1.3. Одсада припадамо отаџбини
Осећао бих се лакши, чини ми се, да сам у некој јединици која се мобилише у мом родном месту. Ту су били сви моји другови и познаници. А овако, идем у непознато место, међу туђ свет.
Сељаци су пристизали у масама. Пописана кола закрчила улице. На угловима се окупили ђаци и весело разговарају, а трговци задовољно трљају руке.
На станици жагор. Дугачка композиција, пуна муниције, креће… На рампи утоварују кола и коње. Испред перона постројена чета инжењераца, у пуној ратној спреми, чека да се попне у воз… Народ навире са свих страна. Један капетан издавао је строга наређења. Војници са бајонетима свуда око станице… Локомотиве су пиштале, сигнално звоно одјекивало, склапале се композиције од празних затеклих вагона… Народ нагрну на неке од тих вагона, што их зауставише пред станицом.
— Стани, марво… Заустави! — нареди капетан одсечно војнику на стражи. — Где сте запели?
— У команду, — усуди се један да одговори.
— А где ти је команда?
— Ваљево…
— Будало једна, па куд си навро за Велес?… Терај то напоље! — нареди војнику. — Кад буде време, јавиће се. Шта је?… За тебе не важи наредба? — обрати се мени.
— Опростите, хтео сам само да питам када воз полази?
— Рекао сам да ћемо објавити, — онда ме дохвати за раме, војник ме прихвати и тако се нађох у оној маси народа.
Неки су гунђали, али не толико гласно да би их могао и капетан чути.
— Ех, шта ћеш, војна дисциплина!… Строга вика на војника! — чули су се гласови.
— А што си ти запео првога дана кад ти је близу?
— Знаш како је… рат је, можда ми команда крене, па не волим да имам посла са ратни параграфи, — објашњавао је неко поред мене.
— Где бисмо већ сад били да смо још јутрос кренули! — жали се један.
— Друже, не секирај се… и ово спада у рок службе, — добацује један дебељко, па се маши своје торбе, одакле извади месо и хлеб. Сигурно ти ово први рат, те не знаш шта значи то „џодисати“… Видиш… јединица крене, па стане, онда опет хајд сто метара, затим стој три сата у месту
— А зашто?
— А враг би га знао… Заглави се нешто напред, или таква му је ситуација…
Локомотива на улазу писну и композиција, састављена од вагона означених као класе, затим фургона, отворених вагона пуних народа, захуктано улете у станицу и, не задржавајући се, продужи даље. Они из вагона махали су рукама, подврискивали, чула се и песма, а неки у последњем отвореном вагону загрљени, и вичу из свег гласа: „Доле Швабе… доле!“ — и њихови узвици изгубише се са клопарањем гвожђа.
Иза станице чује се такође песма. Група сељака навали на перон. Војник их зауставља.
— Море, може… пожурите, — вичу ови иза ограде. — Само се на вас чека.
Сељаци застадоше неодлучно.
— Одбиј! — наређује војник.
— Што, бре, одбиј, не идемо на свадбу, већ у рат.
— Тако је наређено… Тамо идите, па чекајте.
Неке вагоне дотераше пред станицу. Народ загалами, почеше купити торбе и сви нагрнуше излазу. Стражар их је с муком задржавао. Најзад неко викну да се народ пусти и свет покуља са свију страна, прескачући ограду, гурајући се, вичући, дозивајући један другога. Маса понесе и мене, размакнух лактовима, а онај дебељко налегао на моја леђа и запео из све снаге.
— Ама полако, човече!
— Само право и гурај, — вели он и запиње још јаче.
Запех и ја, и тако се дочепасмо једнога фургона. Он ме готово убаци, те му додадох руку и извукох и њега.
— Тако, — говорио је трљајући руке — све иде на снагу… Пази да не уђеш — добаци једноме, који само помоли главу. Онда се обрати осталима: — Седите на улаз и опустите ноге… тако, да се бар и ми мало опружимо.
