Поглавље 3
Рано на Петровдан, још пре сунца, сео је Страхиња код Змајевца, најхладнијег извора у свој Овчини, што је баш поред пута сеоског, ниже куће Живанове. Сео је ту да се мало одмори и да запали једну, па ће већ даље. Спремио се да путује некуд. За појасом му два пиштоља и велики нож. Торбу и гуњац спустио поред себе на земљу.
Таман је распалио лулу, а ето ти озго Радојке са судовима. Пошла на воду. Кад виде Страхињу, она се чисто трже и обазре се узверено.
— Ене, ти си, Радојка! — рече Страхиња, па устаде и затури торбу и гуњац преко рамена.
— А куд си ти тако поранио? — упита Радојка полако и снуждено.
— Та ни сам ти не знам — одговори Страхиња и слеже раменима.
— Остаде ли, болан, жив ономадне?
— Ја једва… а ти? — упита Страхиња чисто бојажљиво.
— Не питај! — рече Радојка и заплака се.
— Знам већ, онај душман… — заусти Страхиња, па само одмахну руком.
— Нема ми већ живота — наставља Радојка кроз плач.
— Вала, ни мени! — прихвати Страхиња. — Идем у свет, па што бог да̂!
— Куда, болан? — упита Радојка и погледа га.
— Куд било… Идем доле у Посавину…
— Благо теби!… А шта ћу ја, јадна!
— Шта знаш, трпи! Ваљда ће и том злу бити једном крај.
— Барем да си ти овде… Ако ништа друго, било би ми лакше да те само виђам кашто.
— Аја, Радојка!… Ја те волим као своје очи… Али шта ћу? Онај рчин не да̂ да се узмемо. Казао ми је све чича Средоје. Више ми није вајде ни помињати… Премишљао сам од сваке руке. Друге није, Радојка! Морам се уклонити одавде… Барем док се ти не удаш… А после како буде.
— Зар, болан, одиста хоћеш да одеш?
— Богами, Радојка, одиста.
— А твоја кућа?
— Кућу сам затворио мртвим коцем. Боље нек зарасте у зову и коприву, кад не могу бити весео у њој! — рече Страхиња одсечно.
— Баш сам ти ја несрећна! — учини Радојка, па поћутавши мало, додаде: — Кад си баш тако наумио да одеш, а ти немој, болан, далеко!… Ето можеш и у Зарожју остати. Имаш и тамо својих познаника; имаш, хвала богу, и родбине… Тетка Мирјана, пада ти, чини ми се, баба по мајци, родом је отуда…
— Све је тако, Радојка, али баш не могу… Волим отићи мало даље!
Напослетку Радојка га поче преклињати да не иде, или барем — да не иде далеко. Све узалуд! Страхиња наумио, па га не може никако намолити ни одвратити.
Она се исплака, што никад дотле; изјада се Страхињи на Живана; рече да се можда неће ни удавати, кад јој није било суђено да за њега пође; опрости се с њим, захити воде, па оде плачући навише кући…
Страхиња уздахну, распали боље лулу, одби два-три густа дима, па опучи путем наниже, а почесто се осврташе за Радојком — док год није већ замакла горе у воћњак.
Што је даље Страхиња одмицао — бивало му је све теже. На махове га тако стегне нешто у грлу, рекао би угушиће га. Осећа како су му очи пуне суза, па га то чисто љути, те се мргоди. Испушио лулу брже него обично, па се и нехотице маша за појас, те вади дуван и брже-боље пуни другу…
Кад би наврх Голога брда, стаде мало и погледа онамо у Овчину. Види се кућа Живанова, зграде око куће, гај, па горе рудина. Учини му се као да неко чељаде изиђе из куће… Нико други већ — Радојка. Чини му се, види је како још плаче… Затим погледа мало даље. Види се она лужина где је Радојка често изгонила овце на попас и где су се састајали и слатко разговарали. Мало више на брдашцу види се његова кућица; чини се одатле колик добра печурка — није већа. Наоколо мало њивице, нешто поврћа, ливадица. Све лепо уређено…
Страхиња је још у детињству остао сироче, без оца и мајке. Имао је, додуше, неке даљне својте и у Овчини и у Зарожју, али га нико није хтео к себи узети нити се постарати о њему. Само тетка Мирјана распитивала је кашто за њега, и дала му једном — назувице… Еле, Страхиња се још од малена почео потуцати по туђим кућама. Служио је по Овчини код бољих газда док је мало одрастао и ојачао. После је отишао по мајсторији. Пристао је уз мајсторе Осаћане и слазио с њима чак доле у Посавину, те градио куће, вајате и остале зграде богатим Посавцима. Кад је тако спечалио неку парицу, вратио се у Овчину — на оно мало баштинице што му је остало иза оца. Стару кулачу развалио је, па начинио сам ону кућицу и ту живео као вредан и скроман сиромашак…
Сад ће, ето, остати све пусто. Доћи ће сеоска стока те потрагати оно мало њивице и утрти оно нешто поврћа. Она лепа кућица обрашће у коров, а ону белу шиндру покриће маховина.
Страхиња уздахну, опет га љуто стеже у грлу; опет повуче два-три густа дима, па похита наниже, к зарошком хатару. Пресамари преко Голога брда. Пред њим пукоше дубоке зарошке гудуре, чести шевари и стене, а врло ретко њиве и још ређе куће.
Пут иде баш кроз сред Зарожја, поред вратница кметових. Страхиња помисли, и нехотице, да би добро било да се сврати мало код Пурка и још неких познаника, те да се халали с њима. Ко зна кад ће се видети. Ти су га људи веома запазили откако се вратио из мајсторије. Додуше, Страхињу су сад волели сви и по Овчини, осем Живана и још неких, а и по оближњим селима. Само су му неки помало замерали што је „пропалио“ дуван, а још момак.
Онда се тамо врло ретко палио дуван; тек по гдекоји могао се видети с чибуком у зубма, па и то само од старијих људи, а момчад — никако.
Страхиња се осврте још једном. Од Овчине се ништа више не виђаше.