1.11. Што ни у крвавом рату није тако обична ствар
До зоре смо копали. Около топова биле су читаве хумке свеже земље. Људи већ посустали од умора и глади. Али пред свануће наиђоше Танасије и Јанкуљ са џаком јабука и десет хлебова, и тек се тада сетисмо да их нисмо видели целе ноћи. У свакој другој прилици добили би батине, али сада су похваљени. Они се ослободили и причају како су јабуке „реквирирали“ у једној кући у селу, а хлебове су украли од неких коморџија. Само Танасију срце да пресвисне што не могаде да понесе и један казан са купусом из неке позадње команде. Било је згодно: кујна покрај пута, а кувар отишао некуд. Али Јанкуљ није хтео да носи чорбу пет километара, јер су му сигурније биле тврде јабуке у џаку.
— Их! — вели поднаредник Траило и пљуцну. — И остависте чорбу?
— А, јок!… Сум просуо! — вели Јанкуљ, бришући лице рукавом.
— Тако, тако, нека и они из позадине осете шта је то глад.
Војници мљаште јабуке са хлебом, док се прекопута, на оној обали, разлежу болни јауци наших рањеника.
Зора се помаља и са зебњом погледамо на супротну обалу. Видимо тамо неке непомичне прилике. Када се још више раздани, наше слутње постадоше страшна стварност. Мртви војници су лежали као опало лишће. Топови и каре били су окренути у разним правцима, шесторне запреге мртве. Између коњских лешева види се рука или нога несрећних возара. Разбацана војничка спрема: торбе, пушке, фишеклије… А позади овога крвавога разбојишта змијаста линија свеже земље, одакле вире непријатељски бајонети.
Прикљештени између Саве и непријатељских ровова, рањеници поседали на обалу и тужно гледају своју отаџбину. Неки се и крећу… Видимо двојицу, сигурно су лакше рањени, како разапињу шаторско крило о точкове топа, и онда преносе некога свог друга. Чује се јаук… Једноме превијају главу… Посматрамо пешака како гегајући прилази Сави, захвата чутурицом воду и прилази једноме који је лежао.
Војници распознају своје другове.
— Ено га нишанџија са другога топа… ено га, ено уз онога мртвога, што је раширио руке.
Међу рањеницима опажамо чудан покрет. Окрећу се у правцу непријатељских ровова… чујемо жагор, као да им отуда нешто говоре, наређују… Неки се већ дижу и неодлучно прилазе топовима. Онда се одмичу, као да некога траже. Ево… једнога воде, нешто разговарају… Двојица дохватише лафет… Окрећу топ! Да ли је могуће?… Коса нам се диже на глави. Један приђе седишту нишанџије. Остали се одмакоше.
Увукли смо главе у рамена, стисли песнице и зубе, очекујући да се догоди нешто страшно, што ни у крвавом рату није баш тако обична ствар.
Али онај се диже са седишта. Из рова позади пуче пушка и видесмо како се тело скљока на топовски точак… Остали одмичу… као хтели би да беже. Али где ће?… Напред река, позади бајонети. А ми смо немоћни, јер су наши рањеници испред њихова рова. И сада непријатељ командује… Они се опет враћају, извукоше онога мртвога. Други седа… Извадише и метак из каре, жут је метак, граната, разорна граната… Затварач шкљоцну и громовити урлик затресе земљу, ваздух задрхта изнад наших глава. Метак се зари негде позади, у риту.
— У заклон! — зачу се команда и људи се сручише у дубоку јаму. Запањени овим догађајем, били смо неми и дрхтали смо при помисли шта све може сада наступити.
Нова експлозија јекну изнад наших глава и из шрапнела сукну беличаст дим.
— Послуга на своје место!
Војници се згледаше као да се премишљају, али се нико не подиже, док топовођа не понови заповест командира батерије. Мрзовољно се дижу, као да се нуде ко ће први. А кад пунилац Рајко искочи, онда хитро за њим поскакаше и остали и заузеше своја места.
