Поглавље 4: Борбе Милутинове са татарским каном Ногојем
И опет ђаво, који мрзи добро, који испрва беше човекоубица, — који је учинио многе скрби и страдања оном праведном мужу Јову, но није могао изменити његову љубав ка Богу, — јер он подиже ратове и неуредне побуне, а тако је помислио да се косне и овога христољубивога. Ушавши у срце предатеља (Јуде), разлучи га од Владике, јер исти и овом безаконом и нечистом цару татарском званом Ногају, ушавши у њега и наговори га против овога христољубивога и против свега његова отачаства. И поче се спремати да се подигне са силама поганика, и пође на овога благочастивога, хотећи уграбити његово наследство. Но судбине праведника су у руци божјој. Овом цару поганском беху јавили они који су прво војевали на државу овога благочастивога краља, као што смо напред изнели у овом спису. И овај нечастиви, подигавши се са татарским силама, пође на овога праведнога. И када чу превисоки краљ Урош за његов поход, тога часа посла своје посланике пред њега, да га доброразумним молбеним речима посаветује да се врати од таква похода, и то против такве велике силе, повинујући се и осећајући бол за отачаство своје, да га не озлоби нечастиви. А сам молећи се Господу и вапијући са сузама, говораше:
„Добри човекољупче, Господе, уздање оних који те признају, ти знаш немоћ нашег смртног тела, који си се у њега обукао. Због множине мојих безакоња којима сам сапет од своје младости, нисам достојан да погледам и видим твоју висину, или да са смелошћу призовем свето и страшно име твоје. Но, ка теби доброме предлажем душу моју и мисао да на утеху јавиш твоју милост мени грешноме, молитвама пресвете твоје матере, јер, ево, обузет сам великом тугом, гледајући долазак поганика који хоће да ме озлобе и да прогутају моје наследство даровано ми тобом. Јер ево ме опколише као пси и скуп злобних опседа ме, и нападоше на мене крепки1. А ти, Господе, не удаљи твоје помоћи од мене и погледај на заступство моје, и устани у сретање моје, и види, и узврати зло непријатељима мојима2. Изли на њих гнев твој, и јарост гнева твога нек их ухвати. И анђео твој, Господе, нека им досађује и испуни лица њихова досадом, да се постиде и посраме сви који јављају слугама твојима зло, јер ти си заступник мој и уточиште, и у теби се оправдавам. А и вас молим, света господо моја, преподобни оче Симеоне и кир Саво, имајући смелост ка Владици, не презрите мољења мога, и не предајте отачаства вашега у руке иноплеменика, које наследивши утврдисте непоколебимо вашим молитвама. Јер у телу сте пре боловали за њега, а сада, и после смрти живи, не оставите мене грешнога раба вашега.“
А ови посланици, послани од господина мога против тога цара поганскога, нађоше га где се сабрао са великом силом у држави царства свога, и где журе на овога христољубивога. И јавише му речи господина свога. И помоћу божјом добро усаветовавши га, и учинише да се он опет врати натраг са силама својима, док не приспе време његова заклања. И опет тај цар посла своје поклисаре ка овоме благочастивоме, и имали су састанак међу собом и са силнима његовима. И толику велику љубав утврдише међу собом да је и овај превисоки краљ дао вазљубљенога сина свога званога Стефана на службу њему3, са великоименитом властелом земље српске. И, пошто је овај његов син много времена провео у двору безаконога цара татарскога Ногаја, пошто нико није рекао да се опет врати у отачаство своје, но добри Бог који се брине за све нас, и овога младића неповређена врати ка својему родитељу. И, када је после његова одласка прошло мало времена, ђаво не имајући да учини никакво зло овоме благочастивоме, хтеде да се повесели њиховом погибијом, гледајући где се међусобно сатиру. Јер, подиже у њима мржњу, убиства, и устаде неки један силноименити тога татарскога народа са својом силом, и дође на овога нечастивога цара Ногаја, који се хвалио против државе овога благочастивога, и, пошто је ту био међу њима велики рат и крвопролиће, и убивши га својим оружјем узе његов престо. И од тада почеше сами да непријатељство воде, међу собом уништавајући се. За све ово нека је благословено име господње од сада и до века4, који даје победу овоме рабу своме благочастивоме против свију саблазни које му чине незаконици.
И овај благочастиви краљ Урош, када је чуо за такву смрт цара татарскога, отворивши богохвална уста своја и подигавши руке своје у висину, рече: „Господе Исусе Христе, оче векова, цару свију, хвалим те, јер погледа на смирење моје, и ниси ме оставио у рукама мојих непријатеља, но, штавише, укрепљавајући заштићујеш ме крепошћу снаге твоје. Јер ти си лекар онима који болују, радост онима којима се чини скрб, избавитељ увређенима, светлост онима који су у мраку, имајући увек пружену руку на уздизање оних који су пали. Јер њоме си срушио и ове моје хулноимените непријатеље, и разорио си сујемудре њихове намере против отачаства мога, а мени, недостојноме твоме слузи, многе скрби и жалости изменио си на радост.“
Јер ваистину, христољубимци, најмилосрднији Бог, због неизмерне своје милости, не предвиде ниједне молбе овоме благочастивоме, према пророку Исаији, који рече: „и поставићу те на вечну радост у род и род, и сисаћеш млеко народа, и појешћеш богатство многих народа, и разумећеш да сам ја Бог који те спасава.“5 Јер рече: „Узазваће ка мени, и услишаћу га, и са њиме сам у скрби.“6 „И благословен је Господ Бог наш, који нас не даде као ловиту (лов) непријатељима нашим. Јер мрежа њихова подера се, и ми се избависмо, и помоћ наша је у име господиње, који је створио небо и земљу.“7
Напомене
- Псалам (22, 16).
- Псалам (54, 5).
- У ствари, Милутин је напад Ногаја осујетио на тај начин што је у залогу за мир дао Ногају као таоца свога сина Стефана Дечанског. После смрти Ногаја (1299) Стефан је успео да побегне у Србију.
- Псалам (113, 2).
- Књига пророка Исаије (60, 15—16).
- Псалам (91, 15).
- Псалам (124, 6–8).