1.19. По закону отпора
Дошао је наредник Милутин да ме смени. Спремио сам се одмах да се вратим у батерију. Кријем своју радост од пешака, да их не бих ожалостио. Напуштајући ровове са тугом неком посматрао сам ове готово живе закопане људе. Кренуо сам пред зору и када изиђох изван последње саобраћајнице на чистину, имао сам осећање неизмерне слободе. Мој поглед досеже далеке видике, груди се шире од задовољства и радујем се животу. Људи из позадине немају то осећање. Њиховом животу не прети опасност, па су учмали. А сада, оне боје јесењег шаренила изгледају ми изванредно лепе и јасне, као да их је природа нарочито подешавала оку човечјем. То раније нисам запажао… Иза мојих леђа припуцаше пушке и тада ми падоше на памет речи онога пешака: „Батали, знамо за шалу.“
Пред штабом одреда стоји ордонанс, а командант се умива напољу.
— Одакле ти, артиљерац?
Рекох му да се враћам са осматрачнице. Запита ме тада за онај непријатељски топ, па ће рећи:
— Добро, добро, само немој да се он случајно опет јави, онда ћеш се лепо провести.
И тако, уместо похвале, командант ми прети. Тешим се ипак да је то само његова дужност.
На путу сретох поднаредника Траила. Поздрависмо се срдачно, као да се нисмо видели богзна кад. Он ми тада рече да је наш командир премештен, а на место њега је дошао заступник.
— Какав је као човек?
— Знаш… довео је једног коња који бије и предњим и задњим ногама.
Погледах га зачуђено, питајући какве везе има његов коњ са мојим питањем.
— Ама, како да ти кажем… чим трпи ту џукелу поред себе, онда знаш… и овако, и онако…
Моја земуница ми је изгледала сада као неки салон. Војници доносе воду кофама и умивају се. А иза батерије наложена велика ватра, где се греје вода да паре одело.
Причају ми како је командант пука похвалио команданта дивизиона, а овај командира због успешног дејства батерије. А ја им се жалим како мени прети командант одреда.
— Ваљда ниси толико наиван да очекујеш још и одликовање за своје осматрање, — рече ми Милан, који беше дошао да се види са мном. — У војсци све иде по управној пропорцији: највећу похвалу за твој подвиг добио је командант пука, мању командант дивизиона, а најмању командир батерије. А овај опет није луд да и ту мрвицу дели с тобом.
Потпоручник Александар се заценио од смеха и лупи ме по рамену.
— По закону отпора… Зрно полази из цеви са највећом брзином, а кад стигне на циљ, оно балдише, — објашњава ми стручно он.
А кад оде Милан, Александар ми рече како се у селу, где су наши предњаци, налази једна млада сељанка, „ама да јој се из уста воде напијеш“, и позива ме да је видим. Разуме се, командиру ћемо рећи као да идемо да обиђемо возаре и коње.
Обријан и напудерисан, са накривљеном капом над једним оком, сав устрептао, јахао је потпоручник Александар као да иде на параду.
— Знаш, она буба, батеријски наредник, увукао се у њену кућу, па се распилавио као да је домаћин, — јадао се Александар, стежући вилице при помисли на младу сељанку.
Њему је сада двадесет и пет година и, онако сиров и бујан, по целе ноћи претура се у мрачној и влажној земуници, премишљајући о прошлим временима. Од почетка рата слуша само лупу и пуцњаву топова, гледа мушкарце, коње и мртваце. И решио се сада Александар да „скине мрак с очију“.
Пројахали смо поред запрега и упутили се право једној сељачкој кући. У дворишту се виде гомиле шаше, а на доксату су обешени клипови кукуруза. Преко ограде доксата пребачене шаренице, а о једном ексеру виси блуза батеријскога наредника. На прагу куће сунча се мачак. Посилни наредников истрча из куће, поздрави нас и прихвати коње.
— Где је наредник? — запита осорљиво Александар.
— Ето… ту је… сада је изишао.
Потпоручник шмикну љутито и тромим кораком уђе у собу. На улазу нас запахну мирис дуња поређаних на ивици ормана. По зиду беху закуцане дописне карте са сликом. О прозорима је висило свеже грожђе.
— Пази, оца му његовог, овај се спремио да овде и зиму проведе, док ми иструнусмо у оним рупчагама.
У соби је тишина, на коју наше уво није навикло, те нам је необично и готово нелагодно.
На вратима се појави батеријски наредник и стаде мирно пред Александром.
— Господине потпоручниче, стање је ратно. Нема ништа ново.
Александар се придиже да саслуша службени рапорт, онда се поздрави са њим и тек, реда ради, запита како се коњи снабдевају храном.
Наредник поче надугачко одакле добивају сено, а из кога слагалишта зоб. Причао је о својим невољама да извуче прописану количину. Вели, сви му закидају и зато мора он лично да присуствује…
Из његова говора излази да би коњи сигурно полипсали да он није овде.
Александар поче да шмркће, па га прекиде:
— Ја… добро, добро… Него, овај… како твој домазлук?
Наредник се уозбиљи, као да не разуме питање.
— Шта се буниш!… Шта ти ради газдарица?
— Ах! — присети се наредник и слеже срамежљиво раменима. — Добро… мајка ради у пољу.
— А ћерка? — и очи Александрове засијаше.
— А… ја! — наредник као да се једва присети. — Она је, овај… болесна и лежи.
— Ене, а од чега? — Александар се унесе у лице нареднику.
— Не знам… глава је боли и лежи…
— Слушај… Иди јој кажи да сам ја лекар, па да је прегледам.