Иако се не познајемо, опходимо се један према другоме као да смо стари пријатељи. Војска нас је изједначила, идемо истоме циљу, боримо се за исту ствар.
— Друже, где ти је команда? — запита неко дебељка.
— Најјача, најсилнија, најважнија команда, без које се не може. Месарска чета Дунавске дивизије, — говорио је бришући зној.
— Јака команда!
— Највише сам мрзео куваре и посилне, славу им њину…
— Без нас, бре, не можете. Ко ће да вас храни? — говорио је дебељко откопчавајући прсник, па завуче руку у недра и поче да се брише. — А после, где ћу ја овакав?… Нашли би ме од прве, — и он се задовољно насмеја.
— Штета би велика…
— Ћут’! — викну неко са улаза, и они који су седели поскакаше.
На вратима вагона појави се онај капетан.
— Шта је ово? — капетан све одмери погледом и поче да нас пребројава. Затим се окрете онима који су стај али напољу: — Нека уђу још двадесет… И нико да ми није изишао из вагона!
Почеше нови да улазе; стари се померају, неки седају, да би што пре заузели место.
— Ала смо се згуснули, — добаци неко.
— Нема ту „али“, — говорио је један од оних који су сада ушли, настављајући, вероватно, започети разговор. — Спартанци су све оне са физичким недостацима убијали, да би сачували расу. Добро, такав закон у нас не постоји. Али, ево ти сад прилике да са тим шкартовима рашчистиш… Прво бих њих пустио у борбу. Ако нема једно око, а има здраве ноге, натовари му муницију на леђа, па нека носи дотле док не погине. Ако има здраве очи, а нема једну ногу, стави га негде у заседу и подај му митраљез…
— А шта ћемо са оним „цвећкама“… зараженим? — пита кроз смех један са риђим брковима.
— „Маркираним“? Е, бато, њих бих ставио на расположење регрутима, као покретне нишанске мете.
Околни се засмејаше.
— Па то ти, бре, осуди човека на смрт, — добаци дебељко, машући око лица шареном марамом, да би се расхладио.
— А зар ја нисам?… Зар ниси и ти?
— Немој да га вређаш…
— Ала се штрецну!…
— Кувар је он…
— Море, и њега бих ја поред митраљеза, — добацивали су са разних страна на рачун дебељка, који се задовољно смејао.
— Јест, а шта ћемо онда са митраљезом?
— Е, бато, ту бих поред митраљеза поставио оне ћораве у једно око, али са здравим ногама, па нека они спасавају митраљез. А ако сви изгину и остане митраљез… опет добро: мање је три до четири шкарта.
— Слушај, народе, — скочи онај са риђим брковима — седите један до другога и одуприте се леђима о зид, тако…
— А о шта ћу да се одупрем ја? — запита један који је стајао при отвореним вратима.
— Ти се згури, а кад наиђе мост, ти се онда наслони…
— Да ти мало прочибука леђа…
— Шта се буниш, — упаде онај риђи окрени се упоље, и седи. Ето тако! Сад се луфтирај!
И тако се сви разместисмо.
Поред нас прохукта локомотива. Мало затим наиђе нова композиција и заустави се у станици. Опет се разлеже песма, чује се вика и ларма. Неки поскакали из воза и потрчали на перон да траже воду. Капетан виче, стража их враћа. О наше вагоне с треском лупи локомотива и одмах затим крете да нас прикачи за нову композицију.
— Вози… терај! — падали су повици. — Јесте ли нас жељни? — запита дебељко оне из суседног воза.
И опет трескање, лупарање вагона, и најзад се све утиша. На перону су остали још само капетан и стража.
Напољу се зачу пиштаљка. Локомотива писну, вагони затакараше и композиција крете уз дреку војника, довикивање и добацивање свима онима поред пруге.
