1.5. На дугом маршу
Били су топли дани јула месеца. А маршовало се често од јутра до самога сутона. Дугачка колона возова, обавијених облацима прашине, кретала се лагано… Првих дана неки су стављали мараму на уста, да би се заштитили од прашине што се таложила по лицу, обрвама, трепавицама, па и на тој марамици, кроз коју се дисало. Са лица је избијао зној и блатњави млазеви су цурили низ образе, наједали кожу, а у очима су људи осећали свраб. Било је најзад и смешно држати мараму стално под носом и бранити се од невине напасти, када ће на целу ову масу падати ројеви челика. А таква поза и не пристоји лепо старешини, који треба да командује и својом издржљивошћу да служи као пример војницима. У почетку смо се осећали нелагодно, а потом смо навикли, уверавајући себе да је и прашина једна од ратних невоља, која се мора подносити.
Да се коњи не би много умарали, послуга је ишла пешице поред топова. Заморени журним маршевањима раскопчавали су војници блузе и држали се за штитове топова, да би ма и мало себи олакшали.
У пролазу кроз села народ је износио воду, воће, давао је хлеб, што је све послуга радо прихватала и делила са возарима, који нису могли сјахати. Мотрило се строго да војници не залазе у куће. А било је и таквих. Обично су тад кришом делили шта је ко могао на брзину да дохвати. Такви поступци се нису сматрали као грех, а многи су се и поносили окретношћу својом. А ни сам народ их није осуђивао. Рат је.… жељни су војници много којечега и сељаци су без роптања гледали за њима. „Кад се вратим, платићу ти… чекај ме!“ — добацивали су војници и уз смех истрчавали на пут. Често су се смејали и официри. А некад су опет војници строго кажњавани. Било је то у једном селу покрај Мораве, када је Танасије Првуловић излетео из једне куће са закланом кокошком, па је махао кроз ваздух да би јој после лакше перје почупао. Видела га цела батерија, чак и командир. А по извршеној казни, поднаредник Траило држао му је лекцију као за утеху:
— Добро, украо си. Молим лепо… Али буди мајстор да те не види командир. А ти размануо као барјаком. То и бабе умеју. Е, да знаш!… Зато сам ти слатко ударио десет батина.
Кад командант застане да пропусти дивизион, онда је сваки на своме месту. Виде они издалека његовог белца са кусим репом. Водници и вође одељења су тада строгим гласом опомињали: „У запрежнице“… „Средњи, терај левака!“ „Држи одстојање!“… „Не каскај!“ — и увек су погледали испод ока да ли то чује командант. Јер он то тражи. Замерка мора да се стави и кад је све исправно. Али ако командант однекуда изненади, онда би се све сручило на главу водника.
— Окрените се, окрените. Зар не видите да рудни каска… Хоћете да ми упропастите коње, — и командант се обрати рудном возару строгим гласом: — Онда ћу тебе, бубо једна, да упрегнем.
Некада су ове замерке биле на своме месту. А много пута је замерао без икаквог повода, тек само да нешто примети. Мислио је, ваљда, да је командант и својим чином паметнији од свију, а уз то сматрао је да је он на томе месту не да хвали, већ да критикује. И пред овом заједничком опасношћу, официри и војници спријатељили су се на маршу и узајамно обавештавали о наступу командантовом. Његове наредбе су извршиване тога часа, али чим би се удаљио, опет би све ишло као раније.
Са артиљеријом је маршовала и пешадија, некад напоредо, а неки пут смо је сустизали. Запамтио сам тако много лица из појединих пукова. Пао ми је у очи један црвени и дебели пешадијски официр. Био је резервиста. Онако гојазан, са раскопчаном блузом, вечито се хладио и дувао… Неке је чизма убијала, те су рамали и поштапали се. А пешаци натоварени ратном спремом, погнути и опуштених руку, клацкали су лагано, гледајући испод горњих очних капака. Често би добацивали артиљерцима: „Лако је вама“. Било је у тим речима зависти, а помало и нетрпељивости. „Море, љубићеш ову цевку!“— одговарали су артиљерци… „Ах, док је мени пушке, путуј игумане…“ — говорили су мрзовољно пешаци…
А већ дојади и ово маршовање. Није се касало, већ смо данима ишли ходом. Моје место било је поред предњег возара на трећем топу. Већ смо се наразговарали. Причао ми је Милојко, предњи возар, како је жењен, има једно дете. Летина је добро понела… Секира га стално дешњак који помало заостаје, те мора чешће бичем да га опомиње… Средњи возар је дремао, а рудни, Крста, тежак и гломазан као Ескило на коме је јахао, непрестано се жалио што није послужилац, те да и он скрене са пута у понеку кућу. А када ја мало поодмакнем, он је онда послужиоцима издавао налоге, и бисаге на његовоме седлу биле су као неки магацин трећега топа.
Преда мном се стално котрљала кара другога топа. Онако напуњена разорним гранатама и шрапнелима, крцкала је под теретом и мрвила камење на путу. У почетку је за мене била разонода да посматрам како пршти шљунак и како сене варница са неког већег камена. А неки пут ми чисто лакне када се камен измигољи и остане читав… Мисле људи о свем и свачем.
