Поглавље 10
Онаке части, онаког весеља није било одавно у Зарожју као у петак, на Павловдан, кад су се Зарожани вратили из Криве јаруге, гладни и уморни са својим кметом и попом, и сутрадан, у суботу.
Кмет их је позвао све к себи на част. Ту ти се пило, јело, певало. Ту се пило за покој душе свима воденичарима што су год дотле осванули мртви у зарошкој воденици. Ту ти се напијало у здравље попу, кмету, Страхињи и свему Зарожју. Ту су се метале пушке уза сваку здравицу.
Вечера беше давно прошла. Неко је доба ноћи. Гости се веселе пред кућом. Месечина као дан, лето, милина људма седети. Неки хтедоше да иду. Пурко их уставља:
— Седите, људи!… Седи, Мирко, Ћебо! Дела још по једну! Сутра је недеља. Не чека нас никакав рад. Деде, попо, наздрави!
— Може, може, ја! — замуца поп, па узе чашу, диже се и као да хтеде нешто рећи, па само попи и седе.
Зарошки поп није био ни онако речит, а кад се нађе на каквом весељу с људма, баш му се нешто узме језик, те не уме ништа више рећи него само: „Може, може, ја!“
— Деде ти, чича-Мирко! — нуди Пурко. Одмени нашег попу. Наздрави што!
— Е, у здравље нашег Страхиње! — поче чича Мирко узевши чашу. — Прво његове главе, његове домаћице…
— Уха, чича-Мирко!… Не будали!… Нема он још домаћице! — гракнуше сви гости у смеху.
— А јест’, богами! — рече Мирко. — Видиш, ја се нешто претурих!… Па имаће, ако нема! — чисто се осече чича, јер му не би право што се тако претурио.
— Дабоме!… Јест!… Имаће, ако нема! — завикаше готово сви.
— Само се чудим оном лудом Живану — рече Пурко као уз реч — што му не да девојку!
— Зар онај из Овчине? — упита чича Мирко.
— А он, дабоме!… Кад се воле и милују, — настави Пурко, — што да се не узму?
— Махни се, Пурко! — вели му Страхиња и отреса руком.
— Шта махни се! — наставља Пурко, а долази све више у ватру. — Ево овде у Зарожју свак би ти дао, ко кћер — ко синовицу, је ли, браћо?
— Јест, јест!… Страхиња је ваљан момак!… Страхиња је наш! — гракнуше готово сви.
— А онај му џенабет није дао ни поменути! Па човек од тешка дерта оставио и кућу и све, хоће у свет.
— А што си, море, луд! — ђипи Ћебо окренувши се Страхињи. — Ако тебе само девојка хоће, нађи људе, па је одведи!
— Окани се, Ћебо! — вели му Страхиња. — Нисам рад…
— Шта ниси рад? — скочи и Срдан. — Ево ми ћемо поћи с тобом!
— Богами, и хоћемо! — прихвати Ћебо. — Ево ја ћу први. Хоће ли још ко?
— И ја ћу! — викну Ђилас.
— И ја!… И ја! — завикаше доста њих, па чак и чича Мирко.
— Вала, кад ћеш ти, чича Мирко, и ја ћу! — рече Пурко.
— Море, људи! Пурко! Ћебо! — виче Страхиња да их стиша. — Станите да се још промислимо! Да видимо кад ћемо!…
— Сад одмах!… Јест!… Одмах! — вичу сви у тој мешавини.
— Грехота је — заусти Страхиња.
— Нема ту грехоте! — дочека Ћебо и не даде му изговорити. — Ето ту је поп, да га питамо.
— Је ли грехота, попо, отети девојку? — упита Пурко.
— Може, може, ја! — одговори поп, а нешто му се крпе трепавице.
— Кад је момак ваљан, честит? — прихвати чича Мирко окренувши се попу.
— Може, може, ја!
— Кад и девојка њега милује? — настави Пурко.
— Може, може, ја! — одговара поп ђа овом ђа оном.
— Па кад може, хајдемо, браћо! — викну Ћебо.
— Хајде, Страхиња!…
Страхиња салете да их какогод устави. Молио их је да се окане, да не буде народ; горио им да се воли и уклонити куд било него да легне — боже сачувај — и крв због њега. Аја, све узалуд! Ко ће Зарожане одвратити кад што науме!
И тако се одабраше: Ћебо, Срдан, Ђилас, чича Мирко, кмет Пурко и још два три отресита момка. Понеше и пусат, нек се нађе, злу не требало. Немаде се ни Страхиња куд, него и он пристаде с њима.
Кмет се окрете гостима што осташе:
— Ви, браћо, седите ту, једите и пијте што је бог дао!
— Хоћемо, хоћемо, Пурко!… Хвала ти! — повикаше они.
— Кад запевају први петли, — наставља Пурко, — ето и нас с вођевином, ако бог да!
— И треба!… Дај, боже! — одговорише гости углас.
— И будите, браћо, спремни, ако дође до невоље да нам се нађете у невољи!… У здрављу, браћо! — заврши Пурко.
— Хоћемо, брате!… Не бери бригу!… У здрављу! — гракнуше гости за њим.
— Може, може, ја! — чу се међ њима и попов глас.
Еле, кмет одиста оде с дружином.