— На непријатељску батерију… Плотун здесна!…
Батерија је занемела. Погнуте главе, људи су мрачно гледали преда се. Нишанџија првога топа држи ручицу за опаљивање, али је укочен као мумија и исколачених очију блене у штит пред собом.
— Зашто батерија не гађа!?… Стрељаћу воднике! — виче однекуд из кукуруза командант дивизиона.
— Радомире, пали! — загрме својим гласом потпоручник Александар.
А Радомир, нишанџија првога топа, диже се са свога седишта. Хтеде нешто да каже… прогута пљувачку, затрепта очима. Као да прибира снагу, уздиже рамена, онда поздрави. Из његових груди се проломи крик:
— Господине потпоручниче, мој је брат тамо.
— Помоћник на његово место!
Топ груну, цев се трже уназад и ашов лафета се зари у песак. За првим сукну пламен и из осталих топова и целу батерију обви облак прашине.
Испред и позади, а један метак паде посред непријатељског рова, одакле избаци нечије тело у плавој униформи далеко на ледину. А четврти метак удари у кару, одакле посукља црн, густ дим.
Јаук је допирао са оне стране. Наши рањени војници, који су још могли ићи, притрчаше обали уздигнутих руку, молећи да не гађамо. Неки су ускакали у непријатељске ровове, мислећи да се тамо заклоне, док су други бежали иза топова. Била је то измешана гомила сурих и плавих блуза, пред којом смо били сада немоћни. А тада, као да нам пркоси, непријатељски митраљез осу паљбу на отворену батерију. Разнели би га… Али у митраљескоме заклону били су и наши рањени војници. Командант нареди да послуга сиђе у заклон.
Завлада тишина… У ваздуху се разлегло неко шуморење што је наговештавало кретање непријатељске артиљерије. Војници се нису чарали. Зачусмо ускоро шапатљиви шум, онда језовити фијук и мало подаље експлодираше шест шрапнела један за другим.
— Аух! — викну Рајко пунилац, па се пљесну по устима и разрогачи очи.
— Ја, мајку му, одакле овај! — рече поднаредник Траило. — Обрали смо бостан… види нас.
Одмах затим зачуше се нове експлозије, али сада испод нас.
— Уракљи нас! — добаци Станоје темпирач.
И људи без наређења дочепаше ашове и почеше рити земљу. Преко рупе ставише неко прошће, изнад кога набацаше земљу. Шћућурени у рупи, као у гробници каквој, чекали смо суђени час. Изнад наших глава фијукала су шрапнелска зрна страховитом циком. У међувремену између непријатељских плотуна искакали су војници из рупе, пунили топове, опаљивали и хитно бежали у заклон. Гађали смо непријатељске колоне, које су се кретале у даљини, иза села. Наш пркос као да је доводио до беса командира противничке батерије, која нас је одмах засипала читавим пљуском челика, да је цео простор око батерије био ишаран црвено-жутим букетима шрапнелских димова. И у овој нашој невољи осећали смо неко задовољство када на време умакнемо, а онај „пуца у ветар“. Само, дангубили смо много око темпирања зрна. Досети се најзад Траило па нареди да један побауљке оде до каре и отуда извуче сва зрна… Најзад су и темпирник пренели.
— Сада смо газде! — вели Станоје темпирач и задовољно трља руке што не мора да искаче са осталима.
