1.8. На домаку погледа и слуха непријатеља
Требало је изићи из ове њиве на сеоски пут, али је пролаз био рђав, те смо чекали да возови излазе појединачно. За то време приђе нам један старац, обрастао у браду и погурен, као да је уклет.
— Помаже бог! — и старац се заустави да предахне.
— Откуд ти, стари, овде? — запита га поднаредник Траило.
— Лутам тако не би ли погинуо? Па ме ни душман неће… Него кажи ти мени једно… Има ли правде?
— Има, чико.
— Добро… а има ли закона?
— Има…
— А има ли бога?
— Сигурно има…
— Е, лепо… Синови и унуци одоше ми на војну, да вас бог поживи! — и старац се дохвати за капу. — Шваба ми опљачка кућу и све однесе…. А ви, христијани, дођосте и погазисте ми ову њиву… Па ко ће то да плати?… А?
Војници се сакупили и слушају.
— Шваба ће да плати, чико, — упаде неко од војника.
— Шваба, је л’? — стари накриви главу на страну одакле допре глас. — Шваба је платио и заплатио, пси му коске разнели… А ти, Милане Добрићу, липши сада над порушеном кућом, овако стар и јадан.
Логика није догма и свако доба има своје разлоге. Ту се родио, преко деведесет година живи и примио је аманет од својих да чува кућу и ову њиву. То је једина његова дужност.
Наредник Милутин, иначе учитељ, приђе старцу и додирну га по рамену:
— Чико, све ће ти се платити. Иди код оне господе горе и нека ти они даду написмено.
Дошао је ред и на нас. Коњи су се морали залетати да би извукли возове уз једну кратку, али тешку узбрдицу. На врху смо се сачекивали А када беше извучена и последња кара, случајно се окретох и, међу погаженим и посеченим кукурузима оне њиве, угледах старца како оста сам, као неки иструлели пањ столетнога храста.
Замакосмо преко врха и пођосмо падином, ка реци. Са стране пута била је једна колиба и пред њом је лежао мртав дечак. Заклали га. Глава му забачена уназад и широк отвор зјапи из гркљана. Детиње руке биле су крваве и згрчене.
Војници застају ужаснути… Потом љутито машу главом и осветнички стежу песнице.
— Их, их, ама ни једнога живога не треба оставити! — говорили су међу собом.
Силазили смо лагано провлачећи се уским путем, оивиченим павити и купином. Чело батерије нагло застаде, те возари најахаше. Посматрајући са висине коња видело се како војници нешто склањају с пута… Један послужилац првога топа беше заостао и брисао руке о траву. На моје питање шта ради, рече да су склонили једног нашег мртвог војника и показа ми руком иза врзине. Војници се провлаче да виде, не би ли га познали. До пре пола часа био је жив, а сада сви газимо по његовој крви, као да је то обична бара.
Однекуд се чуло запомагање. Јаукао је рањеник кога су четири пешака носила у шаторском крилу. По путу се видео крвав траг. Сретосмо и групу рањеника. Били су рањени ко у главу, ко у руку. Ставили им привремене завоје, који су већ почели да крваве. Убледели и паћеничка изгледа, застали су са стране пута да пропусте батерију. Војници нашли своје познанике и у пролазу чух једнога рањеника где вели:
— Вала, ако се ко од оних врати Фрањи, нека се пофали…
Из кукуруза износе мртвога војника. Руке су у леша још млитаве, глава забачена уназад, а око усана свеже маснице крви.
— Куда га носите? — запита неко.
— Наредили ни да их сакупимо и да скинемо државску спрему! — и, као врећу, спустише леш, да се одморе.
Иако се смрт кесери готово иза сваког жбуна, има ипак нечег језивог у равнодушном изразу ових људи… Или су се можда навикли на помисао да то исто и њих може снаћи, па је утрнуо сваки осећај саучешћа и самилости.
Сунце зађе за облачак и кратка сенка прелете преко разбојишта. Онда се залепи за супротни брег искривљена, раскречена, као ужаснута прилика, и замаче некуд иза врха.
Опет застадосмо, јер се испречили неки коњовоци, који спроводе пешачку муницију. Виче командир да се склоне, и грешне коморџије притисле коњиће из све снаге уз врзину, да их не закаче топови. Ипак се један коњ обурва и паде међу запрегу, одакле га једва извукоше.
— Ја, славу му, колишни је, а налеће као да је побеснео! — вели поднаредник Живојин узјахујући свога коња.
Журили смо сада да стигнемо остале. Наиђосмо на пољану где се пут расипа у много излоканих стазица. Са ове пољане се силази право у реку, а с оне стране су били њихови ровови. А ову чистину је требало претрчати и пробити се слабим грудима кроз читав рој челичних зрна… Сетих се баш тада како су, за време овога јуриша, људи спокојно седели у далекој позадини, ћаскали пред кафанама, док су овде молећиво погледали у небо, дрхтали, стрепели, затим голим грудима налетали на бајонете и умирали… Изгледа као да су се мртви ослободили мука. Али је мучно посматрати онога јадника кога је зрно ударило у главу, па му позади вири парче мозга. Лежи једним образом приљубљен за земљу, једно око му полуотворено и влажно. Још дише и несвесно помера руку.
