1.15. На картеч!
На чистинама и између кукуруза лежали су мртви војници у плавим блузама. Било је и тешко рањених који су немоћно дизали руке вапијући за помоћ. А они из ровова посматрају жалосни крај својих другова, који су до малопре били живи, а сада непомични, обливени крвљу, леже.
Чудно… чудно. Присуствовао сам егзекуцији једнога војника који је напустио фронт да би видео своју децу. Кажу, казна је требало да буде више примерна… Ископана рака, а он убледео, стоји везан, блудећи погледом, не би ли сачекао нечију милост. А около људи тмурни и озбиљни, као да се стиде жалосне улоге. Потпоручник, важан и нарогушен, убеђивао је себе да извршује правду. Онда су осуђеног везали… Лака дрхтавица је обузела војнике пред страшним призором што ће насилно умрети један човек… Пушке су праснуле, језиви јаук је запарао ваздух, лица људи се грчила. Још један плотун. Млитаво тело се опустило, а глава клонула… Војници су се враћали ћутећи, док им је у ушима одјекивао јаук самртника.
И после много времена, у бесаним ноћима, гледали су они онај болан поглед, млитаво тело и опуштену главу свога друга.
У сличноме положају налазили су се они у равници. Сви су били осуђени на смрт. Иако је осуда колективна, ипак то нимало не умањује обострани страх. Али свима пред очима лебди она опуштена глава и све их храбри нада да ће сваки пре убити свога противника и тиме спасти себе.
Први напад је одбијен. Пешачка ватра је клонула на целом фронту, изузев оне врзине, где су непријатељски војници нашли природни заклон и где пушке сада праште само из страха да се не би неко кренуо на јуриш. Али непријатељска артиљерија као да је помахнитала. Убрзаном паљбом и разорним гранатама засипа наше разређене пешачке ровове. И ми видимо њихове топове у даљини, видимо чак и ону хаубицу, баш са стране пута, али до ње не можемо да добацимо. А наши пешаци траже помоћ, грде нас артиљерце, ми немоћно кршимо руке и заједно са њима страдамо. Кроз задње прозорче видимо како њихове гранате рију око наше батерије… Али зато ми разарамо њихове ровове, да бисмо заштитили нашу пешадију. Гледамо како каре у галопу довлаче муницију… Командир нам скреће пажњу преко телефона да пазимо на сваки покрет непријатеља.
Која вајда!… Наши редови су све ређи. Видимо како се рањеници извлаче из ровова, мртви остају, а попуна не стиже. Наша батерија штити огроман фронт по ширини и дубини, и не знамо куда пре да притекнемо у помоћ.
Кажу да су се стратегија и тактика развиле на степен науке и читаве књиге су написане о вођењу ратова. Али сва та наука, посматрана са врха црквенога торња, личи на неки водени конац и сва би се могла свести само на три речи: срце, људи, оруђа.
Као после неке страховите олује и непогоде, поља су оголела, снажна дрвета оборена и сада се пешаци гледају отворено. Она хаубица рије земљу, затрпава наше ровове, али нико не одмиче. Збијају се пешаци или искачу из ровова и скривају се у дубоким јамама, где су експлодирала зрна, јер верују да зрно никад не удара на исто место. И ми преврћемо њихове ровове. Види се да им није лако, јер су две њихове батерије узеле на нишан и без престанка рију око наших топова.
Сунце зађе за густ, црн облак, и у даљини замрачи од прашине. Ветар поче да завија око црквенога торња.
— Пређи на моју страну, да променимо ногу, — обрати ми се батеријски наредник.
И тада наједном нестаде оног тешког стања које ме мучило од дужег времена, а ни сам нисам знао од чега је долазило.
Из оне шуме десно почеше да излазе Аустријанци и кроз импровизовану саобраћајницу да ускачу у ровове.
— Пази, пази… јави брзо командиру да наилазе појачања. Од последњег осматрања десет хиљадитих десно. Брзо, брзо…
Али тада устукнусмо и уздигосмо рамена. Пред нашим очима проломише се страховите експлозије.
— Шрапнел… хаубица… ау!
— Пита командир како су пали меци? Ми се само погледасмо пренеражени. Изгледа, сада смо на реду ми. Не говоримо гласно, али се разумемо. А командир пита… Ми дрхтимо од могућих последица. Ипак, ипак… онима доле је теже.
— Нека понови плотун!
Пазићемо сада, ма шта се догодило. Али ваљда ће нас мимоићи та чаша… Господе… Ето, ето… фијук… као врисак. Ми се прибисмо један уз другога, а мускули набрекли, очи грчевито затварамо… Хуј… Хвала ти, боже. Експлозије се зачуше иза наших леђа.
— Повећати даљину за педесет…
— Овај нас уракљи!
— Јави команданту да хаубица гађа цркву, уракљени смо.
Наше разорне загрмеше око непријатељских ровова… Видимо како прилежу. Ах, што не можемо да добацимо и до оне хаубице…
Небо се замрачило и муње свитнуше. Тешка олујина, дижући огромне облаке прашине и повијајући дрвета, спусти се над земљом.
— Каже командант: док стоји торањ, дотле да останемо…
Торањ се из темеља затресе од разорних хаубичких зрна што падоше око цркве. Коморџије беже вукући коње, а рањеници се прибили уз ограду.