Наредник у недоумици погледа у мене. Ја се насмејах. Развуче и он уста, — махну главом и пође излазу, али онда застаде.
— А, ако не пристане?
— Шта неће?… Мора, санитет захтева! — говори убедљиво Александар, узимајући већ позу лекара.
Кад изиђе наредник, Александар баци капу и подскочи, трљајући руке.
— Слушај, ти си мој помоћник…
— Ама, незгодно је да улазимо заједно, него отвори мало врата да слушамо…
— А, то не!… Можеш да вириш кроз кључаоницу.
Наредник се врати.
— Изволите, можете ући. Само, тамо је њен брат од три године.
— То си га ти увео! — разрогачи очи Александар.
— Нисам, богами… дете је било тамо.
Александар дохвати капу, накашља се, па, достојанствен и важан, закуца на врата. Ми на прстима приђосмо соби и ја клекох код врата гледајући кроз кључаоницу. Према вратима је био кревет, на коме је лежала млада девојка увијене главе и покривена губером. Чујем где Александар пита:
— Ко је овде болестан?
— Ја сам, — промуца девојка.
Александар приђе кревету.
— А, ти? Како се зовеш?
— Јела…
— А-ха. Па, Јело, шта ти је?
— Боли ме, — и показа руком на главу.
Александар је ухвати за руку као да броји пулс. Али у часовник није гледао.
— Богами, Јело, срце ти јако удара… Него, да те прегледам, дигни се…
— Како?
— Па тако, дигни се. Не могу ја да видим шта ти фали кад лежиш.
Она се полако придиже и оста седећи на кревету.
— Хајде, скини блузу.
— Јој, па како ћу… зар не може ’вако? — Не може… Од мене немој да се стидиш, ја сам доктор, — онда као да се присети. — Хајде, мали, изићи напоље!
— Немој! — вели Јела и ухвати дете за руку.
— Е, кад нећеш да се свучеш, идем…
— Па добро, — рече стидљиво Јела и раскопча блузу. Кроз ланену кошуљу виделе су се контуре облих груди.
— Скини, скини! — говори Александар пригушеним гласом и помаже јој да свуче блузу. — Хајд, скини и кошуљу!
— Зар и то!
— Па не могу ја ништа да чујем… Знаш… Ти после можеш и да ми платиш, али ја нећу доћи.
Јела оборених очију извлачи полако кошуљу из сукње. Александар је, успламтелих очију као крвник, гледао то младо тело. Батеријски наредник је гризао усне и ломио прсте. Нас тројица сигурно смо личили на хијене које штекћу пред својим пленом. Иако сам био свестан да је наша улога ружна, ипак сам гурнуо наредника, да видим даљи развој.
— Хајде, хајде, пожури се, јер ме чекају други болесници, — говорио је Александар, па јој дохвати један крај кошуље и свуче јој преко главе.
Зајапурена лица обливена знојем, посматрао је Александар закрвављених очију ово витко тело седамнаестогодишње девојке. А нас двојица гурали смо се главама, као овнови, око оног једног прореза. Вероватно смо шушкали, те Александар крвнички погледа у правцу врата, мичући уснама као да нам нешто псује. Онда душмански погледа на дете, према којем је ипак морао имати извесног обзира. Најзад удахну дубоко па, онако нарогушен, зађе иза леђа девојке, стави јој леву шаку на врат и поче великим прстом десне руке ударати. Као прави лекар. Онда мало ниже, десно, па лево, затим шаку стави на груди и поче лупкати по дојкама
— Диши јаче… накашљи се, — зановетао је Александар, док су дојке подрхтавале.
Али зна он, вероватно са комисијских прегледа, и за другу оскултацију, па јој стави главу на десно плеће, и руком је обухвати, држећи је за груди.
— Диши јаче… Кажи, Јело, тридесет и три.
Сва зајапурена, мрмљала је нешто Јела дишући снажно и гризући свеже усне. Дуго би тако Александар слушао и миловао њене груди, да она дубоко не уздахну и покуша да се дигне.
— Е, добро, — проговори најзад Александар, бришући зној — знам шта ти је… Него, боли ли те трбух?
— Не боли, — промуца Јела и журно навуче блузу на голо тело.
— Знаш… немам сада лекова, али вечерас ћу ти пратити. Узимаћеш на два сата кашику, знаш… па ћу ја сутра доћи да видим је ли ти боље.
Ми се журно одмакнусмо и уђосмо у собу. За нама дође и Александар, баци капу, леже на кревет и диже ноге.
— Ау, браћо! — рикну готово. Онда скочи: — Ама откуда оно дериште, славу му његову, е дође ми да га ухватим за ноге и бацим кроз прозор.
Ми му честитамо на успешном прегледу. Али он маше рукама и вели:
— Пустите ме сада да се издувам.
Време је било да се вратимо. При поласку Александар уђе још једном у собу да каже како ће одмах послати лек, а сутра или прекосутра доћи ће сигурно.
Вратили смо се на време и Александар рапортира:
— Господине капетане, извршио сам преглед. Коњи су у добром стању, али су возари мало напуштени…
— Требало је да ми их изведете на рапорт.
— Ја сам већ издао потребна наређења. Требало би само да одем још једном, и тада ћу им ја свршити рапорт на лицу места.
— Али, молим вас, без милости!
— Разумем, господине капетане!
Александар се хитно врати у земуницу и нареди посилном да скува чај без шећера. Затим је чај сручио у једну флашу и на њој залепи хартију, на којој написа: „На два сата кашику“.