Поглавље 8
Таман Живан устаде, јер се хлад беше помакнуо, а сунце припекло, те га врућина пробудила, кад ето ти му Пурка.
— Помози бог, куме! — поче Пурко још издалека. — Ти се одмараш, а?
— А јест, ја! — одговори Живан зевајући и бунован. — Легох мало, па ова врашка жега, ааа! А одакле ти, куме?
— Па озго из села — одговори Пурко и седе. — Идох с људма до Мирјанића — неким послом…
— Знам, да питате бабу Мирјану — рече Живан, па се насмеја и зену.
Пурко га погледа мало зачуђено, па се осмехну и рече:
— Кад си пре то дознао?
— Па што сам, хвала богу, кмет!
— Ти имаш, чини ми се, вранца пастува? — упита Пурко да се не отеже разговор.
— Имам, ја!… А што ће ти?
— Па требаће нам… Знаш…
— Баш сте ви Зарожани луди! — рече Живан, па се опет насмеја. — Тражите вампире! А ко вам је оно ноћио у воденици?
— Па Страхиња, — рече Пурко па, да би затурио разговор, упита: — А, богати, куме, што ви отерасте оног човека?
— Кога, куме?
— Па Страхињу!
— Вала, нико га није гонио — одговори Живан и још једном зену.
— Вала, ти си га отерао!
— Нуто де! — учини Живан и попридиже се мало. — А почем?
— Што не даш момку девојку?
— Зар њему?! — викну Живан и скочи. — Зар оном дроњи што је забаглао чибучић чим је испао из пелена?… Море, куме, ти немаш памети!
— Куме! — викну и Пурко и скочи. — У памет се ти, море, ја сам кмет!
— И ја сам кмет! — обрецну се Живан на њ. — Ако си ми дошао за то, слободно иди! Ено ти вратница!
— Немој тако, куме, немој! — поче Пурко блаже. — Није оно момак на одмет. Кад се деца воле и милују, нека их нек се узму.
— Јеси чуо ти, куме! — рече Живан и унесе се пред Пурка. — Е не дам му је, па макар ми седе плела!
— Море куме, немој да се кајеш! — рече Пурко, поћута мало, па упита: — И баш не даш?
— Више ми слободно не помињи! — одговори Живан одсечно. — Већ ако хоћеш да се свадимо.
— Како ти драго! — рече Пурко и слеже раменима. — Само да се не покајеш. Свакад је боље милом него силом.
— Дете! — викну Живан и не слушајући шта Пурко говори.
— Чујем, чико! — одазва се неки момчић из куће.
— Иди де доле с кумом на ливаду. Ухвати вранца,па му подај нек води.
Момчић истрча из куће, па оде напред у ливаду.
— Е, да идем и ја, куме! — рече Пурко. — Ваља ми похитати кући да ме људи не чекају.
— Чувај ми, куме, коња! — наручује Живан, па пође у кућу. — Другом га не бих дао за живу главу.
— Баш ти хвала, куме! У здрављу!… Памти што ти рекох! — рече Пурко и оде наниже за оним момчић ем.
Живан се само окрете, погледа га и нешто промрмља…
Пурко узе вранца Живановог и оде полако у Зарожје.