Живот краља Милутина

Поглавље 1: Борбе Милутинове са Византијом

У те дане видела се српска земља обузета у великој тесноти и умањена, јер држава грчкога царства сизаше до места званога Липљан, и овом је царству расла снага, тако да је хтела узети целу област отачаства овога христољубивога, па чак и њега самога да има као послушнога слугу. Јер не разумеше да они који хоће да наследе туђе, да ће ускоро бити лишени и свога. Јер неће дати Господ жезла на уделу своме.¹ И овај благочастиви и христољубиви господин мој, превисоки краљ Стефан Урош, помоли се Господу Богу у умиљењу срца свога и руке своје подигавши ка небеској висини, рече: „Боже бесконачни, милосрдни и најмилосрднији Владико свега, Господе, коме се клања свако колено небесних и земаљских и најдоњих,² знам тебе брза у милости и богатога у милосрђима; јер сваки који се узда у тебе, неће отпасти од своје молбе; знам да се без тебе не свршава ни дело, ни реч, јер кроз тебе све постаде што је видљиво и невидљиво; и тобом цареви царују и силни власти држе.³ У тебе уздајући се, имам смелости, и на тебе надајући се, побеђујем. Јер на тебе се уздаше наши оцеви, уздаше се и избавио си их; ка теби призваше и спасли су се; у тебе се уздаше, и не постидеше се.⁴ Тако, Владико мој, Господи Исусе Христе, погледај и на државу отачаства мога даровану ми тобом, и на мене грешнога раба својега. А они који се хвале на ову малу државу моје власти, у намери да је разграбе и мене раба твога озлобе, њихове мисли и вештине брзо распи, да не кажу моји непријатељи: Прогутасмо га. А ја, недостојни, призивајући твоје име, пожурих се да саберем расточено у наследству државе моје, прослављајући твоје пресвето име у све дане мога живота.“

И после овога заповеди да се саберу сви његови војници, и када је ово било, и узевши молитву и благослов од свога архијереја светитеља и целога освећенога сабора свештеничког лика, и подигавши се са својом силом, пође у државу области грчкога царства, у околне пределе, а то су ови које ћу казати: прво узе оба Полога са њиховим градовима и са облашћу, и град главни Скопље, потом Овче поље и Злетово и Пијанац.⁵ Такве све земље узе у почетку свога доласка (на престо), и приложи их ка држави отачаства свога, и славу и богатство такве државе измени у богатство и славу своју, велможа и народа свога. Сви грађани и бољари са чашћу сретаху овога благочастивога, и са страхом и трепетом припадаху ка његовим ногама, и клањаху се њему, гледајући у њему истинитога цара, који је дошао са великом силом на њихову победу. Умиривши сва та места у један скуп, и прогна све оне који су чинили метеже и буре, и опет се врати са свечаношћу и великолепном славом у своју државу, ка своме царском престолу Богом дарованом му, веселећи се и радујући се у Господу своме.

А она зломислена и лукава властела државе грчке, прогнани од овога мога господина из те области, коју узе, отишавши са великим понижењем у свети и славни град Константинопољ, звани Цариград, тадашњем цару Палеологу⁶, и јавише му о свему што се догодило његовој држави, овако говорећи му: „Моћни цару, ми слуге твоје овако ти говоримо: ако му убрзо не учиниш одмазду и јачином силе твоје не одагнаш га од предела славне државе твоје, ваистину усудиће се (да дође) и до саме главе славнога ти царства, јер се веома узвеличио.“ А овај цар, чувши такве речи које се не дају трпети, и пошто му се догоди изненада таква скрб, веома ожалостивши се, и у великој недоумици испуни се великом јарошћу, и тако одмах са великом брзином сакупивши велику победу своје војске народа грчкога, такође и многе друге иноплемене народе, Татаре и Турке и друге, и са овим пође, хвалећи се у своме безумљу да ће не само озлобити отачаство овога благочастивога него да се неће више ни спомињати његово име у његовој држави, а није сам знао шта ће му се догодити, да ће, противно његову лукаву веровању да ће се прославити у туђем наследству, убрзо изненадном смрћу свршити. Јер пророк и Богоотац Давид рече говорећи: „Муж крви и варљив неће дочекати половине својих дана.“⁷ Овом нечастивом цару не даде Господ ни да очима види државу и наследство овога благочастивога и христољубивога господина краља. Јер овај хулни цар, ђаволом наговорен, сличан је оном лукавом предатељу који одступи од светлости у таму, као што и овај цар Палеолог, одлучивши се од хришћанске вере, узе веру латинску⁸.

