Поглавље 4
Око мале ручанице беху се искупили под оним орахом, пред кућом Пурковом: чича Мирко, Ћебо, Срдан, Ђилас и други одабрани људи из села. Неки поседали по трави, а неки стоје. Слабо се разговарају, а почесто погледају један другога испод очију. Као да их је стид што су онако завршили свој пређашњи састанак на Ивањдан. Па и кмет Пурко нешто оклева. Откад су људи дошли, а он још не излази из куће. У зло доба ето ти и њега — изнесе пун бардак ракије.
— Ама где си, добар човече? — упита га чича Мирко.
— Та оно… знаш… чељад… — поче кмет Пурко замуцкивати, као човек кад хоће да забашури што, па тек пружи Мирку бардак: — Де, богати, наздрави!
— Е, браћо, срећан дан, срећан рад, срећно виђеније, да бог да̂! — рече чича Мирко, па натеже бардак.
Пурко се међутим упита за здравље са Ћебом, Срданом, Ђиласом и осталима.
Они се чине — ни лук јели ни лук мирисали.
— Деде, Ћебо! — рече чича Мирко пруживши му бардак.
И Ћебо наздрави две-три речи, повуче добро, па додаде Срдану, Срдан — Ђиласу, он првом до себе, и тако оде бардак од руке до руке.
Кад су се сви обредили и кад је последњи спустио празан бардак на земљу, поче кмет Пурко:
— Вала, људи, ми смо се често састајали. Богу хвала, често смо се и споречкавали…
— А, богами, и побили! — додаде Ђилас полако.
— Те никад се нисмо онако душмански разишли, — наставља Пурко чинећи се и не чуо Ђиласа, — као ономад на Ивањдан…
— Батали, кмете, богати! — дочека га чича Мирко. — Било па прошло! Што то заподиреш?
— Та ја кажем само — поче кмет.
— Окани се, море! — прихвати Ђилас. — Живи се људи кашто и споречкају, па и побију. Људи су, чудна ми чуда!
— Јест, јест!… Тако је!… Батали, кмете, батали! — завикаше готово сви углас.
Кмет мало поћута,па поче:
— Па шта велите, људи? Хоћемо ли тражити воденичара или градити другу воденицу?
— Ух, опет та проклета воденица! — прогунђа неко.
— Да градимо другу! — вели чича Мирко.
— Јок, да тражимо воденичара! — рече Срдан.
— Да чувамо сами! — виче Ћебо.
— Аја!… Да развалимо ову! — узвикује Ђилас.
— Нећемо! — вичу једни.
— Хоћемо! — деру се други.
— Полако, људи, народе, браћо! — стишава их кмет.
— Шта полако? — цичи чича Мирко, а сав се запурио. — У ову угарак! Другу гради!
— Гради је сам! — довикују му једни. — Какав угарак?
— Право вели чича Мирко! — деру се други.
— Ама, људи, браћо! — стишава их кмет.
Диже се читава граја. Ништа се не зна шта ко говори. Кмет млата рукама, трчи од једног до другог, умирује их…
Утом се помоли озго путем неки човек. Затурио торбу преко рамена, па хита наниже.
— Ко ли ће оно бити? — учини кмет.
Сви се утишаше и погледаше навише.
— Чини ми се Страхиња — рече Ћебо.
— Који Страхиња? — упита чича Мирко.
— Па онај наш из Овчине! — вели Ћебо.
— Јест, богами! — додаде Ђилас.
— Шта ли ће у Зарожју? — упита неко.
— Па, хвала богу, има коме доћи! — рече кмет.
Утом Страхиња стиже доле до вратница Пуркових.
— Страхиња, брате! — зовну га кмет. — Акобогда тако? Сврати мало амо!
— Па сврати мало, Страхиња, сврати! — повика и Ћебо.
— Оди, оди, брате! — прихватише и остали.
— Одмори се мало! — додаде кмет.
Страхиња већ уђе на вратнице и назва им:
— Помози бог!
— Де, Страхиња, пијни мало! — рече Срдан и додаде му бардак. — Може бити уморан си.
— Вала и јесам! — одговори Страхиња, па узе бардак и седе међу њих.
— А одакле тако? — упита кмет.
— Од куће — рече Страхиња и натеже бардак, па брже одујми, осмехну се мало и упита: — Зар ви овако нудите путника?
— Ваљда празан? — учини Ћебо.
— Јест, богами! — рече кмет узевши бардак и мућнувши га, па брже отрча у кућу.
— А јеси наумио далеко? — упита чича Мирко.
— Богами, далеко! — одговори Страхиња озбиљно.
— Е? А докле?
— Може бити чак у Посавину.
— У Посавину! — завикаше готово сви зачуђено.
— А што, море? — упита кмет, који баш у тај мах донесе ракије у бардаку.
— Мора се, Пурко! — рече Страхиња и уздахну.
Сви га погледаше мало зачуђено.
Страхиња се напи једном, извади лулу иза појаса да запали, па тек онако упита:
— Ви овде нешто већате, чини ми се?
— Море, муку ти мучимо! — рећи ће Ђилас.
— Е?… А што? — упита Страхиња одбивши један дим.
— Та остали смо без воденичара — прихвати Пурко. — Не можеш ниједнога наћи.
— Нико не сме, брате, не сме! — уплете се Ћебо.
— Неко чудо дави људе — настави Пурко. — Ниједан воденичар не може да се одржи. Омркне здрав и читав, а осване — мртав.
— Ама казују то и овамо по Овчини — рече Страхиња, па се нешто замисли.
— Село велико, — прихвати Срдан — воденица једна…
— Па и у њој нека анатема! — додаде чича Мирко.
— Да градимо другу, — вели кмет, — богами, нисмо ни кадри.
— А не можеш наћи куражна човека — додаде Ћебо.
— Знате, људи, шта? — рече Страхиња одважно.
— Шта? Шта? Шта? — повикаше готово сви радознало.
— Ако хоћете, ја ћу вам бити воденичар.
— Ти?!… Бог с тобом!… Махни се! — повикаше многи зачуђено.
— Јест, ја… Барем за једну ноћ! — одговори Страхиња поуздано.
— Окани се, брате, — вели му Пурко. — Немој се шалити!
— Па ето ћеш и у Посавину — рече чича Мирко.
— Нећу… предомислио сам се! — одговори Страхиња и одби два дима узастопце. — Баш сам рад да вам чувам воденицу, макар само једну ноћ.
— Море, Страхиња, — прихвати опет Пурко, — ми тебе знамо, волимо те… па нисмо ради…
Аја, Страхиња се укопистио, неће баш никако да попусти!
Кад Зарожани видеше да га не могу одвратити, пристадоше… Нека га кад је толико навалио! Он им рече да му само спреме доста жита — да воденица сву ноћ меље, а за њега нек се не брину.
Зарожани се разиђоше, сумњиво машући главом и слежући раменима.
Страхиња остаде код Пурка. Заустави га Пурко да руча и да му буде гост до мрака, и онако је празник — Петровдан. Довече ће га већ спремити у воденицу…