Имало их је као да путују на неко весеље. А многи су носили у души носталгију за остављеном кућом и породицом. Осмехивали су се на шале, али је још било сете на њиховом лицу. С времена на време би се замислили и лак уздах, готово неприметан, отимао им се из груди. Само не задуго. Сунце је освајало, а у вагону била запара. Људи поскидали капе и гуњеве… Ређају се нови утисци и нарушавају онај готово устаљени ток мисли, а што ближе команди, у свима расте осећање ишчекивања о том новом животу. Општи талас масе обухвата и ове носталгичне, витла их, слама, док не навикну и онда ће сви заједно, као захуктала река, јурити тамо куд им се нареди.
Било их је из разних команди. Неки се на успутним станицама скидали.
— Е, здраво, браћо! — рекоше кад воз стаде. — Дај боже да се опет видимо.
Дебељко се измигољи из једнога угла и добаци:
— Слушај, друже, пиши кад стигнеш!
Поглавље
Било је мало војника на улици, више сељака, старијих, са торбама на леђима… Из паланачких радњи допирао је мирис катрана и штављених кожа. Пред кафанама седели старци и посматрали пролазнике… А куће промичу, све их је мање, одстојање од касарне се све више смањује, а с тим, чини ми се, ишчезава и онај безбрижан живот… Не знам да ли да успорим ход, или да прекратим што пре неизвесност, па да се увучем у самога себе и окрећем по вољи и наређењу других…
Пред оградом поседали сељаци и зуре у ону пољану, где су им синови, браћа. Чекају да приме њихове ствари, или да узму… можда последње збогом.
Пред капијом застадох неодлучно.
— Артиљеријски пук? — обратио сам се стражару.
— Пролази, — одговори стражар и не гледајући ме, као да је хтео рећи: унутра може сваки, али је отуда тешко изићи.
Закорачих. Угледах једнога наредника како постројава војнике. Мало даље једна група носила је сламу… Један је трчао некуда. Неки поднаредник викао на војника који је држао коња на дугачком конопцу и терао у круг. Тамо даље су подизали шаторе, а резервисти се на отвореној пољани пресвлачили… Сва лица уозбиљена, сви журе, само ја стојим на средини круга неодлучан на коју ли ћу страну.
— Пардон, — обратих се једном каплару.
Али он прође журно поред мене, и тек када се одмаче, као да се нечега присети, окрете се и руком ми показа:
— Тамо! — и продужи.
Упутих се у правцу оних шатора и угледах како испод једног дрвета седе за столом неки официри, окружени резервистима. Приђох и ја.
Пријављивали се резервисти редом и одговарали на питања шта је ко био у кадру. Нишанџија, пунилац… Помоћник нишанџије… возар.
— Који? — запита потпоручник.
— Шта га питате? — упаде капетан. — Видите какав је смољав.
— Средњи? — запита потпоручник.
Резервиста развуче уста у осмех и процеди нешто у знак одобравања.
— А ти? — обрати се капетан мени.
Рекох му своје име и презиме и занимање у грађанству.
— Не питам те то, него какву си службу вршио у батерији, имаш ли чин?
— Ђак, поднаредник.
Потпоручник је превлачио прстом преко списка, погледа до краја, а онда се обрати капетану:
— Нема га…
— Е, иди у другу батерију, ено тамо! — и показа ми руком у правцу неких шупа, испод којих су зјапиле топовске цеви.
Моје су ципеле тупо одјекивале према лупи поткованих војничких чизама. Гледајући онај правилно „упаркирани“ челик, — она строга лица, слушајући одсечне команде, имао сам утисак као да тонем у неку дубину, безнадежно, неповратно. Бојажљиво сам се кретао и готово застрашено приђох столу за којим су седели поручник и наредник.
Нисам заборавио да им прво кажем чин.
Опет ме упутише даље…
Као да сам се мало уживео у околину… Застадох пред шталом одакле ме запахну мирис сена и амонијака, подсећајући ме на живот у кадру. Коњи су били нешто узнемирени, чуло се трупкање ногу и рзање. Наједном зачух команду:
— Код коња!
— Прими! — викнуше војници сложно у глас и одјекну једновремено: шљап, шљап.
