Поглавље 11: Болест и смрт краља Милутина
Пошто знађаше да брзо има да иде на пут од овога сујетнога света у вечне обитељи, зато није од себе ништа штедео, не само богатство и славу земље царства свога, но и душу своју беше дао у руке овоме преосвећеному, говорећи му: „Узми моје имање и подај ништима, не бих ли како год ја грешник постигао неки опроштај грехова.“ А милосрдни Бог, увек бринући се о овоме своме (слузи), превисоком краљу, од његове младости па до сада, и хотећи га узети од овог земаљског царства на вечни покој, пошто је прошло четири године овом преосвећеном архиепископу Никодиму, и још неко време, паде овај превисоки господин краљ у љуту болест, и поче боловати у своме царском двору, званом Неродимље, и унапред разуме овај блажени и превисоки краљ да неће избећи смрти у тој болести. Ова болест његова изненада му дође, и вазљуби све који су ту, и отворивши своја богољубазна уста, слабим слатким гласом са умиљењем проговори, говорећи: „Ево разумите, чеда моја љубима, дође време мога одласка од вас, и ево се делимо. Но узвеличајте Господа са мном, јер одлазим у његово наследство.“ И у то време престављења овога блаженога, беше дошао к њему свеосвећени епископ Данило који некада живљаше у рукотвореном му манастиру цркве светога мученика и апостола Христова Стефана, кога је веома волео у своме животу, јер се приљежно бринуо сваким богоугодним делима за овога блаженог и превисоког краља, што је било на корист његове душе. Када је овај био са малом децом неких властеличића српске земље, и отворивши уста своја, поче говорити ка блаженом и превисоком господину краљу: „Господару, зашто нам ништа не говориш?“ И не беше гласа ни слушања од њега, јер се беше свезао језик његов. И када виде свеосвећени епископ да се лучи душа његова од тела, и заповеди да почну надгробна пјенија. И када су почели појати: „Прежде слнца слнце зашадшеје ва гроб иногда“, и пошто је био велики метеж и не мала узбуна и сметеност у време престављења блаженога, и пошто су биле борбе и велике пљачке од сујемудрих војника, као да су се међу собом сукобили пукови, хотећи да једни од других узму богатство њихово, овај блажени и благочастиви краљ лежао је ту као многосветло сунце које просвећује разуме и мисли свију који га гледају. А у време када се разлучаваше његова душа од тела, беше видети лице његово као лице анђела1 божја, јер се просвети више од древнога Мојсија.
А када су се свршавала пјенија и надгробне песме, како припада овом блаженом, пошто је многи плач и вапај био од оних који су ту стојали, и овај свеосвећени епископ Данило заплакавши из доброг срца, и тако бацивши се на тело овога блаженога, жалосно плачући говораше: „О, јаој мени, слатки мој господару, зашто се брзо разлучи од нас, пастиру добри и чувару наш. Сматрам блаженим много пресветло лице твоје које се озарило од пресветога Духа, којим и многоразумна светлост засија нама и именом силе крепости твоје разорише се превара и узбуне и лукаве силе безбожних поганика. Сматрам блаженим твој доброговорни језик, на који се изли сладост Духа светога; сматрам блаженима твоје златозарне очи које су са милошћу гледале на ниште и убоге; сматрам блаженима твоје пречисте руке које си имао увек пружене, дајући неоскудне дарове Богу и у божаствене цркве и неисказане милостиње ка ништима; сматрам блаженима твоје ноге које су ходиле незаблудним путевима богоугодних дела ништима и маломоћнима; сматрам блаженим, о, преблаженим и богоизабраним дан твога покоја; ваистину сматрам блаженим и пречисти храм, у који се изволи положити богољубазно тело твоје.“2
Када је ово изговорио свеосвећени епископ Данило, заповедише да се спреме кола са изабраним кротким коњима, да положивши на њих тело блаженога и превисокога краља, и пренесу га ка спремљеном му гробу у цркву св. апостола Христова Стефана, у рукотворени му манастир. И када је ово заповеђено, положише његово тело на кола, и пођоше носећи тело блаженога. На многим местима јављали су се пукови војника, мислећи да постигну неку своју вољу и да уграбе нешто од оних који носе тело блаженога, јер у то време, као што рекосмо, беше велики метеж; а видећи да се носи тело овога блаженога и као од неке огњене јарости паљени, бежаху опаки покривши лице своје. Преневши га у манастир св. апостола Христова Стефана, и ту учинивши све обично што је по законском уставу са свеосвећеним епископом Данилом који је пренео његово свето тело, и са игуманом Савом који је тада био у том манастиру, и са целим црквеним клиром, и све учинивши по законском уставу, и тако предадоше гробу свето и часно и блажено тело овога благочастивога и христољубивога и превисокога краља Стефана Уроша. И разиђоше се сваки својој кући.
А ми, вазљубљени, вођени нашим добрим крмитељем3 Христом, препловивши злу буру на валима и све што је нестројно у овом погубном животу, дошли смо у тихо пристаниште мира, наслађујући се божаственим списима, и овима хранећи саставе душа и тела наших, као и медним саћем, јер пророк рече: „Слатке су грлу моме твоје речи, боље су од меда устима мојима.“4 Јер кажем да нам требају многи трудови и подвизи, да се бринемо за богоугодне ствари, јер кроз њих можемо доћи у царство небесно. Као што смо сада проговорили о бившем животу овога христољубивога, чији је живот блажен, и смрт часна пред Господом; јер овај благочастиви, кропљен росом духовне благодати, као неки добромирисни цвет преложи се на слатки и блажени сан; ваистину, љубимци, добро нам је време да проговоримо и после овога похвално слово овога благочастивога господина мога.
Напомене
- Дела апостолска (6, 15).
- Цела ова тужбалица архиепископа Данила над телом Милутиновим представља опште место у беседничкој литератури средњега века.
- Крмитељ, хранилац.
- Псалам (119, 103).