Исто су то урадили и послужиоци осталих топова, те је сада већ могла да падне команда: „По три с кошењем“. У земуници су војници припремали зрна и када потпоручник Александар загрми извршни део команде „Хиљаду осам стотина!“ — послуга истрчава и највећом брзином испали, па се исто тако брзо, један преко другога, сручи у заклон. Онда ослушкујемо…
— Ето га!…
Мускули се затежу, људи несвесно увлаче главу у рамена, заустављају дах… А када се изнад наших глава проломе експлозије, онда тек весело прогледају. Или се усне развуку у осмех, када из неке рупе у кукурузишту допре глас Танасија релеја: „Пали, Славко!“… Неки пут изненада овлада мртва тишина… Тек повремено зашуште већ зрели кукурузи. Или се Рајко пунилац жали што топовска зрна нису четвртаста, па да их наслаже на гомилу, где би могао и главу да стави, јер се овако стално котрљају. Онда додаде:
— Бре, замисли да падне једна разорна међу ову муницију…
Сви смо из потаје помишљали на ту могућност, али смо се заваравали неким срећним случајем да ће нас тај удес мимоићи. Али када Рајко пунилац то гласно рече, онда намах осетисмо да је то могућно. Усплахирено се погледасмо, а топовођа Траило добаци му:
— А вала, какав си баксуз и то може да нас снађе…
— Али ја, поднаредниче, реко’ тек онако…
— ’Ајд марш!… Што ти не дође на памет да падне међу нас чабар воде.
Када Траило помену воду сви осетисмо жеђ, али страховиту жеђ. А бунар са ђермом одмах иза нас у забрану, па вода хладна, бистра… Испред нас река… Но нико не сме главу да помоли. Топлота осваја, у земуници успарина и Траило прича како са једног извора до његове куће шикља млаз воде из луле, дебео као рука. Војници отворили уста и слушају, па ужагреним очима гледају мишицу Траилову, као да ће из ње сад потећи млаз воде… Нашу жељу прекиде нова команда, те војници искочише код топа. И таман опалише последњи метак, кад Траило ра спали бусеном земље Јанкуља, помоћника нишанџије, који се само занесе и оста збуњен на топу. Повикаше војници да се склони у заклон и један га свуче као врећу у рупу. Сви смо се смејали, јер је Јанкуљ мислио да га је ударио упаљач шрапнела.
— Ама, поднаредниче, не се љутим да ме бапне у нога, рука, ама посред леђа… о, фирија дракулуј! — и Јанкуљ брише шајкачом хладне грашке зноја.
Наше расположење умуче кад негде у близини нашој рукнуше експлозије разорних зрна да се земља затресе. Засу нас ситно комађе земље са настрешнице.
— Поче разорном… копај земљу и бацај горе! — рече Траило.
Иако уморни, гладни и жедни, војници запеше да рију. док су једни копали, други су чучали, држећи у крилу гранате и шрапнеле.
Дојадили смо свакако непријатељу, јер по учесталој паљби увиђамо да је решен да нас уништи. Ми смо ватром наших топова запречили један друм, да нико живи није могао да нам промакне.
Гађала је непријатељска батерија с повећањем даљине и талас челика се постепено приближавао. Осећамо неку ломљавину на осматрачници команданта дивизиона. Танасије у кукурузу занемео, а ми полегали један преко другога и телима нашим заклонили убојна зрна… Јер Рајко је казао, а Рајко је баксуз, па да несрећа не буде страшнија… Сад је на нас ред…
Злослутни и језиви шум… ужасни фијук, све језивији и страшнији. Ми сабисмо главе. Земља задрхта и проломи се урнебесни прасак. Слушамо још тупе ударе избачених бусенова… Лагано подигосмо главе и погледасмо ка отвору. Станоје промоли главу.
— Где удари?
— Испред топа.
— Послуга на своја места… — зачу се глас Танасија релеја.
Војници су чекали целу команду. Онда појурише отвору, да би се што пре искористио кратак интервал. Међутим непријатељ као да је погађао нашу намеру и, кад војници опалише први метак, одмах затим, изнад глава њихових свитку шрапнел. Полетеше у заклон. Али један се поведе и паде пред отвором.
— Рајко, Рајко! — повикаше војници. Један га дохвати за рамена, остали га прихватише и спустише лагано између граната.
Лежао је непомично. Уста су му била полуотворена, а очи светлеле чудним сјајем. Дисао је тешко и из груди његових је допирао неки чудан шум. Војници му откопчаше брзо копоран и угледасмо велику рану на грудима. Требало га је подићи и он јекну. Онда ножем расекосмо блузу и кошуљу, која је била сва влажна и задах свеже крви запахну нас. Двојица га лагано подигоше, те му широким завојем обависмо целе груди. Газили смо по крви Рајковој, па су нам и руке биле крваве.
