Поглавље 11
Брзо су стигли у Овчину, пред вратнице Живанове. Ту застадоше мало да се договоре шта ће и како ће.
Одмах су се договорили. Страхиња и Ћебо прескочише преко плота, полако уклонише неку грдну каменчину којом беху подупрте вратнице, па их отворише широм. Пурко, чича Мирко и остали осташе ту код вратница. Страхиња и Ћебо прикрадоше се горе до вајата, што беше за добру пустемицу од куће, и ту стадоше.
— Знаш ли ти да је она баш у вајату? — упита Ћебо шапћући.
— Тако ми је пре говорила — одговори Страхиња.
— А Живан и кућани?
— Они свакад спавају у кући.
— Де, зовни је!… Брзо! — шану Ћебо, па се склони за вајат.
Страхиња се полако прикраде до на врата вајатска, заклони се мало иза неког празног бурета што беше ту, па зовну тихо:
— Радојка! Радојка!
Не одзива се.
Страхиња ослушну. Ништа се не чује. Он поћута мало, па опет зовну:
— Радојка! Радојка!
— Ко је? — чу се изнутра санан женски глас.
— Ја!… Страхиња!… Изићи де часом! — одговори Страхиња брзо, па принесе уво уз врата.
Унутра се чу шушкање, па тих ход, па се полако отворише врата и изиђе Радојка сасвим обучена и обувена.
— Откуд ти у ово доба? — упита шапћући Страхињу.
— Па дођох! — поче Страхиња, па тек додаде: — Нуто де, кад се ти пре обуче и обу!?
— Не питај, мој Страхиња! — одговори Радојка још тише. — Тата ми не да живети! Ушла сам у овај пусти вајат. Овако обучена, као што ме видиш, пала сам на кревет, па плакала, плакала — мишљах очи ћу искапати. Тако ме савлада сан, те заспах. Утом ти зовну…
— А он те једнако кињи због мене, а?
— Вала, Страхиња, дошло ми је да скочим у воду или да зажмурим, па да бежим и ја куд. Више се не може дурати.
— Па хајде, Радојка, ми баш дођосмо…
— Та шта чините ваздан! — шану Ћебо, што се у том беше прикрао до њих.
— Ко је то? — учини Радојка и стукну мало натраг.
— Не бој се! — вели јој Страхиња. — Наш познаник из Зарожја. — Хајде, Радојка!
— Болан, Страхиња… како ћу? — поче се она као устезати.
— Лепо! Хајде с нама! — шану Ћебо брзо. — С људма добрим, поштеним… Хајде, хајде!… Брзо! Да нас не опазе…
Радојка заусти опет да рекне нешто, али Страхиња и Ћебо навалише: „Хајде, хајде!“ те она, готово и не знајући како, изиђе из вајата и похита с њима.
У хитњи и забуни закачи Радојка, на пакост, оно буре, те се отиште низа страну, тутњећи и ударајући ђа о дрво ђа о камен.
— Их, шта учини, болан! — рече Ћебо. — Избуди чељад!… Бежи, бежи!
И сви троје побегоше, што игда могу, на вратнице…
Док, ништа ти бог не даде, излете Живан пред кућу, па подвикну:
— Лопови! Пушку амо! Не дај!
За њим испадоше још двојица из куће. Груну једна пушка.
Зарожани нагоше бежати без душе, само да измакну из села и да се докопају чистине. Пројурише већ поред Змајевца, и таман да се приме горе уза страну пошав Голоме брду, док ти учесташе пушке по Овчини и диже се вика од куће до куће: „Хај, не дај! Отеше кмету девојку!…“ Зарожани само грабе навише. Вика и пушке, рекао би, све за њима.
Кад избише на Голо брдо — застадоше. Сви једва дишу колико су се задували. Радојка се прибила уз Страхињу, па сва дршће, а не уме ни речи да рекне. Пушке и вика оздо све ближе.
— Хајдемо, људи! — рећи ће чича Мирко. — Ето онога с потером, може осакатити кога!
— Вала, не бежах му више, — рече Пурко задуван — па макар крв легла!
— Вала, ни ја! — прихвати Ћебо.
— А станите, лопови! — чу се оздо глас Живанов.
— Ено их, Живане! Удри! — чу се други неко и груну пушка.
— Страхиња, склони де то чељаде амо за букву! — рече чича Мирко. — Они се лудаци не шале!
— Хватајте и ви бусију! — рече Пурко и осталима.
И сви стрчаше за пушкомет наниже, па западоше — ко за букву, ко за камен.
Утом изби Живан с људма на брдо, па подвикну:
— Амо де, лопови, да видите ко је Живан!
— Одмичи, море! — продера се Ћебо иза букве. — Сад ће крв лећи!
— А ти ли си, Ћебо! — подвикну Живан, па потеже из пушке на онај глас.
— Зар тако? — дрекну Ћебо, па опали пиштољ.
— У ветар удрите људи! — виче кмет Пурко дружини — да не осакатимо кога!
— Зар си и ти ту, кмете? — викну Живан, јер чу Пурков глас. — А стани де, море! — па скреса на онај глас.
— Не на кума и светог Јована! — учини Пурко, па и нехотице опали пиштољ.
Осуше се пушке и с једне и с друге стране. Дигоше вику и једни и други. Само се чује:
— Држ’ се, Пурко!
— Ха, пас ниједан!
— Овамо, људи, изгибосмо!
— Не дајте, крв леже!
— Стани де, Живане!
— Ух, погани Ћебо!
— Уједе ме пас, ја!
— На пешкир, завиј!
— Није ништа!
— Огребао га трн!
— Куршум, море!
— Та трн!… Какав куршум!
Утом се диже граја доле у Зарожју: „Хај, људи!… Потеците!… Погибе нам кмет!… Не дај!“ Пушке учесташе оздо из села; граја и вика све ближе.
— Беж’те, људи, изгинућемо! — викну неко из дружине Живанове.
И док би човек оком тренуо, на брду горе остаде сам Живан. Оставише га његови. Он застаде мало, па довикну:
— А нека те, куме, нека! Наћи ћу ја тебе и сутра!
То рече, па нестаде и њега.
Зарожани брже опучише наниже у село. Сретоше се са својима. И они гости од Пуркове куће и готово сав народ беше се кренуо да се нађе у невољи свом кмету и својим људма.
Кад их ту видеше здраве и читаве, диже се вика, граја, весеље. Само се чује: — Алал вам вера!… Тако му и треба!… Баш сте јунаци!
И сва та галама оде право Пурковој кући. Сад тек поче весеље и пијанка, као на правој свадби…