— Гађа нас…
Ветар језиво звизну и ми се прибисмо уза зид… Као да очекујемо смртну пресуду… Али дужност… отаџбина… а командант вели:
— Јављај: крећу на јуриш…
Ми тренутно заборависмо на себе. Али заглушни тресак нас готово обнезнани и, предосећајући несрећу, готово несвесни, сручисмо се низ лествице. Звоно тада зазвони. Неко је случајно ухватио за уже. Танасије дохвати телефон. Нагрнусмо на врата, једва их отворисмо од набацаних цигала. У цркви се од прашине није ништа видело и, тетурајући, испадосмо у црквену порту.
Муња свитну и загрме. Крупне капи су влажиле суву земљу.
— Савијај жицу, па у батерију! — и ми пођосмо журно. На раскрсници устукнусмо… Разорна граната ударила у муниционо одељење и коњи са поломљеним ногама и истресеном утробом поваљани насред пута. Над нама свитнуше шрапнели и прилегосмо…
Пред нас истрча један војник, ордонанс.
— Где је штаб пешачког пука? — питао је усплахирено.
— Ето… сигурно ту! — махнусмо руком обухватајући цело село.
Али појава овога војника опомену нас и на нашу дужност. Јер торањ, иако напукао, још стоји… Сетисмо се команданта и ми се погледасмо. Батерија наша и даље је гађала са старим елементима. А ако су наши одбили напад… Ако су пешаци кренули у противнапад. Коса нам се диже од ужаса при помисли да сада тучемо наше.
— Пењимо се на ову кућу. Танасије, телефон брже!
Пас неки на ланцу лајао је бесно вукући за собом један трупац. Ветар је повијао дрвета и у лице су нас ударале крупне и хладне капи кише. Кућа је била празна. Али таван беше слеп, те једном гредом избисмо ћерамиде. Ветар зафијука. Наредник промоли главу:
— Бежи!…
— Куда, зашто, стани! — и ја притрчах отвору, да бих умирио савест своју. Муња свитну, те ми очи засену. Грмљавина и тресак разорних граната затресоше кућу и греде на тавану као да застењаше… На оголелој равници угледах наш стрељачки строј како у нереду одступа. У нашим заклонима били су Аустријанци. А из оне шуме наступали су у масама.
Наредник је био пред кућом.
— Свршено је, — рече — што брже у батерију, да и њу не заробе.
Село се разламало од експлозија шрапнела и разорних граната. Али већ смо преморени… па шта буде. Кроз једну бочну сеоску улицу видимо како наши пешаци, погнути, у скоковима одмичу… Сами смо ишли друмом. Угледасмо и батерију. Над њом праште непријатељски шрапнели, али батерија и даље дејствује.
Командир прекиде паљбу када нас угледа.
— Господине капетане, пешадија одступа. Треба да се одмах повучете.
— Јесте ли сигурни?… Али ја немам наређење за одступање! — ипак се окрете нареднику Живојину: — Трчи и јави да предњаци буду спремни. А ви можете у батерију.
Претрчасмо брисани простор и сручисмо се у заклон. Питају војници каква је ситуација. Али ми смо толико преморени, да само дигосмо руке изнад главе и они разумеше: горе бити не може. Чуди нас само упорност командира. Батерија без осматрача је као слепац без вође. Али он још нема представу оног одступања. Уосталом, ми смо му рекли своје.
Осећао сам вапијућу жеђ и затражих воде. Дадоше ми једну чутурицу. Баш тада шрапнел тресну и зачу се неко мумлање, као зујање бумбара, док тек поред топовског точка бапну упаљач шрапнела, одби се од земље и прелете преко наших глава. Вода ми застаде у грлу и појури на нос.
— На картеч!!! — зачу се команда као вапај и војници полетеше топовима.
Из чељусти топовских је сукљао пламен, а цев се трзала уназад као шип на парној машини. Од громког треска топа и експлозије зрна на устима цеви нисмо ни чули сада пуцкарање шрапнела непријатељских. Јер пао је последњи крик у артиљеријској команди: на картеч! — исто као на броду који тоне: појаси за спасавање.
Људи су свесни да смо напуштени. Пешадија је вероватно заобишла село, да би избегла убиствену ватру непријатељске артиљерије, и ми смо сада препуштени сами себи. Не тиче нас се више позадина, већ бранимо место на коме смо и, преко ових топова, животе наше.
Збуњени пред навалом челика, непријатељски војници су у паничноме страху бежали у село.
А кроз прасак топова и грмљавину неба једва се чуо дрхтави звук трубе, позивајући предњаке. Као вихор, излетале су шесторке запреге из кукуруза, осветљене муњама, и у месту се заустављале код својих топова и кара.
— Четврти топ нека дејствује… Да се покупи и последња чаура. Први вод галоп! — викао је командир, капетан Мирковић.
И последњи пуцањ… Послужиоци на рукама покренуше топове и каре, прикачише их за предњак који се већ креће и у покрету се пењу. Возари већ полегали, у галопу излазе на насип, да се задњак готово занесе и онда опруженим трком низ друм, без одређеног циља и правца.