— Зашто га не склоните? — запита потпоручник Александар.
Један од војника мрзовољно климну главом, па, вадећи пикавац из уста, махну руком:
— Нека бар на миру умре…
Колико ли њих лежи још по јаругама и њивама. И изненада ми паде на памет, шта ли је било са оном патролом. Мучила ме је стрепња да не наиђем на кога од њих, јер су ми њихови ликови остали у свести, те су ми били блиски. Али мучно је загледати, јер су сви мртви имали подједнако мученички израз, те су наличили један на другога.
Прегазисмо реку. У рововима су лежале плаве блузе на гомилама. Било их је са поломљеним ногама и откинутим главама. Осећао се задах свеже крви и тешка успарина дизала се из влажне земље. Неко је јечао међу гомилом лешева и наши војници извукоше рањеника са пребијеном ногом, да се видела гола кост зглавка. Са измученог лица су капале сузе и рањеник је склапао руке, молећи за милост. Иако је до малопре пуцао, људи су га сажаљиво посматрали и подвезивали ногу да задрже крв.
Причекасмо да се затрпају ровови, да бисмо могли прећи. Радили су журно заробљеници, јер су их они и копали. За то време пешаци претресају телећаке заробљеника и ваде дуван, кафу, шећер, и трпају све у своје торбе. А по разбојишту размилели се и Јанкуљ, и Вучко, и Танасије… Чак и Крста возар запалио неку лулу и цима густе димове. Али му се нешто не свиђа, загледа мрзовољно лулу, па је са неким презирањем баци у реку.
За нама наиђе још један пешачки пук и официри с тешком муком задржавају војнике да се не разиђу по рововима. Понеки су се ипак искрадали, и после се хвалили новим цокулама. То им је било као неко предовољство, те им се у оваквим тренуцима много штошта гледало кроз прсте… Сви су ти испади били исувише незнатни према ономе што они жртвују. А после, нису већ два дана примили храну.
Када смо кренули, војници су плен братски делили међу собом. На Танасију нове цокуле, а на леђима жути телећак, где је сместио телефон. Онако шепав и мали, задимио лулу, ставио руке у џепове срозаних чакшира, прси се и захтева да му се чак и рудни возари склањају с пута. А Јанкуљ нашао неки будилник, па се војници скупили и загледају.
— Где га нађе? — пита га потпоручник Александар, чудећи се.
— Господин потпоручник, овај, ја приђо’ једноме да видим како му је…
— Је ли био жив?
— Јок, господин потпоручник, лежао је потрбушке, овако… Пипну га ја, а он ладан. Теке наједном чу, како нешто цука. Ја загледну боље да се уверим да не забушава, па га довати за телећак…
— Е, оца ти твога, прво за телећак! — смеје се потпоручник.
— Па мислио човек да му је ту срце! — каже поднаредник Живојин.
— Господин потпоручник, богами, ту је цукало. Ја завучем руку, теке нешто тврдо. Извадим… оно сат.
Загледа и Александар часовник и вели да је из неке наше радње. Сигурно га је и тај дигао у пролазу, док није доспео у руке Јанкуљу.
Пуче пушка у близини, још једна, затим све брже, онда се расу брза паљба негде испред батерије, а и позади… Застали смо збуњени и преплашени. Артиљерија у теснацу, опкољена са свију страна, представља гомилу гвожђурије. Командир нареди да послуга буде на својим местима. Напред је била велика узбрдица, а позади се пуцало. Тако притешњени зверали смо унезверено, очекујући да се деси нешто најстрашније… Али пуцњи наједном престадоше и зачусмо како хучи мотор аероплана. Сетисмо се да су њега гађали наши пешаци.
— Богами! — махну главом Траило.
— Ја сам био готов да окренем низа страну са све топ, макар и главачки, — вели Милојко, предњи возар.
— А Петар откачио лафет, па ми каже, спреми да темпираш на картеч! — прича Станко темпирач.
Углавном, сваки је мислио на свој посао. Сви су поштено признавали да им није било пријатно. Само се Таса телефониста хвалио код послуге другога топа како њему није ништа било, и како они не треба да се плаше кад је он међу њима. Танасије се провуче између точкова и седе на лафет.
— Марш, животињо једна, — викну Живојин поднаредник — зар сада на узбрдици нађе да седнеш?
— Па клецају му колена, поднаредниче! — смеју се војници Танасију.
Када и последњи воз беше извучен на плато командир нареди да се стане, док пешадија не избије на одређену коту.
