Поглавље 12
Сунце давно грануло и већ оскочило с два-три копља. Зарожани, као људи, продремали мало, па поустајали и наставили опет разговор, весеље и пијанку. Недеља је, не чека их никакав посао.
Кмет Пурко, чича Мирко и још неки одабранији људи већ се беху договорили: да оду са Страхињом и Радојком до попа — нек их венча. Кумоваће Пурко, јер већ и онако пада Радојци кум; стари сват биће чича Мирко, а девер Срдан, као понајмлађи међу њима.
Таман се они тако договорили, док зовну неко озго с Голога брда:
— О, Пурко!
— Ко то зове? — упита Пурко и погледа онамо.
— Живан, богами! — рече Срдан.
— А ено и неких људи с њим! — додаде Страхиња.
— О, Пурко! — зовну Живан још јаче озго.
— Ој, море, ој! — одазва се Пурко.
— Изићи де мало ’вамо, изићи!
Пурко изиђе онамо до вратница. Сви се ућуташе да чују шта ће бити.
— Што зовеш, море, што? — викну Пурко Живану.
— Море, врати ми дете… биће белаја! — викну Живан.
— Окани се ћорава посла! — одговори Пурко. — Оди да учинимо весеље као људи!
— Аја! Нема од тог ништа док сам ја жив! — А ти иди откуд си и дошао!
— Море, врати ми дете, док нисам довео народ, па ће бити чуда!… Свима ћу вам судити.
— Суди ти у свом селу, овде јок! Овде ми судимо! Одосмо ми попу, нека их венча!
— Не вреди то венчање, море, ич!
— А што, море, што? Зар наш поп не ваља?
— Ваш је поп луд!
— Море, хеј! Не грди нам попа!
— Луд вам је поп, луд! Иде те копа вампире!
— Е, баш да видимо је ли луд! — викну Пурко, па се окрете својим људма: — Хајдемо, браћо, нашем попу! Нека га нек зија колико хоће, хајдемо ми одмах попу!…
— Ама може дићи село на нас, какав је! — рече Срдан.
— Како село, Срдане, бог с тобом? — рече Мирко. — Нема од тог ништа!
— Па нека дигне! — прихвати Ћебо. — Бојимо се ми њих!
Живан још једнако виче озго с брда, прети, псује.
Зарожани баш ни у уво! Дигоше се лепо са Страхињом и Радојком, те одиста одоше попу на венчање…