Поглавље 1
Још онда кад су Зарожани затурали вилама орахе на таван; кад су појили врбу и сејали со; кад су ишли четомице у планину те секли чачкалице да ишчачкају зубе; кад су истезали греду, скакали у јарину, уносили прегрштима видело у кућу, и тако даље… била је у неког Живана Душмана, кмета у Овчини, зачудо лепа кћи. Неки је већ почели и просити; али Живан не да ни поменути. Причају да се и побио с неким просцима… Ко зна — лажу, може бити!
Како било да било — тек је Живан почео од неко доба много врчати на своју кћер. Он, истина, виче и на осталу чељад по кући, али се ни на кога не осеца онако као на њу.
Једно јутро, баш кад беше зајмила овце да истера на попас, а Живан излете из куће, па се продера:
— Чујеш ти, море Радојка!
— Чујем, тајо! — одговори она полако, а нешто претрну.
— Ако те још једном видим с овцама под оном лужином, слободно не иди ми кући!… Шта ћеш тамо? Зар нема паше и по другим брдима?
— Та… оно… има… — замуца Радојка.
— Има, јакако! Али нема оног дроње, оног Страхиње, што поваздан ћурлика у двојнице!… Ако ли га домчам — одераћу га!
Радојка само обори очи, па задрхта као прут.
— Гони те овце горе у гај! — подвикну Живан, па се врати у кућу као смушен.
Она се упути најлак с овцама навише, пошав у гај што беше одмах изнад куће. Почесто се обзирала и ослушкивала.
У кући се диже читава врева. Живан праска и виче, рекао би — све поби. Двоје деце побеже напоље плачући.
Радојка окупи овце мало брже, само да одмакне, да не чује тај русвај. Била је то скромна и мирна девојка, као јагње.
Живан је био наопак човек, зато су га и прозвали — Душман. Волео је свадити се с човеком него попити чашу ракије. Често хоће и да се побије. Откако су га окметили — лепо човек побесне!…
Радојка већ изби с овцама из гаја горе на рудину, па их пусти те се па̂сом спустише до буквика с ону страну брда. Ту баш поред путање сеоске седе на траву, извади плетиво из плетивачице и узе плести. Није обишла ни две-три игле, а бахну оздо из буквика Страхиња, те пред њу.
— Ух, Страхиња, ала ме уплаши! — рече Радојка и осврте се плашљиво.
— А зар ти овде изјавила овце? — упита Страхиња смешећи се.
— Прођи ме се, море; тајка да ме у топ метне! — Знам, не да ти да се састанеш са мном.
— Чисто зебем да не наиђе откуд. Остаде код куће. Чини ми се поби ону чељад. Ја побегох да не слушам.
— Рчин човек! — рече Страхиња.
— Хтеде се јутрос побити са чича-Средојем…
— А зар је долазио? — упита Страхиња брзо и као траже се мало.
— Ко?
— Па чича Средоје.
— Рано јутрос; тајка се тек умио, а он дође.
— Па?
— Па не знам шта су разговарали… Тек тајка се беше нешто развикао. Чича Средоје изиђе, па чисто љутито рече: „Шта дробиш ту? Ако сам ти поменуо, нисам ти главу разбио“… И оде, а не рече ни збогом!
— Одиста велиш? — упита Страхиња као не верујући.
— Богами, одиста.
— Баш бих волео да ми то ниси казала — рече и нешто се окари.
— А што? — упита Радојка као зачуђено.
— Тако! — одговори Страхиња, па се замисли.
Таман Радојка заусти да нешто упита, док ти се помоли озго путањом Живан, па подвикну:
— А, ту ли си, лоло!…
— Беж’, Страхиња! — врисну Радојка, па побеже к овцама у страну.
— Кући се вуци! — дрекну Живан на њу, па полете к Страхињи цичећи кроза зубе: — Стани-де, лоло, стани!
Страхиња се беше у први мах чисто забезекнуо и застао као укопан. Али кад виде да се Живан не шали, него још сподби и повелики камен да га гађа, а он ти загребе што игда може кроз буквик… Срећа његова те се Живан спотаче преко неке кладе и љосну колики је дуг о ледину… а ко зна шта би било.
Истина, Страхиња је био врло куражан и снажан момак. Мучно би устукнуо, да је био ма ко други; али Живан је отац Радојкин, па воли — склонити се…
Док је Живан устао иза оне кладе, нигде ни Страхиње, ни Радојке, ни оваца! Он се онда упути путањом преко буквика, гунђајући и псујући онако сам. Оде у нечију њиву да осеца потру. Тешко сад потричарима!
Радојка је већ давно стигла с овцама кући. Ни сама не зна кад је прошла ни како је дошла. Код куће је затекла сву чељад заплашену. Она жива премрла од страха!… Ко зна шта је чека док се Живан врати.