И као да се онај мој живот у кадру слепи са овим садашњим, све ми се учини познато и блиско, а све оно што се збивало у међувремену као да ишчезну… Намах, одједном. Сметало ми је сада грађанско одело и пожурих да нађем своју јединицу.
— Још сте нам само ви недостајали — говорио је један капетан — па смо комплетни. Сада списак можемо закључити.
И за мном као да се затворише врата.
Стајао сам неодлучан, не знајући шта треба да радим, ни куда да идем.
— Дакле, од овога момента си поднаредник пете батерије! — обрати ми се онај капетан. — Батерија је код оних шатора. Иди нађи батеријског наредника и реци му да ти да ново одело и осталу потребну спрему.
— Разумем! — понављао сам, а при поласку замало да војнички поздравим и готово стидљиво се дохватих за шешир, и упутих у правцу оних шатора и људи около њих. За њих је одсад била везана моја судбина, за онога наредника, за онога редова у широким чизмама, за целу ону масу људи који се постројили, укочили и гледају у наредника, који објашњава:
— … Свршено је. Одсада за вас важе правила и прописи о војној дисциплини. Ко одрекне послушност, ко избегава службу, ко омета рад, судиће му се по кратком поступку. Биће изведен пред ратни суд и стрељан… Јесте ли разумели?…
Маса нешто процеди кроз зубе у знак разумевања и остаде нема и укочена. Униформа, онај челик… параграфи… дисциплина… смрт, нека осећања тешка као олово падала су на душе, залазила у најскривеније куте и потискивала нежне мисли о породици, љубавне дрхтаје и многе ситне бриге свакидашњег живота… Војници су нетремице гледали наредника, као да чекају разрешење или неко правдање за онако тешке речи. А наредник, наслоњен на сабљу, продужио је:
— Сазнали сте да нам је Аустрија без повода објавила рат. Наше куће, наше породице и све оне тековине које су знојем нашим и наших предака изграђене, хоће непријатељ да уништи. И још више… хоће да нам пороби Отаџбину… Бранићемо се до последњег човека. Јесте ли разумели?
— Разумели смо! — грмнуше једногласно војници. Овим ускликом слише се све оне појединачне мисли у једно заједничко осећање, изражено у појму: отаџбина. Као да су тек сада разумели да је сваки од њих један мали беочуг у огромном ланцу и да сваки носи један део одговорности на себи. И зато им је израз лица био ведрији. Гледали су наредника смело у очи.
— Капларе, — обрати се наредник — послужиоце води код топова, а возаре у шталу.
И паде команда, звецнуше мамузе, маса полегну и тресну ногом.
— Добро је, војници! — поздрави их наредник.
— Стараћемо се! — одговорише они сложно и онда се изви један глас:
Јесам ли ти, јелане,
Говорио, дивна вита јело…
Наредник се окрете и пође у шатор. Тада му приђох.
— А ти си тај… Видим ја да ми један недостаје. — Онда се обрати једноме војнику: — Води поднаредника код руковаоца да му да̂ одело и осталу спрему.
Песма је одјекивала касарнским кругом и чули се сложни удари ногу. Сасвим несвесно подскочих да променим корак и, од тога тренутка, овај одмерени такт као да укалупи и моје мисли…
Поглавље
Жуљила ме јака, сметале ми чизме, тешка ми била сабља, саплитао сам се о мамузе… Али са извесним поносом посматрао сам оне две звездице на рамену, а војници су са неким страхопоштовањем пролазили поред мене.
Било ми је одмах јасно. Људи у војсци имају два лица: једно којим гледају испред себе, а другим иза себе. Иако су испред мене биле високе степенице, ипак ме је тешило што је за мном велика маса, која се окреће по мојем наређењу и која се стара да погађа моје мисли.
Притегао сам сабљу, подухватио је прописно, затегао блузу и стао пред командиром у ставу „мирно“.
— Господине капетане, дошао сам да вам се јавим…
— А-ха!… Наравно, сасвим други човек.
Развукао сам усне у смех, вероватно исто онако као онај средњи возар из прве батерије.
