Поглавље 5: Побуна Милутинова сина Стефана (Уроша Трећег) против свога оца и ослепљење Стефаново
После овог скончања свију зломислених непријатеља овога благочастивога краља Уроша, пошто је Бог непоколебиво утврдио његов престо, и, пошто је цело отачаство његово живело тихим и безметежним животом1, овај христољубиви хтеде оженити вазљубљенога сина свога, званог Стефана, као отац који ваистину љуби децу, и узе кћер цара бугарскога, званог Смиљца, и ову заручи да му буде жена2. И одели му достојан део своје државе, зетску земљу са свима њезиним градовима и облашћу њиховом. Одликова га сваком чашћу царскога достојанства, давши све што му је на потребу од малога до великога, и отпусти га у такву државу коју му је сам оделио.
И пошто је пребивао дуго времена у држави те земље са својом властелом, који, зломислени, побеђени ђаволском вештином, саставише своје лукаве намере, и улучивши време, приступише ка овоме благочастивоме и вазљубљеноме сину благочастивога краља Уроша, и превратише га ласкавим речима од љубави свога родитеља, говорећи му: „Достојно ти је да узмеш престо оца свога, а, ево, сви ми помажемо ти да у свему буде воља твоја. Ако ли нас не послушаш, то се ми нећемо више звати твоји.“ И говорећи му дуго такве варљиве печи, окончаше своју вољу. И овај његов вазљубљени син од тада одврати срце своје на лукаве речи, и не хтеде послушати речи својега родитеља који га је васпитао у доброј вери и чистоти, у љубави и целомудрену смислу. И поче се узносити својом мишљу да му узме престо његов, и пошто је било велико узмућење међу њима, поче велможе овога превисокога краља наговарати варљивим речима да, оставивши свога господина, иду к њему. Тако је и било. Многи, саблазнивши се, одступише од овога благочастивога краља ка његову сину.
И видевши благочастиви краљ Урош такво дело свога сина, поче га саветовати кротким и слатким речима да дође к њему. А он не послуша ове речи, но се поче подизати на веће зло против свога родитеља. И видевши овај господин мој непроменљиву вољу његову, и сакупивши своје војнике, и са њима пође ка сину своме у његову државу, зетску земљу. А он, видевши долазак свога родитеља, побеже на ону страну реке зване Бојане. И пошто је овај превисоки краљ богоразумне речи послао њему, којима би га могао привести на своју вољу, овако говорећи му: „Чедо моје мило и срдачно, зовем те, и не одзиваш ми се. У жалости мојој изгледа ми да си близу мене, но пружам руку, и не налазим те. Многе сузе чине ми слепоћу, и љутим болом цепа ми се срце због твога разлучења и дели ме пламеновима од многог уздисања. Зар то беше, чедо моје, чему се не надах од тебе? Но дођи, драги сине мој, да се утеши старост моја!“ И многим таквим речима усаветова га да дође, и пошто је много говорио са родитељем својим од воде (Бојане), и после овога припаде ка ногама његовим говорећи: „Сагреших, оче, пред тобом.“3 И овај благочастиви узевши га љубазно целова га.4 А мислећи, у срцу своме говораше: „Ево, видим како сам дошао у дубоку старост, и видим унапред да ме и после очекују многе скрби и жалости од овога мога сина ако га оставим слободна.“ И са многим својим велможама саветоваше се о овом њему вазљубљеном, и ови му рекоше: „Благочастиви краљу, добро смислено си наумио.“ И тако у тај час заповеди да ухвативши свежу његова сина, и да ужета железна положе на његово тело, и одведоше га у славни град Скопље. И пошто је седео у том граду, посла овај благочастиви краљ неке вазљубљене од својих, и ухвативши ослепише га.
Види, љубимче, шта ти чини непослушност. Зар не осуђује овако људе? Јер каже у причи: „Син хитар, послушан оцу, а син непослушан биће на погибао.“5 И опет: „Пошто сам позвао, и не послушасте, но одбацисте моје савете, зато ћу се и ја посмејати вашој погибли.“ А синови Илијеви, Офиније и Финеј, не послушавши глас оца свога, страшном смрћу скончаше. Као што си чуо и о Авесалому који је подигао руку на Давида оца свога, како му се догоди, као што је било и код нас у садашње време, као што чусте. А шта је било после овога? Овај благочастиви краљ Урош, узевши свога сина таквога ослепљенога, даде га у славни град Константинов ка тадањем своме тасту, светом и васељенском цару кир-Андронику6.
А сада чујте, вазљубљени, ова дела благочастивога господина мога, превисокога краља Уроша, и видесте ли толику безмерну љубав господњу према њему и победу на замке непријазне. Јер, ко се слушајући неће дивити, или, гледајући ово неће одати Богу хвале, који га је прославио тако добрим делима двоструко? А ја, грешни и недостојни раб Христа мога, Данило, који сам пожурио да исповедим величија неисказаних чудеса овога мога господина, помишљам у моме уму, откуда ми и ове изречене речи, јер обузет веома страхом хтео сам ћутати, а љубављу богоугодних његових дела рањен, усуђујем се да изнесем њему похвале, ободрен силом св. Духа. Дело ми је драго, но добри мој Спаситељу Христе, колико хоћеш дај ми, јер, посматрајући дивна и неисказана дела овога доброга и вернога слуге твога, ужасавам се и дрхћем одакле ћу почети, чиме ли ћу окончати. Ко ће набројити његова чудеса? Који ће многоговорљив језик исказати тајна дела његова Богу, која не може сазнати човечја природа? Које ће се усне отворити достојно на похвалу му, да га разумно узвеличају? Ево дивни и прекрасни призор за вас, Христови љубимци, који сте се скупили, прилежно слушајући ово о благочастивом. Треба смотрити његове трудове и знојење и топљење тела, ноћна бдења и топле сузе, неисказане милостиње па чак и до смрти његове, незлобиву нарав, тиху и послушну, о чему се потрудисмо да после овога проговоримо, од недостатка мога слабога ума. Јер, ако изнесем по имену све о овом христољубивом, то је онда могуће и звезде небесне избројити или песак морски. Но колико грешни видесмо очима нашима, или од којих дела његових постадосмо тајници, ако нам ко саопшти од пређашњих сведока живота овога христољубивога, тако изнесох вашем богољубљу што је било на крају његова живота, којима га Бог прими.
Напомене
- Данило овде прелази ћутке преко сукоба који је у ово време Милутин имао са братом Драгутином, и који се завршио победом Милутина.
- По повратку из татарског заточеништва, Стефан се оженио ћерком бугарског цара Смиљца, и са њом је имао синове Душана и Душицу. После тога отац му је дао на управу Зету са Требињем.
- Јеванђеље по Луци (15, 18).
- У ствари, Стефан се предао оцу на веру, али га отац окованог пошаље у Скопље, где га ослепе, и заједно са целом породицом пошаљу у Цариград, у којем је провео седам година. Ослепљење није било потпуно, али је Стефан то крио за живота очева.
- Приче Соломонове (13, 1).
- У то време Милутин је био ожењен по четврти пут Симонидом, ћерком цара Андроника Другог Палеолога.