Ћутећи смо посматрали како лагано умире. А над главама нашим сукља дим из шрапнела, земља се од потреса стално рони и пада на завоје ишаране црвеним пегама. Притискивала нас тешка мора од близине смрти и потајна радост што смо још живи, све побркано са страхом да и нас тако нешто не снађе. Неко јадно расположење, па нам се чини да сунце шкиљи… А уста нам се залепила од жеђи.
Повремено смо гађали цело после подне… Рајко је јечао и тек би превалио преко уста: „Воде“. Ми смо ћутали. Станоје погледа упитно поднаредника, а овај махну руком као да вели: „Свршено је са њим, а ти чувај себе.“ Али изгледа као да се сунце и не помера и као да нас вечност раздваја од ноћи. Сећамо се свих извора поред којих смо прошли и сада нам је чудно како смо могли тада пролазити равнодушно поред њих. Траило вели, ако се врати жив кући, нигде неће кренути без чутурице пуне водом.
Сунце једва зађе за нека дрвета и нишанџија Милован одмерава реглетом колико је још далеко од хоризонта.
— Да смо у нашим крајевима, оно би већ давно зашло за планине и већ би се напили воде. А ово нека проклета земља! — вели Милован.
— Вала, поднаредниче, чим се смркне, идем у село да докотрљам једну бачву, — вели Јанкуљ — и да је напуним водом.
Сунце се изгуби међу шеваром и свеж ветрић пирну са Саве. Отворених уста дишемо. Али је још видно… Рајко јечи и вапије за водом. Паљба се утишала, те Јанкуљ изјави да ће ићи за воду, макар погинуо. Дохвати чутурицу, застаде мало на отвору, онда потрча бунару. Али са пола пута врати се задихан. Вели како на мотки ђерма нема кофе… Треба ићи на Саву, али са оне стране вребају стотине пушака.
Сада се диже Станоје. Очи његове су одавале ледену одлучност, а на стиснутим уснама се огледао пркос и инат.
— Идем! — рече одлучно.
Ћутали смо… Не знамо да ли да у честитамо или да га одвраћамо.
Он изиђе, усправи се, погледа около себе и лаганим кораком пође ка реци. Једини усправан човек. Изгледао нам је као Херкул. Приђе обали, саже се, завуче чутурицу… Дах нам је застајао. Он се обазре лево и десно, па наједном, у највећем трку, наже бежати и улете у земуницу. На улазу испусти чутурицу, из које заклокота вода. Гледали смо ту воду закрвављених очију. Поднаредник прихвати чутурицу, држећи је грчевито. Били смо готови да скочимо на њега. Он као да разумеде, погледа упитно све редом, па онда у Рајка.
— Њему! — повикасмо готово углас.
Он се придиже, обухвати његову главу и остатак воде сручи му у уста. Рајко отвори очи, а из уста му се оте узвик блаженства. И нама као да лакну. А Станоје темпирач прича:
— Не могадох више. Па куд пукло да пукло, помислих и пођох. Био сам прибран и миран, ишао сам чврсто до воде… Али кад заклокота чутурица, е ухвати ме страх, мајку му… А, знаш, није ни лако… Ја сам пред цели фронт… и не знам ни сам како сам се докотурао довде.
Негде у бари закрекеташе жабе и вечерњи поветарац зашуме кроз кукурузе, носећи мирис барске траве. Вечерњача заблиста. Траило помоли главу, па изиђе, а за њим и ми остали. Двојица последњих изнеше лагано Рајка. Али његова глава и његове руке биле су млитаве, очни капци непомични, а уста широко отворена. Био је још млак. У мрачној земуници нисмо ни приметили када је нечујно умро.
Ипак… погледасмо слободно у небо и зарадовасмо се животу.