— Пошто си положио официрски испит, одређујем те за водника другог вода. Наредниче, то ћеш ставити у батеријску заповест. Дужности водника су описане у „Правилу службе“, а даља упутства добићеш од потпоручника Александра. Јеси ли разумео?
— Разумем!… Господине капетане, бићу тако слободан да вас замолим…
— Нема овде „бићу тако слободан“… Тако се разговара са фрајлицама. Молим, и одмах изложи шта желиш.
— Господине капетане, молим за дозволу да однесем у варош цивилно одело и потесним саре на чизмама.
— Добро, имаш дозволу до пет часова по подне.
Поздравио сам и немарно се окренуо на другу страну.
— Поднаредниче!
Једва сам схватио да се то на мене односи, па се журно вратих стрепећи да се командир није предомислио…
— За овај моменат ти праштам, јер си нов и још се ниси свикао. Али одсада упамти: кад полазиш од старешине, онда салутираш, окренеш се на-лево-круг у ставу мирно, и тек онда полазиш. Тиме ћеш давати пример војницима, а исто ћеш захтевати и од њих. Јеси ли разумео?
Говорио је одсечним гласом и сугестивно ме питао да ли сам разумео. Ту поговора нема. И ја сам несвесно понављао: „Разумем, разумем“.
Свратио сам до шатора да узмем одело. Мој „стан“, који су сачињавала два шаторска крила под нагибом, и два троугласта додатка са стране, налазио се у првом реду с десне стране, на углу. Затекао сам мога „собног“ колегу, поднаредника резервисту, вођу одељења, иначе економа свога добра, Траила из Вратне. Закрвављеним очима претио је једном редову да ће му јабучицу ишчупати ако се још једном саплете о колац за који је утврђен шатор.
— Иде ко̂ марва и не гледа где гази, — говорио је сав црвен у лицу, па се опет обрати војнику: — Јеси ли разумео?
Онда ми прича како је одређен да са војницима донесе сламу за простирку и да се ја не бринем, он ће уредити наш шатор.
При изласку из касарнскога круга успорим ход, да би ме стражар уочио. Претварао сам се да га не гледам, али сам добро приметио кад је спустио руку низ кајиш пушке и заузео став „мирно“. Отпоздравио сам га немарно. Био сам тада горд на моје две звездице. При сусрету са војницима нарочито сам их посматрао, да би ме поздравили. У почетку, то је била мала разонода за мене и као неко задовољење за све оне придике које ми је одржао командир. Тешио сам се да и сав тај народ мора исто онако ћутати преда мном, као што сам и ја јутрос пред командиром… Јер ја носим две звездице и ту поговора нема. Мамузе су звецкале, сабља је тандркала о рогобатну калдрму и ја сам се прсио. Поднаредник… бог!
А када ми је још обућар потеснио и саре од чизама, ех, као да сам одрастао са овом сабљом. Шетао бих, загледао бих у прозоре, седео пред оном кафаном, али… време је неумољиво одмицало. Требало је кренути у логор, у шатор на сламу, код Траила, или можда у шталу.
Траило је већ био уредио шатор и војници под његовим надзором чистили су круг. Дежурни потпоручник, водник, са ешарпом о појасу, наслонио се на сабљу и пропуштао редом возаре, који су водили коње на појило. Приђох потпоручнику да се јавим
— Добро… Слушај када се сврши коњопој, уреди строј за вечеру.
Прва моја дужност… Враћам се шатору и мислим какав оно беше поступак. Строј… па молитва. Око тога нешто беше… Треба командовати „капе скини“! али да ли пре трубног знака или после. Поборавио сам те ситнице, и запитах Траила да ми објасни.
— Ништа немаш ти. Само нареди трубачу да свира „збор“, онда преброј војнике и изићи потпоручнику на рапорт. Он врши молитву. А ти после ради шта ти се нареди.
Пошто је Траило упростио ствар, то се завучем у шатор да видим како изгледа. За мном уђе и он. Преко дебелога слоја сламе пребачено је ћебе, те се ја сав увалих.
