Поглавље 7: Борбе Милутинове са Персијанцима и Агаренима
Јер многи цареви, од околних његових, хваљаху се на свечасну и Богом чувану његову главу и на Богом даровано му отачаство, не знајући, јадни, божје силе и помоћи овом блаженом и благородном. Но овај светородни краљ Стефан Урош из дубине срдачне говораше речи Богооца Давида: „Помоћ моја је од Господа који је створио небо и земљу.“1 И ниједан се од таквих не нађе да се похвали о овом, који је благословен Богом. И ваистину благословен од светог свог племена, благословен изданак благословенога корена и красни цвет светога са̂да, многокрасни изгледом изнад синова човечјих, пун милостиње, јер је по делима својих милостиња и молитвама светих његових прародитеља удостојен велике помоћи и покрова и заступства од Вишњега. Јер, ево, хоћу да исповедим велико и страшно и дивно чудо његово вашем богољубљу, слушајте и исповедите прав и истинити суд божји о овом Богом благословеном Стефану Урошу. Као што се у старини за време Исуса Навина непријатељ виде од њега поруган, милостињама и сваким врлинама његовим, и изгледало је да (непријатељ) у њему прими искушење, као што се искуша на праведном Јову, и божјим допуштењем искуша се на Јову, и на његовим животињама и на деци, и самом телу његовом зададе ране. А на овом блаженом не доби власти, ни на његовим животињама, но непрестано не остављајући своје злобе, хвалећи се и мрзећи хришћанство, наоружа безбожне Персијанце и Агарене2 на род хришћански, као Јудеје на Господа. И, подигавши се од своје земље, велика њихова множина, и уђоше у велику Романију, и уништаваху хришћане као вуци, не штедећи стада Христова, које стече својом часном крвљу, додирујући и сами велики град Константинопољ, и хвалећи се како неће постојати ниједно царство пред силом наше крепости, и стојаху (остадоше) у великој Романији до двадесет година. Овај блажени краљ Стефан Урош, као цар ваистину, примајући цареве свију, дозва један део од тих безбожних Персијанаца у Богом даровану своју државу, на похвалу и на част и на завист своме владичаству од околних царева.
И када су они дошли у српску земљу, и видевши славу и величаство и богатство дано овом блаженом од Бога, испунивши се завишћу и преваром, почеше мислити на свечасну његову главу. А овај, као и кротки Давид, царствујући у Богом дарованој му држави, а ови ваистину безбожни Персијанци, једући његов хлеб, величаху на њега буну, мислећи да ће постићи вољу своју са овим блаженим Стефаном Урошем и са државом његовом, и са светим црквама, не знајући, јадни, божје помоћи и силе и заступства са овим блаженим, но говорећи: „Ходите, убићемо га и његово наследство биће наше.“3 А овај, као безлобиви и кротки, говорио је: „Ако је са нама Бог, ко ће против нас? Јер се не уздам на свој лук4, но помоћ моја је од Господа који је створио небо и земљу5.“ А они, безбожни, као заборавивши се и изгубивши свој ум, поучавајући се штетним против његове свечасне главе, и нападаху као пси на онога који их храни. А овај, уздајући се у помоћ божју, и свесрдачно уздање имајући ка Владици Христу, и пружајући не мале милостиње ка светим црквама и ка убогима и маломоћнима, није њихове нападаје рачунао ни у што, но свагда болећи за своје отачаство, није пазио ни на своје тело од њихова нападаја тврдим градом или местом, но као небопарни орао посред њих пролазећи, јављаше се јасно. А они се напунише до конца својом погибли, са оштрим својим оружјем, на које се и уздаху, наваливши са коњима на блаженога овога, изрише јаму својој погибли. А он из дубине срдачне завапи ка најмилосрднијем владици: „Погледај и услишај ме, и види насиље оних који неправедно војују; и погледај с неба и посети и саврши, што насади десница твоја.“6 И унапред видећи божју помоћ према себи и чување, одмах је поучио свечасну властелу отачаства свога и не мало своје сродство, спремивши се на бој против тих безбожних Персијанаца са својом телесном стражом, и одолевши победи, и њихово оружје уђе у њихово срце, а људи њихови сломише се, и не би ни спомена о њихову безбожном гневу. Једне предаде смрти, а друге осуди на заточење, а остале, и то не мало, предаде у ропство српској земљи. Видесте ли божју помоћ и покров и заступство овоме блаженоме? Видите и дивите се, како се људи уподобише боговима да виде и да избављају хришћанство од беснога ђавола.
А чувши самодржавни цар велике Романије Андроник Палеолог ово велико и славно чудо и помоћ божју овом блаженом, којом му поможе Владика Христос против ових поганих, зачудивши се и прослави Бога, и не мале молбе и мољења посла ка овом великом и крепком краљу Стефану Урошу, говорећи: „Љубазни сине државнога (моћнога) ми царства, чуо сам велику помоћ од Владике Христа твоме превисоком краљевству против поганика и свих језичника. Но и опет оснажи височаство ти и Богом даровану ти државу против преосталог дела ових поганика, и освети хришћанство од насиља ових поганика.“ А он, као мудар и вешт муж, подстакавши јастребе на оне који беже, своје сродство и телесну стражу научивши слатким својим речима, и тамо их посла, свагда призивајући божју помоћ. А они, као покорне слуге свога чедољубивога оца и господина, пођоше и у ту Романију, и хотећи овога блаженога поштовати, и тамо спроведоше своју вољу против оних поганика, тако да се ни душа није избавила на слободу, и градове њихове до основа искоренише, а неправедно њихово много богатство себи разграбише, тако да су се дивили и прекоморски цареви и краљеви због помоћи и славе божје овом блаженоме, како не заборави Бог многа приношења овога блаженога праведника светим црквама и маломоћнима, и та приношења не мало га прославише, тако да је постао страшан непријатељима и свима диван.
Напомене
- Псалам (121, 2).
- Персијанци и Агарени, Турци.
- Јеванђеље по Матеју (21, 38).
- Псалам (44, 6).
- Псалам (121, 2).
- Псалам (80, 14—15).