Поглавље 7
Подне беше увелико превалило. Пред кућом Мирјанића у Овчини седи, у хладу на некој поњавици, стара, престара бака. Већ саставила браду и колена, изгледа као нека аветиња. Трећи зуби давно јој никли.
То је баба Мирјана. Неки је по селу зову „баба Мирјана“, а неки „тетка Мирјана“. Због ње се и зове та кућа Мирјанића̂, а сви у кући — Мирјанићи.
Еле, седи баба у хладу на некој поњавици, празник је, па су је изнели мало пред кућу. Радним даном баба се обично не одмиче од огњишта.
Чељад послује по кући.
Утом се отворише вратнице и уђоше Зарожани.
Кмет Пурко још с вратница викну:
— Домаћине!… Има ли кога дома?
— Има, има! — одазва се Срећко, кућни старешина, праунук Мирјанин, и истрча из куће.
— Јеси рад гостима, Срећко? — упита чича Мирко.
— Добрим у свако доба! — одговори Срећко идући им на сусрет.
Ту се лепо поздравише, као људи и пријатељи.
Пита их Срећко — којим су добром потегли к њему у Овчину. Зарожани му све испричаше што се ноћас догодило код њих и рашта су дошли. Срећко се насмеја, па им рече:
— Ето бабе Мирјане, па је упитајте!
— Деде, Пурко, почни ти! — вели чича Мирко.
— Немој, вала, Мирко, — одговори Пурко — него дела ти!
— Па хајде де, ја ћу… кад није друга! — рече чича Мирко, и сви приђоше ближе пред бабу.
Мирко се накашља, па викну:
— Мирјана!
Баба ћути.
— Не чује она! — рече Срећко и осмехну се. — Викни боље, чича Мирко!
— Ја, вала, не могу боље! — одговори чича Мирко. — Деде ти, Пурко!
— О, Мирјана! — викну Пурко што год може.
Баба ништа!
— Боље, боље, Пурко! — рече Срећко.
— Вала, не могу ни ја боље! — одговори Пурко. — Деде викни ти, Ћебо!… Хвала богу, најгрлатији си у Зарожју.
— Мирјана! — дрекну Ћебо што игда може, те се и пси поплашише и залајаше негде иза куће.
— Ој, синко! — одазва се баба Мирјана полако и диже мало главу.
— Знаш ли ти неког Саву Савановића? — дрекну опет Ћебо.
— Шта велиш, синко? — упита баба полако.
— Знаш ли ти неког Саву Савановића? — подвикну Ћебо.
— А одакле сте ви, децо? — упита баба.
— Из Зарожја! — подвикну Ћебо.
— А? — учини баба не чувши добро.
— Их, ала је глува! — рече Ћебо дружини, па се искашља и зину што игда може: — Из Зарожја!
Пси опет залајаше и завијаше иза куће.
— Е ако, ако! — рече баба полако, па се као мало промисли шта су је питали и одговори: — А кога то синко?
— Саву Савановића! — дрекну Ћебо и сав поцрвене од тешка напора.
— Знам, децо! — одговори баба. — Једва га памтим. Био је то опак човек!
— А где је укопан? — подвикну Ћебо опет.
— У Кривој јарузи, под рачвастим брестом — одговори баба па опет спусти главу.
Веома се замислише Зарожани.
У Зарожју има, хвала богу, доста јаруга и кривих и правих, а има доста и рачвастих брестова; али нико се не сећа где је баш та Крива јаруга и рачвасти брест. Најпосле и да нађу јаругу, али — брест? Може бити да му се већ ни корена не зна… Кад је себе то било, — није шала!…
Питаше још баба-Мирјану би ли знала казати местимице где је. Аја! Баба ништа не чује. Ћебо промукао, па не може ни да подвикне, а остали не могу ни колико он. Ни Срећко им не умеде ништа казати. Не сећа се да је баба Мирјана икад причала што о томе.
Кад већ не могоше ништа више докучити од бабе, они се дигоше те одоше.
Пошто су изишли на вратнице, рећи ће кмет Пурко:
— Није вајде, људи, баш нам ваља тражити ту јаругу, а?
— Ваља, јакако — вели чича Мирко.
— Да се смиримо једном! — додаје Ћебо промукло.
— Него где ћемо наћи врана, непочишћена коња и воде аџијазме? — упита Мирко.
— Богами, јест! — рече Пурко. — То ће нам требати.
— Аџијазме имам ја, — рече Ћебо, — али врана коња?
— Имам ја неког вранчића, — рече чича Мирко, — али је почишћен. А твој вранац, Пурко, и ти имаш једног?
— И мој је почишћен — одговори Пурко. — У Зарожју, чини ми се, нема нико пастува.
— Већ ако овде у Овчини да упитамо — рече чича Мирко.
— Право велиш, богами! — прихвати Пурко. — Има у мог кума Живана. Баш могу узгред сад свратити да заиштем. Даће ми ваљда. Ви идите кући, па зовните људе да се договоримо шта ћемо.
То Пурко рече, па окрете неком путањом онамо кући Живановој. Чича Мирко и Ћебо одоше у Зарожје…