— Дигао сам једну балу више, па сам свима напунио шаторе, — хвали се Траило.
— Како си смео и могао?
— Ех… Је ли теби ово први рат?… Научићеш се, де!… Ја заговарам руковаоца, а мојим земљацима мигнем оком. Они већ знају… Стари су то војници. Него! У рату шта ко увати! — Тако ми је давао прве лекције поднаредник резервиста, Траило Живуловић.
Слушам и мислим како моје школско искуство нема много важности у овој новој средини. А Траило је већ био у једном рату, он је прекаљен војник, зато говори убедљиво, са ауторитетом. Он и не крије такве своје подвиге, јер је радио, управо крао, за своју јединицу и био чврсто уверен да ради за опште добро… Лежећи удобно на дебелој слами почео сам и сам веровати да је он у пуном праву. Било је меко и пријатно… Обазрех се задовољно око себе и тада приметих да ми нема шињела и чутурице што сам их јутрос примио. Помислих да их је Траило приликом намештања шатора негде склонио, те га узгред упитах где ми је оставио шињел и чутурицу. Он се уозбиљи, а затим ме зачуђено упита:
— А где си их оставио?
— Где бих на друго место него овде. — Погледасмо се, па ми наједном паде на памет: — Да ниси ти случајно намигнуо својим земљацима?
Траилу заиграше мускули на вилицама, шмркну кроз нос, и стави руку на груди:
— А не, не, жива ми деца… Ах, фирија дракулуј! — шкрипну зубима, онда се изви изнад шатора и повика: — Јанкуљ, Живуљ!
У суседном шатору зашушта слама и тек нечије мамузе треснуше пред шатором.
— ’Одите унутра! — рече им значајним гласом. — Слушајте, нашем поднареднику су данас украли шињел и чутурицу. Сигурно онда када смо отишли за сламу. Е, па… ви знате, има да се нађе.
— Разумем! — повикаше углас.
Ту… код трећака… четвртака… Хја! — и мигну оком. — Кад падне мрак… ’Ајд сад! — па се окрете мени: — Време је.
Извукох се из шатора мислећи непрестано на ову заповест Траилову.
— Трубач, свирај збор! — рече одсечно Траило уместо мене.
— Ама је ли, богати, како ће они да нађу ствари, кад не знају?…
— Е, ће нађу, де!… Није им првина да траже украдене ствари, — затеже Траило појас и оде да стане на десно крило.
Војници су журно прилазили, вукући на ногама гломазне жуте чизме, носећи собом мирис штале, покошена сена и нафталина. Већ су запамтили и своје место. Команда паде и звецнуше мамузе. Тајац. Стотине очију упише се у мене, пратећи нетремице сваки мој покрет. Стотина мени непознатих људи, напрегнутих нерава и мускула, стајало је укочено, готови да се безусловно покоре мојим заповестима… Гледајући она послушна лица, у мени су се стварала сасвим супротна осећања… Ја сам се прсио и чинило ми се да сам виши од свију, па чак и од онога деснокрилнога возара са кукастим носом и великом главом као пуна зобница. Командовао сам још строже, и они сложно забацише главе удесно, затрупкаше ногама, а строј се пови, час напред, па назад, као житни вал, развуче се, опет се скупи и онда занеме… Чуо сам само звек својих мамуза. Неко се закашља. Погледао сам строго у том правцу, исто онако као и батеријски наредник. А војници су ме гледали из очног угла, очекујући нову команду. И као да их креће један механизам, исправише главе гледајући далеко испред себе. Паде ми у очи само један црномањасти, тамо негде на левом крилу, са опуштеном доњом усном и отвореним устима, како равнодушно гледа испред себе, као да дрема.
Потпоручник се лагано приближавао, одбацујући десну ногу у страну, да се не саплете о сабљу. Зауставио се преда мном, примио равнодушно рапорт, јер је знао унапред шта ћу му рећи. Пошто ме лако отпоздрави, поздравио је одсечно војнике. Из стотину грла одјекну сложно:
— Бог ти помого̂!
