Поглавље 10: Избор Никодима за архиепископа
Овај блажени превисоки краљ Стефан Урош, царујући земаљским царством, и желећи вишњега, свагда бринући се душом својом, и науми у блаженоме своме срцу, рекавши: „Ево сам у старости мојих дана, но, Господе цару векова, дај ми слузи твоме по срцу моме мужа света и праведна који ће ме водити до краја, страх твој примивши, и држати га у моме малаксалом срцу, као што си даровао на просвећење душе многочасном Јоасафу преподобнога оца Варлаама1, који га просвети разумном светлошћу и одагна од душе његове велику таму помрачења, и усади страх божји у многоразумном срцу његову да чини добро пред Господом; и као господину светом моме прародитељу, првовенчаном краљу Стефану, телороднога брата просвећника српској земљи кир-Саву; јер он светим својим молитвама и себи и њему исходи небеско царство; такође, Господе, твојим милосрђем и родитељу моме даровао си телороднога брата, који управља престо твој светитељства и који му је држао духовна правила, и оба нађоше небеско царство. И мени даруј, Господе, по твојој милости, и по мојој прозби твога угодног мужа, да и мени буде тобом брат и просвећник и наставник души мојој.“ И изговоривши сведушевну молбу ка Владици Христу, и сабравши сав сабор отачаства свога, свечасне епископе и игумане и монахе и великославну властелу, тражио је таквога мужа не једном, но и трипут, и за целу годину, и много бринући се о томе. И Владика Христос, који свагда слуша оне који га се боје, и овом блаженом услишавши свесрдачну молбу, положи у сведобро срце његово и целом сабору његову сигурно разумети и сазнати о преподобном богопобожном и свечасном монаху у великој Светој Гори атонској, Никодиму2, који беше и пород и васпитање отачаства овога блаженога краља Стефана Уроша, и овоме од пре знан и од њега веома поштован, као прозорљиви, унапред виде ово што ће се догодити овом преподобном.
И одмах написа богољубиву оном мужу, говорећи: „Господине и свечасни оче мој, убеди се и дођи да твоја чеда научиш страху божјем, и да нам предложиш велику смерност да живимо у твојој послушности, да и ми, чеда твоја, узвеличамо Господа са тобом, и потруди се на апостолском зидању, полажући основе свете и праве Христове вере, и ради тога примићеш велику награду. Дођи, пастиру добрим Богом дарованога ти стада, уподобљавајући се Владици своме Христу начелнику пастира, да и ми будемо образац стаду своме; јер Владика твој Христос чека тебе да му принесеш плод добре земље чисте твоје душе, коју си очистио својом великом уздржљивошћу и смирењем, и мене да нађеш (стечеш) и Христу принесеш.“ А он, богољубац и преподобни муж, послушавши реч Христова јеванђеља, коју рече Владика Христос: „Шта вам се чини, ако човек има стотину оваца, и једна заблуди, неће ли оставити деведесет и девет, и поћи да тражи заблуделу? И ако је нађе, право говорим, радоваће се због ње више неголи о оних деведесет и девет, које нису заблуделе.“3 И опет рече: „Нисам дошао да призовем на покајање праведнике, но грешнике.“4 И те речи помишљајући и не хотећи не послушати цео српски сабор и овога превисокога краља Стефана Уроша, и са великим метанијем многих светогорских монаха убедивши се са свечасним монасима светогорским, и дође у српску земљу, и овом блаженом превисоком краљу као да дође нека велика радост, и Владика Христос испуни му вољу, давши му брата и оца и душевнога вођу. И договоривши се са целим сабором својим у нарочити дан празника, на Вазнесење Христово, и убедивши се са великом молбом, поставише га за архиепископа, рекавши: „Преосвећеному архиепископу све српске земље и поморске, многа лета!“ И тако је овај преосвећени био узведен на престо светога господина нашега и учитеља и просветитеља српске земље, преосвећенога архиепископа кир-Саве; и поверено му стадо Христових оваца добро је управљао, имајући као законито предање свете апостоле и богоносне оце, према апостолу, који је рекао: „Пасите умно стадо у коме вас постави Дух свети епископима да пасете цркву Бога живога, коју стече својом часном крвљу.“5 И уз то се увек бринуо да се вредно труди за свако добро дело и приложење и обновљење цркве дома Спасова, тј. архиепископије, знајући трудове и прилоге које приложише светитељи који су били пре њега, и ревновао је њима, да му буде могуће да испуни трудом меру оних који су се пре њега трудили за божаствене цркве. Пошто му је таква помоћ дана од Владике Христа, веома га љубљаше превисоки господин краљ, и неисказаном почашћу поштоваше га као свога господина и учитеља.
Напомене
- Јоасаф и Варлаам, личности из средњовековног духовног романа Варлаам и Јоасаф.
- Никодим, архиепископ (1317—1324), посредовао је у измирењу Милутина и Драгутина, и утицао на краља Милутина да свога ослепелог сина врати из Цариграда. Превео је са грчког типик св. Саве Јерусалимског.
- Јеванђеље по Матеју (18, 12).
- Јеванђеље по Матеју (9, 13).
- Дела апостолска (20, 28).