Гледајући са ове висине, ћувици штрче према хоризонту као врхови таласа узбуркане воде. Планине су биле неме… Понегде се само види наш пешак како избија на неку чистину и креће се слободно као да корача по својој њиви… Аустријанци су бежали у паничноме страху, да их ни пушка није могла стићи.
Војници, већ малаксали од несанице и замора, поседали поред топова, чупкају и гризу траву. Да ли од досаде или глади!… Комора нас није стигла. Али ипак нико се не жали.
Стижу и предњи делови главнине пешадије.
— Куда, друже?… Где си запео? — запита у шали командир једнога пешака.
— У Босну, господине капетане.
— А где ти је пасош?
— Еве! — и показа пушку.
За њима пођосмо и ми. Али сада је велика низбрдица, те се суљају возови, иако су укочени. Командир нареди да се предњи и средњи коњи испрегну, а војници конопцима да вежу топове и вуку уназад. Сиђосмо једва тако у један поток. Ту напојисмо коње. Онда опет узбрдо, док не стигосмо у једно село, чини ми се рекоше да се зове Сикот.
Дуго смо ту чекали. Када смо кренули, сунце се већ клонило заходу, а хладњикав поветарац је пиркао.
— Бре, па велика ни земља, — чуди се Милош средњи возар. — Ја све мишља’, ете ту смо, на граници. Кад се оно отегло много!
Онда рачунају војници колико смо маршовали ми, а колико би требало Аустријанцима да дођу до Тимока.
— Они се, бре, скршише на ово брдашце, а штагар планина ми прејахасмо док дођосмо довде.
— Како!… Истопили би се до Честобродице, ка̂ снег.
Тако мисле војници док им црева крче од глади. А ипак целе ноћи гурали су топове. Ишли смо кроз неку шуму, силазили, пели се и тако све до зоре, када застадосмо на неком камењару. Више се није могло даље. Људи су већ без снаге и даха и, како стадосмо, где се ко затекао, легао је и заспао мртвим сном.
Поглавље
Сунце је излазило када ме је неко повукао. По навици сам скочио, али нисам био био свестан својих поступака, нити сам знао где се налазим. Затим смо вукли војнике, који се тромо дизали, гледали несвесно , наслањали се на штит топа и спавали у стојећем положају. На лицима људи су се још дуго оцртавали отисци камења, или некога бусена, а очи им биле црвене и очни капци надувени.
Возари су утрошили и последњу резерву зоби, а за људе није било ничега. Већ је трећи дан како не примају храну, а шљивара у близини нигде не беше. Коњи су вруштали зоб, а људима је вода ударала на уста гледајући како коњи алапљиво једу.
У даљини се повремено чују пушке. Нагађамо где смо отприлике сада. Ноћас смо ишли све неким пречицама и стазама и нико није уочио важнији објект помоћу кога бисмо се оријентисали на карти.
Чудимо се ко ли нас је то водио ноћас и како се тај снашао по овој мрачној ноћи.
Наиђе командант дивизиона и приђе командиру.
— Наредите да се војници прикупе. Нека код коња остане само по један возар.
— Батерија мирно!… Поздрав надесно!… Господине потпуковниче, стање батерије ратно…
Командант дојаха према средини строја и поздрави:
— Помози бог, војници!
— Бог ти помогао!
Чуло се само трупарање копита његовог коња о каменито тле, те командант затеже дизгине. Кљусина диже главу, фркну на нос, забаци уши уназад и умири се.
— Војници!… Видели сте како је непријатељ покушао да оскрнави нашу земљу. У победоносном ходу, царска војска убијала је жене, старце и нејаку децу. Али када је закорачила дубље у нашу земљу и наишла на мушку снагу и ваше снажне мишице, избачена је на ђубре, где има да се распадне. У аманет нам је оставила ћесарска војска своје мртве, своје топове и осталу спрему.
Војници!… Ми нисмо још казали своју последњу реч. Биће дана и мегдана, када ћете показати своју пуну вредност, да ће и поколења са дивљењем указивати на ваше јуначке подвиге.
Заслуга је ваша велика. Али је исто тако значајна улога и оних који су нас водили. И у овим великим данима, на овом светом месту, на домаку погледа и слуха непријатељевог, узвикнимо сложно, једногласно, да наш глас одјекне преко брда и долина босанских, да живи наш Врховни командант!
— Живео, живео, живео!
— Капетане, — окрете се командант командиру — окрените батерију на-лево-круг и крените у правцу Јаребица, где ћете ући у састав дивизиона.
Маршовала је батерија лагано, без журбе, док се у даљини, преко Дрине, видела растројена, растурена и десеткована војска аустријска. Ваљда из страха да нас не наљуте, гледали су нас запрепашћено и немо, док је Танасије, заваљен на предњак топа, певао на сав глас:
Аој Босно, сиротице клета…
Било је то осмога августа, хиљаду девет стотина четрнаесте године…