После овога, подигавши се са таквом силом многих народа, пође брзо на овога христољубивога краља, љут као лав, и хотећи да као љута звер уграби незлобиво јагње. И отишавши од славног града Константинова даље од три дана, и када је дошао са својом војском до места званога Илаигита, у коме је месту црква св. мученика Христова Георгија, и ту изненада, не боловавши нимало, издахну посред народа својих војника, опровргнут чудном смрћу, да су се сви чудили. Јер рече: „Љута је смрт грешника.“⁹ И ту велику жалост и плач учинише над овим нечастивим царем. И узевши његово непотребно тело, опет вративши се, положише га у граду званом Силиврија, који је на обали мора. И сами не могоше вратити толике војничке снаге многих народа, које је сабрао цар тај (Палеолог), а великоименити сродници тога цара, као и телородна браћа, сабраше се и пођоше на државу овога благочастивога краља, журећи се на заклање светога, и да разоре његов добар спомен и искорене до конца, које мисли није одобрио Бог.

И када су дошли у пределе српске земље, до места званог Липљана и Призрена, и овај благочастиви господин мој, подигавши руке у висину, мољаше се говорећи: „Господе, подигни силу твоју и дођи да нас спасеш.“¹⁰ И: „Боже, у помоћ моју пази и пожури се, Господе, да ми помогнеш.“ И: „Суди, Господе, онима који ме вређају и бори се с онима који се са мном боре. И ти, господине мој, свети преподобни оче Симеоне, пожури се да ми помогнеш, јер ако хоћеш, могуће ти је.“¹¹ И пошто су завојевали на те крајеве, и према толикој њиховој множини и сили не учинише велике пакости отачаству овога благочастивога, но се опет вратише у државу своју. И тада се један део њихов народа татарскога одлучи да дође на реку звану Дрим, који беше веома надошао, тако да се нико није могао усудити да га пређе. И ти нечастиви видевши с оне стране реке где се на једном месту збегло мноштво народа, као несите звери устремише се на стадо Христово, и уздајући се у снагу коња својих, уђоше у њега (Дрим). А вода нагло подигавши се, потопи многе од њих. А који су од њих хтели да пристану на обалу, такови засипани и убијани оружјем, опет се враћаху и скончаше у таквој реци, и погибоше због свога безакоња. И ту, ухвативши самога старешину њихова, званога Чрноглава, и одрезавши му главу украшену драгоценим бисером, и натакавши је на копље, донесоше благочастивоме краљу као нарочити дар.

