Поглавље 13
И опет је весеље код куће Пуркове. Слегло се све Зарожје на свадбу. Ту ти се пева, игра, пије, мећу пушке. Подне већ увелико превалило. Кад — опет неко зовну озго с Голога брда:
— О, Пурко!… О, Пурко!
— Ко виче, море, еј! — одазва се Пурко и изиђе мало напред.
— Ја, море, ја!
— Нуто де! Оно је чича Средоје!
— Шта ли ће? — упита Ћебо, и сви се утишаше да чују.
— Је ли ту Пурко? — викну опет чича Средоје озго.
— Јест, море, јест! — одговори Пурко.
— Упитај де га је ли вера да неће бити кавге?
— Аха, боје се! — рече чича Мирко.
— Имају и кога! — додаде Ћебо.
— Ако, неће, море, — виче чича Средоје — да му дођемо као пријатељи!
— А је ли тврда вера, море, је ли? — упита га Пурко.
— Јест, море, јест! — отеже чича Средоје.
— Па кажи Живану нек дође! — викну Пурко. — Врата су му отворена!
— Шта велиш? — упита чича озго.
— Дођите, браћо, слободно! — довикну му Пурко што игда може.
Чича Средоје махну руком онамо за брдо. Мало постаја, а помоли се одонуд Живан и с њим десетак људи. Сви се упутише у Зарожје, Зарожани им изиђоше подалеко на сусрет.
— Добро нам дошли!
— Сретно весеље!
— Та ми смо своји!
— Како си, Ћебо?
— Добро дошао, куме!…
Диже се весела граја међ њима.
Запрашташе пушке од шенлука. Изљубише се ту сви као пријатељи и добри суседи, па одоше пред кућу Пуркову.
Живан се још мало мргодио, па најпосле немаде се куд — него се лепо измири и са Страхињом, и с Радојком, и са свима…
Сад се тек поче весеље какво се, ваљда, никад није запамтило. Три дана само се јело и пило, певало и играло… Кад се већ свак надовољи, рекоше неки — да ваља ићи и кући.
Живан и Пурко умало се не завадише око Страхиње. Пурко га уставља да остане у Зарожју, прима га у кућу и у задругу. Живан не да — већ га зове у Овчину; и он га прима у кућу и у задругу. Напослетку Страхиња захвали и Пурку и Живану, па рече да најволи ићи у своју кућицу; јер је, вели, своја кућица — своја слободица.
И тако се Овчинци кретоше кући с младожењом и невестом. Зарожани их испратише чак горе до на Голо брдо. Ту се лепо изљубише и расташе као пријатељи. Овчинци одоше у Овчину, певајући и пушке мећући, а Зарожани се вратише у Зарожје, — и они певајући и пушке мећући.
И једно и друго село смири се. Зарожани нађоше воденичара, воденица им поче млети и дању и ноћу. Нико се више није жалио да је гладан и да нема брашна.
Онај лептирак дуго је, кажу, још морио малу децу по Зарожју и по Овчини, па је и њега нестало.
И дан-дањи причају старци и бабе о Живану Душману, о Страхињи, о Сави Савановићу и о зарошкој воденици, и куну се свим чудима на свету — да је све тако било, и да су им стари тако казивали.