По завршеној молитви потпоручник нареди да се војници прозову. Батеријски наредник је читао разна имена, Траила, Милана, Станкуља, Стојана, Душана, беше један Вучко, онда Крста… Пољаном се разлегало: „Ја… ја“, у разним тоновима и октавама, док се један при помену: Танасије Првуловић продра из свег гласа и одјек се одби о зидове штала.
— Ти, Тасо, као да си гуштере гутао! — прекиде читање потпоручник.
А Таса, онај с левог крила, са опуштеном доњом усном, развуче уста у блажен осмех, па се насмеја и потпоручник, а са њим и цела батерија.
Сви су били на лицу. Онда се потпоручник исправи и строгим гласом саопшти да је одсад забрањен сваки излаз у варош и ма куд из бивака.
— Ви одсада припадате отаџбини… Она неће злоупотребити вашу добру вољу, али исто тако и сваки онај који се огреши о правила и прописе искусиће најстрожу казну.
Било је ту разних лица са разноликом нарави, чудним појмовима, многим обичајима, из разних места. Многи су имали и прошлост своју, нимало завидну, неки безначајну, други часну и поштену. Сви ти људи, сабијени у строју, слушају данас већ други пут речи: преки суд, стрељање… и њихове мисли, ма како разноврсним токовима стремиле, каналишу се у једноме правцу.
Када им дадоше вољно, да узму порције за јело, људи се ћутећи, а журно, разиђоше и опет се вратише у строј. Онда их вољним кораком одведох пред казан. Гибајући се с ноге на ногу, прилазили су лагано, подметали порције и одлазили на пољану. Тек сада одјекну весели жагор. А одатле су ишли на бунар, где су прали судове.
Сунце је већ зашло… Сивкаста прашина лагано се таложила.
Са једног краја логора допирала је монотона, отегнута песма војника, што је у многих будило сећање на родни крај. Неко је у близини ћурликао на свирали народну игру, из свега четири тона, док га је други из суседнога шатора пратио, певушећи: „Шалај Данке, гиздаве девојке“… Најзад песма замре, свирка умуче. Војници су распремали шаторе и из једнога се чуло:
— А ти, бре, сву сламу привукао, а ја лежим на земљи.
— Шта је ово, шта је ово? — зачу се строги глас батеријског наредника. — Ко вам је казао да се завлачите у шаторе. Напоље!
Извукох се брзо. Али је наредник наишао прво на Траила.
— Па то онако… као да смо на сељачком вашару… а?… Слушај, разумеш ли, да то нисам више видео… Возари напред… Вас четворица бићете пожарни у штали, а од послужиоца, вас четворица, пожарни у биваку и још вас четворица — стража код топова. Све ја морам…
— Господине наредниче, ја сам мислио, — усуди се Траило.
— Шта мислио, где пише то?… Знаш ли ти, поднаредниче, да ћу да те згромошем… Слушај, разумеш ли, док гамижеш на овој земљи у униформи, то ти је одсада дужност. И увек да ме на време известиш! — љутито добаци батеријски наредник.
— Шта ћеш… све је то рок службе, — обрати ми се Траило, као да се правда за све оне прекоре батеријског наредника.
Трубачи су се скупљали. Један писну, као да проба трубу. Мало затим растегнуто одјекну повечерје… Уморан народ завлачио се у шаторе. Живост је замирала и логором овлада тишина. С времена на време чуло се рзање коња, а из поља је допирао метални звук зричка. Звезде су невино жмиркале… Готово да заспим, када ме пробуди неки шум око шатора. Неко задиже шаторско крило.
— Поднаредниче, ево, нашли смо.
— Шта то?
Траило се пробуди.
— А-ха, је ли све? Добро, оставите и одмах лезите.
— Добро, молим те, како су нашли?
— Море, ко те пита? !… Све су војничке ствари исте. Твоје, моје, његове, свеједно! — И Траило се окрете на другу страну…