да је Доментијан лично био присутан (види: Димитрије Витковић, Друго путовање св. Саве по источним светим местима, Братство 20, 1926).
4. Ној, Аврам и његови унуци, Јов, старозаветне личности којима се Бог јављао, види Прву књигу Мојсијеву и Књигу о Јову.
5. Јеванђеље по Јовану (14, 26).
6. Књига пророка Јеремије (31, 33).
7. Стихира-антифон на велики четвртак на бденију.
8. Цела Савина молитва састављена је од Псалама (122, 1—2; 146, 1—2; 21, 2; 125, 1—2; 147, 2,12—13).
9. Неутврђен цитат.
10. Вишњи Јерусалим, царство небеско.
11. Јеванђеље по Луци (10, 19).
12. Овде Доментијан говори о себи, како је био у Јерусалиму и Светој Гори, како су му свети старци говорили о Сави и називали га „земаљским анђелом и небесним човеком“, што код њега личи на стил, опште место. Неки закључују из овога да Доментијан није био у Јерусалиму са Савом него је ишао касније и прикупљао податке од очевидаца. Види гл. 9, пр. 6 и гл. 23, пр. 8.
13. Јеванђеље по Матеју (10, 22) и Јеванђеље по Марку (13, 13).
14. Псалам (128, 2).
15. Јеванђеље по Луци (14, 15).
16. Посланица Филибљанима (2, 4).

Стране: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34