Повремено заостане потпоручник Александар и почне:
— Ух, замисли!… Јеси ли замислио? — онда пљуцне, превуче руком преко образа и обухвати подбрадак. — Замисли… — па тек наједном: — Рудни, терај дешњака, животињо једна, шта дремаш! Ах, морам да га шкартирам… Овај, шта хтедох… а — ја! Јеси ли замислио?… Младу, лепу, црномањасту од седамнаест година. Ња! — онда удари коња мамузом и у галопу одјури код свога вода.
А када га видим идући пут да је застао, ја му издалека викнем како сам замислио добро. Он ми ништа не одговара, већ пође напоредо, мрачан и туробан, а онда тајанственим гласом почне:
— Ето тако размишљам путем… И то је тешка мисао… Гледам овај свет. Све млади људи, у напону живота. И та ми се мисао непрестано врзма по глави. На пример шта?…
— Да нас врате кући…
— Не… Мислим како би то дивно било… а — хај, како би то лепо било да нас сада у Ћуприји сачека две хиљаде девојака и жена и да падне команда: бирај коју хоћеш! — Онда се грохотом насмеја и удари ме по рамену, да ја полетех на врат свог коња. — Је ли, не би се љутио?
Изгледа ми да је помисао на жене олакшавала све тегобе овога марша. Били смо доста далеко од ратишта и главних саобраћајних центара, где би се још и могло шта чути о рату. Понеки пут смо имали утисак као да учествујемо на неком маневру. Трубе су на маршу свирале, служба се обављала по мирнодопским правилима. Дисциплина је увек одржавана као у касарни и… још се није имало осећање рата. Људи су прегорели оне прве утиске растанка. Већ навикнути на овај нови живот, почели су да сређују утиске. У почетку је и сећање на жену и породицу било као нека болна рана, а потом као чежњива и слатка мисао. Само још једино Петар нишанџија није могао да преболи. Држећи се за штит топа, ишао је тако, блудећи погледом некуд у даљину, и мислио на жену и своје село. А увече, када заврше послове, легао би Петар на сламу, подметао руке испод главе и ћутао. Волео је самоћу. Остали војници скупљали су се у мале групе и причали доживљаје из свога села. Причало се тада отворено, говорило о интимним породичним односима, као да се ти људи никада више неће вратити својим женама. Неожењени би гутали речи и зажагреним очима посматрали обично Јанкуља. Прича он да су га родитељи оженили још у петнаестој години, у осамнаестој остао је већ удовац. „Бећарисао“ је до двадесете, тада га други пут оженили и до двадесет четврте године имао је Јанкуљ петоро деце од двеју жена. Важио је зато као најискуснији, и преко тих женских питања наметнуо се као неки ауторитет и у осталим пословима, и војници, нарочито они неожењени, слушали су га.
Али имало је дана када им није било до причања. Нарочито када по доласку у бивак треба чистити оруђа од прашине, или када однекуд из даљине треба на леђима носити сламу за простирку људи и стоке. Или када командир врши преглед коња… Е, то је било најболније питање свију батерија. Командир је највише страховао за коње. На сваком застанку је опомињао војнике да коњима бришу марамом очи и груди од прашине и зноја, да им се груди од дугог тегљења не би израњавиле.
— Први је услов готовости за борбу једне батерије да су коњи здрави. Ако су они неспособни за вучу, неупотребљиви су топови и оне гранате. Људи су мртви, — говорио је командир често војницима.
Иако су војници поступали по његовом наређењу, ипак, после неколико дана марша, примећено је како су груди неких коња рањаве. Било је немогуће упућивати коње у болницу, а тешко их је лечити на маршу. И командир се наљутио. Неко је морао бити крив. По доласку у бивак наредио да се удари по пет батина сваком возару чији су коњи рањави.
Потпоручник Александар покушао је да ублажи заповест доказујући да су седла и камути нови. А то још више наљути командира.
— Није тако, господине потпоручниче! Посматрам их ја одавно како су се на седлима скљусили као баке неке. Уосталом, то је било ваше да приметите, а не моје. Изгледа ми да ја у овој батерији треба да сам и каплар, и водник, и командир. На извршење!
Потпоручник Александар је отпоздравио и покуњене главе удаљио се. Наредио је онда трубачу да свира збор. Онако натмурен, са набијеном капом на очи и забаченим рукама позади, стајао је непомичан, док су војници журно прилазили у строј… Наједном као да се прену. Заврте главом, мљасну устима као да некоме нешто псује и заурла из баса:
— Мечке једне!… Хоћете ја да вам чувам коње!… Поднаредниче, удри свакоме по пет батина.
И грчила су се тела, стискали зуби али ћутећи отрпеше возари по пет удараца. Мало погурени, враћали су се у строј, гледајући тупо преда се. Остали су застрашено посматрали сцену.
А сутрадан, на маршу, возари су на сваком застанку брисали очи и груди у коња. Танасије Првуловић, телефониста, који је сам извукао више батина него сви скупа војници у батерији, задовољан што су га мимоишле батине овога пута, посматра Крсту возара како брише коње и вели му шеретски:
— Хе, Крста, батине су из раја изишле…