После овога, благодаћу најмилосрднијега Христа, пошто се овај благочастиви краљ опростио од таквих тешких прилика, живећи божјом помоћу у миру и тишини, пошто су се ове противне силе вратиле на своје место, овај христољубиви господин мој, не каснивши нимало, заповеди да се скупе сви војници државе отачаства његова, и узевши себи у помоћ вазљубљенога свога брата, краља Стефана¹², са целом његовом војском, и тако спремивши се за бој, са овим пође на државу грчкога царства, у намери да одмазди што су војевали на његову државу, свагда уздајући се љубављу срдачне вере у Господа, према пророку, јер рече: „Уздај се у Господа и он ће те избавити како хоћеш. Јер блажен је муж коме је име господње његово уздање.“¹³ И опет: „На њ се поузда срце моје, и поможе ми и процвета тело моје.“¹⁴ Јер овај благочастиви од младости своје никада није имао наде ни уздања у људску помоћ, која брзо ишчезава, но у Бога, који је свима сила и помоћ. Његовом помоћу и заступством, неповређено од оних који зло мисле, проводио је свој живот. А ови, чувши за долазак господина краља у њихову државу, не могоше се ставити против његове велике силе, и овај благочастиви много време проведе са силама својима у држави грчкога царства, ограђујући се крсним знаком. Јер имађаше успешан царски изговор, увек истичући божаствени закон, не узвеличавајући се царском влашћу, но више разгарајући се божанском љубављу. Када је био у тој држави, приспе време празнику Рођења Христова, и ту славно прослави празник са вазљубљеним братом својим и са војницима својима у месту званом Насуду, и отуда подигавши се, пође са својим силама до унутрашњости грчке земље, до Свете Горе атонске, и завојевавши све такве стране тога царства, земљу Струмску и Серску, Крстопољ и друге околне стране тих земаља¹⁵, и узевши све имање њихово и богатство, опет се божјом вољом врати у отачаство своје, пун сваке добре намере.

И отпусти вазљубљенога свога брата у његову сремску државу, и сам отпочину мало са својим војницима.

Када је после овога прошло мало времена, опет хтеде ићи на државу грчкога царства. И скупивши се са свима силама својима, и од других околних царевина многи иђаху ка овом благочастивом, слушајући за велику његову врлину и славно име. И тако, са таквим силама подигавши се, пође и узе земљу дебарску, са свима градовима и државама њиховим; такође и државу земље кичевске, са градовима и облашћу њиховом; поречку земљу такође, са градовима и облашћу њиховом. Те земље њихове државе додаде ка држави отачаства свога, јер му се нико није противио, нити против говорио. Подвизавајући се у Господу, победи све своје непријатеље, и ратне непријатеље, и оне који су му се противили. Пророк Исаија каже, јер рече: „И отпочинуће дух божји на њему, дух премудрости и разума, дух савета и крепости; а славом уста својих убиће нечастивога.“¹⁶ Исти опет каже: „И народи који не знају тебе, прибегнуће ка теби, и људи који те не знају, служиће ти ради Господа и светога Израиљева, јер те је прославио.“¹⁷ Ове земље и градове које више указасмо, све заузевши и опет оде на државу земље влахиотске¹⁸; и њих завојевавши својом великом силом, и ових народа све неисказано богатство одузевши, остави их у пустошу.

Напомене

1. Из антифона ускршњег, 2 глас.
2. Посланица Филибљанима (2, 10).
3. Приче Соломонове (8, 15).
4. Псалам (22, 4—5).
5. Оба Полога, данас област између Гостивара и Тетова; Пијанац, место на Брегалници.
6. Михаило Палеолог (1258—1282), оснивач династије Палеолога, био је почео припреме за један већи поход против Срба. Смрт га је претекла у томе, и његов наследник Андроник Други (1282—1328) извршио је тај напад, али без великог успеха.
7. Псалам (55, 23).
8. Мисли се на Михаила Палеолога, који је после пропасти Латинског царства радио једно време на унији између источне и западне цркве.
9. Псалам (34, 21).
10. Псалам (80, 2).
11. Псалам (35, 1).
12. Стефана, Драгутина.
13. Псалам (146, 5).
14. Псалам (28, 7).
15. Милутин је заиста крајем 1283, потпомогнут од брата Драгутина, продро дубоко у византијску територију, опустошио струмску и серску област, и код Крстопоља (Кавала) избио први пут на Јегејско море. После тога се повукао у Македонију и заузео Пореч, Кичево и Дебар.
16. Књига пророка Исаије (11, 2—4).
17. Књига пророка Исаије (55, 5).
18. Земље влахиотске, Тесалија.

Стране: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15