Поглавље 6
Тако је Страхиња дочекао свануће здрав и читав.
Таман се он спрема да пође из воденице горе у село, док ето ти Зарожана — оних истих што су били на састанку, и с њима кмет.
Откако за се знаду, нису се ваљда никад толико пренеразили као сад кад су затекли Страхињу жива.
— Их, побогу зар си жив? — викнуше сви углас од чуда.
— А жив, ја! — одговори Страхиња нешто немарно.
— Па шта би, брате?… Казуј, казуј! — салетеше га сви, гушећи се већ од наглости да чују то чудо како је остао жив.
Таман им поче Страхиња причати све по реду, док ето ти озго кренуло се село, па и неке бабе и жене. Све се то начети око њега, пуна воденица, па још и пред вратима.
Прича он њима, а они се чуде, машу главом, узвикују:
— Их, брате, забога!
— Е чуда, људи!
— О, бог с нама!
Али кад им каза шта је вампир узвикнуо, сви се замислише. Дуго су ћутали. Ту нико није умео паметовати.
— Богами, јест — почеће чича Мирко. — Ето откад и ја памтим није се могао ниједан воденичар одржати, а и онако је по селу много мрло људи.
— Ама зна ли ко каквог Саву Савановића? — упитаће Пурко.
— Аја!… Не зна нико! — повика готово сав онај народ.
Зарожани се и опет замислише.
Утом се прогура нека баба, седа као овца и без зуба, па закрешта онако бапски:
— Знате ли, децо, ко ће то најбоље знати?
— Ко, ко, ко? — повикаше многи и радознало.
— Нико други већ баба Мирјана!
— Која Мирјана! — упита Пурко.
— Па она из Овчине — рече баба и окрете се Страхињи. — Теби, синко, пада и као неки род.
— Јест, — одговори Страхиња немарно, па додаде: — може бити она ће најбоље знати…
— Ја још нисам била ни проходала, — настави баба — кад се Мирјана удала у Овчину. Ако она не знадне, не зна нико.
— Па да зовнемо Мирјану — рећи ће Пурко. — Нек отпадне ко часом у Овчину.
— Ама она је обневидела — рече Страхиња.
— И оглухнула! — додаде Ћебо.
— И не може на ноге! — рече чича Мирко.
— Па да идемо ми њојзи! — рече кмет.
— Хајдемо, хајдемо Мирјани! — гракнуше многи.
— До ручка стићи ћемо у Овчину! — вичу Ћебо и Срдан.
— До мрака можемо се вратити! — довикује Ђилас.
— А ја велим да идемо сутра — вели чича Мирко.
— Аја!… Боље данас!… Сад!… Одмах! — диже се граја.
— Стојте, људи! — виче кмет. — И ја велим, боље данас!… Него хајдемо горе до моје куће да попијемо коју… И овај је човек уморан… (Ту кмет пружи руком на Страхињу). А ваљао нам је!…
И тако се сви одабранији Зарожани кретоше горе у село кући кметовој. Остали народ разиђе се, свак на своју страну, чудећи се куражи Страхињиној.
Кмет и Страхиња изосташе мало и затурише разговор.
— Вере ти, Страхиња, да ми право кажеш што ћу те питати!
— Вала, Пурко, хоћу; само ако буде за казивање.
— Право ми кажи шта је то тебе отерало од куће?… Ми смо, хвала богу, одавно добри знанци и пријатељи. Волим те као сина… Сви те волимо овде у селу… Баш бих волео да ми кажеш, ако те снашла каква невоља.
Страхиња поћута мало, па рече:
— Вала, Пурко, могу ти и казати; али мучно ћеш ми помоћи!… Могу ти казати, тек да ми мало одлакне. Ти ваљда знаш нашег кмета?
— Живана Душмана?… Знам, јакако… И кумови смо неки… Лане сте га тамо окметили.
— А знаш и његову Радојку?
— Знам… честита девојка, само јој отац мало џенабет.
— Ја сам, видиш, Пурко, — настави Страхиња гледећи преда се, — ту девојку поодавно замиловао…
— А слушао сам ја то… И овуд се већ зуцкало… Па Живан, бој се, не да?…
— Не да… Баш уочи Ивања дне замолио сам чича Средоја да оде до Живана и да му тек номене.
— Па шта би, добар човече?
— Ништа!… Живан се разгоропадио и, као што је већ рчин, умало се није побио са Средојем.
— Е, нуто ти угурсуза једног! А, само док му одем тамо — изрезилићу га да ће све отресати ушима! — рече Пурко готово јетко, па упита: — А ти?
— Кад ми каза Средоје, мени се нешто смрче пред очима. Сву ноћ ти нисам свео око на око. Премишљао сам од сваке руке. Најпосле прегох да идем у свет…
— Море, Страхиња, и ти си луд!… Какав свет! Чуда, боже, ако ти је не да! Има, хвала богу, и овде у нас добрих девојака…
— Аја, Пурко! — дочека Страхиња одсечно. — Мени је од Ивања дне омрзнуло и оно село, и људи, и моја кућа, и све… Вала, не мили ми се више ни живети.
Виде Пурко да је Страхиња од тешка дерта отишао из Овчине; да је навлаш наваљивао да чува зарошку воденицу — не би ли ту погинуо, и да ће одиста отићи у свет па, можда, и пропасти гдегод… Поче га карати и одвраћати.
Једва га наговори да остане барем неки дан код њега у Зарожју, док не нађу Саву Савановића, а после ће већ гледати да му какогод испросе Радојку, кад је толико замиловао, па макар је и отели од Живана.
И у том разговору стигоше горе до пред кућу.
Тамо већ беху сви одабрани Зарожани, што су малопре пошли оздо до воденице. Пурко одмах изнесе ракије, те се обредише сви по једном два. Затим се договорише да кмет Пурко, чича Мирко и Рашко Ћебо оду у Овчину, те упитају бабу Мирјану — зна ли да је кадгод био у Зарожју какав Сава Савановић.