Поглавље 9
Зором сутрадан искупише се готово сви Зарожани под онај орах пред Пурковом кућом. Спремљено је све као што су синоћ уговорили. Чича Мирко је ишао до попа, те га замолио да и он с њима пође, ваљаће очитати што. Пурко извео Живановог вранца без белеге, још непочишћена. Ђилас одсекао колац од црног глога и заоштрио га не може боље бити. Ћебо понео у неком шишету воде аџијазме. Неки понели будаке и мотике.
Кад већ оскочи сунце с копља, крете се сав тај народ да тражи Криву јаругу и рачвасти брест. Уђоше у једну јаругу — истина, прилично је крива, али нигде бреста, и не познаје се да је ту могло бити како дрво. Није то!
Пређоше у другу. У њој има брестова, по гдекоји је и рачваст; али опет јаруга није крива, него пугла права — као под конац одсечена. Није ни то!
Пређоше у трећу јаругу. Ту опет пуно рачвастих дрва, али ни једно није брест, него букве или друго које дрво. Јаруга је крива да кривља бити не може; али која вајда кад нема бреста. Није ни то!
Уђоше у четврту јаругу. И крива је и пуна све рачвастих брестова, али малих, једва да има најдебљему двадесет година, а куд је себе деведесет. Није ни то!
Већ почеше Зарожани да губе сваку наду; не могу наћи, сва им је мука узалуд! Хајде да виде још једну јаругу. Истина, подалеко је, али кад су већ пошли што му драго.
Препентраше се преко једне врлети, па се спустише у неку широку, голему јаругу. Чињаше им се доста права. Баш кад уђоше у њу, наиђоше на једну букву — дебела је, голема, рекао би има јој сто година. Више дрвећа готово и не беше, само по гдекоји жбун и трн; али беше неколико крупних пањева, неки огорели, неки већ натрули — начинила се готово сама прњад.
Тумараше Зарожани по тој јарузи, и тумараше, па и ту ништа. Беху већ сустали, спали с ногу.
— Стан’те, људи! — викну Пурко — да мало душом данемо! Ово се изгибе!
— Вала, браћо, баш изгибосмо, — рече чича Мирко, — па још улудо!
— Ама, браћо, чусте ли ви добро бабу Мирјану? — упита кмет чисто сумњајући. — Рече ли она аш: „У Кривој јарузи, под рачвастим брестом?“
— Чусмо, брате, као и ти, ето баш тако! — одговорише Ћебо и Мирко углас
— Е не можеш наћи, није вајде! — рече кмет готово у очајању. — Миран, отргао се! — повика одмах утом на вранца, који се беше нешто усфркао и почео копати ногом.
Коњ мало стане, па опет копа ђа једном ђа другом ногом; њуши ону земљу и фрче. Пурко га трже за улар и умирује — неће да се смири!
— Ама шта му је сад! — узвикну кмет већ љутит, па ожеже коња подобро штапом.
Коњ се мало смири, па опет поче копати, фркати и њушити.
— Море, кмете, гледај-де! — учини Страхиња.
— Шта?
— Ама ето ту, чини ми се, неке труловине као од дрвета… ту где коњ копа!
— Јест, богами! — рече кмет и стаде завиривати онде.
Сви нагрнуше да виде.
— Копни-де који будаком! — рече чича Мирко.
Један приђе те закопа неколико пута, и доиста се указа некакав пањ. Коњ све више фрче и копа ногом.
— Ту је! Ту је! — повикаше сви некако узјазбено.
— Дај-де, дете, мало те прњади! — рече чича Мирко.
Онај што беше закопао будаком узе мало труловине од оног пања и пружи чичи. Чича разгледа, разгледа, па рече:
— Брестово, богами! Вала, ја бих смео у живот, ако то не буде пањ од оног рачвастог бреста.
— Може бити, — рече неко, — видиш где и коњ једнако копа ногом и фрче.
— Па и ова је јаруга, — настави чича, — како ми се чини, понајстарија. Ни једна од оних не беше овако дубока и пространа.
— Е, људи, овде да копамо! — рече кмет.
— Да копамо! — гракнуше сви.
Они с будацима и мотикама окупише копати живо. Ископаше грдну пањину на оном месту, па копај даље. Сунце већ превалило, а још ништа нема. Готово хођаху да се окане; али смислише да копају још мало, па ако не буде, да иду кући. Нису ударили још два-трипут будаком, док се указаше некаке даске. Сви се згрнуше да виде. То је! Што дубље, даске се све боље указују. Напослетку се познаде да је гроб. Очистише полако земљу свуд око оних дасака, и спремише се да подигну капак.
Ћебо принесе воду аџијазму. Поп натаче епитрахиљ и отвори требник. Ђилас засука рукаве, примаче онај глогов колац и спреми се.
— Добро гледај, море, — вели му чича Мирко, — да не прсне на те или на нас кога крв. А ти, Ћебо, одмах залиј аџијазмом. Чувај да не излети лептирак!…
Кмет викну онима што су копали:
— Дела сад подухватите полако капак будацима и дигните га!
Они то учинише… Имају шта видети! Лежи читав читавцит човек, као год да су га јуче ту спустили. Само што је претурио ногу преко ноге, руке пружио поред себе, надувен као мешина, сав црвен, чини ти се сама је крв, једно око склопио, а друго му отворено. На прсима му се познају две ране од пушке, али готово обе зарасле.
Ђилас истеже оним коцем те вампира у сред трбуха.
— Аџијазмом, Ћебо! — викну Пурко.
Ћебо у оној хитњи не погоди да га залије баш у уста, него га поли по лицу. У тај мах излете вампиру из уста прамичак некаке маглице, сушти лептир,и одлете некуд.
— Их, утече лептирак! — повикаше многи.
— Шта учини, Ћебо, да од бога нађеш! Поп очита нешто над вампиром, па га онда одмах закопаше. На гроб натрпаше камења, клада и свакојака трња, највише глогова.
Једва у сами мрак вратише се Зарожани својим кућама, радосни што су нашли вампира Саву и заварчили га тако. Истина, утекао им је лепирак, али не мари. То не може маторим људма наудити.