Поглавље 5
Одиста је страшна та гудура где је воденица зарошка. С једне стране густа шума, и д у је мрачно у њој, а камоли ноћу. С друге стране кршеви и стене, све некаке окапине, чини ти се сад ће се сурвати доле. Речица се вијуга испод оне стране где је шума, па гдешто хучи преко широких плоча стрмо у вирове, гдешто завија измеђ крупних као плашће стена. Воденица је баш под једном таком стеном, припета као ластино гнездо уз њу.
Беше се већ давно смркло. Помрчина као тесто. Време тихо. Кашто чак доле ниже воденице на броду хукне вода јако. Нигде се не чује ништа. Само гдешто звонац зазвони крај реке, или совица завије у шуми, или се из села озго чује гдекоји пас да залаје два-трипут, па ућути.
Страхиња наложио у воденици ватру. Једну врећу жита сасуо у кош, две му стоје спремне. Изиђе још једном те разгледа да ли је све добро око жлеба, укарари камен да ситно меље, одгрну брашно у мучњаку.
Затим увуче некаку грдну кладетину, дугачку сврх човека! Метну је поред ватре, с једног краја потури јој неки пањић, па је покри и намести тако као да неко лежи.
Кад све то намести, онда се полако попе на таванчић што беше начињен од неколико дасака баш изнад врата. Извади обе пушке, у које беше сабио по парче челика и по један салауски марјаш1, запе их и метну преда се, па се пружи потрбушке на оном таванчићу, и чека шта ће да буде…
Настаде глуво доба. Не чује се више ни звонац ни совица. Само чекало чекеће, вода хуји на омаји под воденицом и… ништа више.
Док ти на један мах уђе у воденицу повисок човек црвена као крв лица; уђе нечујно, рекао би врата се и не отворише. Претурио преко рамена крпу платна, па му се спустила низ леђа чак до пета. Приђе полако мучњаку, потури руку те узе мало брашна, загледа га на длану, па баци опет у мучњак.
Страхиња узе полако обе пушке и спреми се; чисто већ не дише колико се притајио.
Онај човек приседе крај ватре. Поседе мало, а све погледа испод ока у ону кладу, па се тек диже полако, приђе оној клади и на један мах притиште је гњавити. Али брзо одскочи и стаде, рекао би, зачуди се. Постаја тако, постаја, па тек викну да је сва воденица одјекнула:
— Еј, Сава Савановићу, деведесет година вампирујеш, и не оста без вечере као вечерас!
А он то изусти, а Страхиња потеже обе пушке те гру! гру!… Само нешто писну и као мало зајеча. Дим се разиђе. Нигде ништа!…
Страхиња полако сиђе озго, старну ватру, погледа на врата, а оно широм отворена. Узе угарак у једну а нож у другу руку, па изиђе напоље; разгледа свуд око воденице — нигде ништа! Врати се опет унутра, притвори врата, повади брашно из мучњака у врећу, па засу другу. Напуни пушке и запали лулу — хоће да чека баш док не сване. Иако је био куражан, беше се, боме, прилично узјазбио!
Утом запева петао у селу. Страхињи чисто лакну. Добро је сад се већ ничега не боји!
Напомене
- Салауски марјаш, неки стари турски новац; вредео је отприлике два гроша. Кад се пушка напуни тим марјашем или парчетом челика, моме убити сваку утвару. (Прим. аут.)