Поглавље 2
Тада је у Зарожју, подалеко од села, на реци, била, у некакој грдној гудури — воденица сеоска. Ту су Зарожани, кад су год били гладни, млели жито, те се хранили хлебом. Али, за чудо божје — није се могао ни један воденичар одржати у тој воденици! Омркне здрав и читав, а осване — мртав, са црвеном масницом око врата, као да је гајтаном удављен. То се чудо рашчуло надалеко и већ се нико живи није смео најмити да буде воденичар. Има неколико недеља како се Зарожани муче и петљају са самом воденицом, мељући помало дању.
И још нешто. Тада је био у Зарожју кмет— неки Пурко, један од оно мало Зарожана, који нису затурали вилама орахе на таван, ни појили врбу, ни истезали греду, ни сејали со̂. Тај је Пурко био паметан човек, иако је носио најдужи перчин у свем селу.
Онда се Зарожани нису шишали, него су и они и свуд по околним селима носили перчине: неки низ леђа, а неки подвијене под капу иза врата.
Пред кућом Пурковом беше лепа рудиница; на тој рудиници голем, гранат орах. Под тим орахом састајали су се људи с кметом, па се разговарали и договарали о својим пословима.
Онда још није било механа. Можда је и било, али тек Зарожани нису знали да има механе на свету.
Лицем на Ивањдан беху се искупили све по избор људи из села с кметом под орах. Неки поседали, неки полегали насатке, неки потрбушке, па се помало разговарају. Кмет и још њих два-три пуше на кратке чибучиће.
Кмет легао потрбушке, па се ногата најлак; у руци му некакав патрљак, те шара њим испред себе по земљи.
— Море људи, — почеће Пурко запаравши мало оним патрљком испред себе — шта ћемо с нашом воденицом? Воденичара нема, нити га можемо наћи. Да има барем два витла, па би нам било доста млети и дањом, а ноћом, нек је носи ђаво! Али овако све се мучимо без брашна. Село велико, један витао, налога. Куд ће доспети да намеље свакоме, кад само дањом меље!
— Па и онако, брате, — прихвати неки чича Мирко — не може воденица бити сама. Сваки час ваља што оправити, јаз чистити, камен посецати… Ми и онако имамо послова и сувише!
— Хвала богу, — рече кмет и ногатну се мало, — све нам је у селу добро! Овце се близне, летина поноси, говеда се обадају, народ поштен. Само та проклета воденица.
— Ама како би било — рећи ће неки Рашко Ћебо, најгрлатији човек у свем Зарожју — да ми узмемо пусат, па преноћимо коју ноћ?…
— Е… Оно јест’… ама знаш… Аја! — замрмљаше готово сви углас.
Чисто их подиђоше неки мравци. Они што беху полегали насатке, изврнуше се потрбушке, а они што беху потрбушке — изврнуше се насатке.
Сви се мало замислише.
— Ја велим, браћо, — рече кмет Пурко и запара добро оним патрљком, — да још једном огледамо. Да нађемо како било воденичара…
— Аја! — дочека чича Мирко. — Каког воденичара, бог с тобом? Неће нико за живу главу!
— Ја, вала, не знам, — рече Ћебо, — тек мени се чини да бисмо могли и сами преноћити…
— Вала, ја му не преноћих, — дочека неки Видоје Ђилас, — па макар знао туцати жито у ступи!
— Вала, синко, ни ја, — прихвати чича Мирко, — па макар кокао кокице те јео.
— Ама, да ми зовемо попа, — рече неки Срдан, — нек очита што…
— Та читао је, Срдане, и читао, — одговори Пурко и ногатну се, — па никакве вајде.
— Ја велим, људи, — рече чича Мирко, — да ми градимо нама другу воденицу. Хвала богу, потока доста, имамо где.
— А шта ћемо с овом? — упита Ђилас.
— Па угарак у њу! — рече чича Мирко.
— Додуше, боље и то него да све пропада — додаде Пурко.
— Од кмета и беседа! — подсмехну се Ћебо.
— Немој ту дробити! — осече се чича Мирко и устаде.
— Та махни се, Мирко, богати! — рече Срдан. — Ко сеје со̂, ничу му скакавци.
— А јеси истегао греду, Срдане, а? — подсмехну се Ћебо.
— Оканите се, људи! — виче Пурко, јер виде да ће бити русваја.
— Ако си и истезао греду, — рећи ће чича Мирко, — ниси скакао у јарину као Ђилас.
— Ако сам и скакао, — одговори заједљиво Ђилас — нисам затурао вилама орахе на таван као ти, чича!
— Не лај, море! — плану чича Мирко.
Сви пођипаше на ноге.
Кмет их стаде мирити:
— Баталите, људи!… Де, да се разговарамо као људи…
Аја! Реч по реч — заједај један другог, док ти пуче шамар Ћебу иза врата. Ошамари га Ђилас.
Зачас се начини читава гужва. Сваки дочепа шта му паде шака, па удри… удри! Само се чује: „Не, Ћебо!… Стани де, чико!… Држ’ се, Срдане!… Не дај, кмете!…“
Еле бише се до миле воље, па се разиђоше куд који. Неко гологлав, неко нахрамује, неко се пипа око ребара.
Кмет уђе у кућу да се умије, јер сав беше изгребен по лицу.
Тако се сврши тај састанак зарошки.