1.23. Па докле ћемо?
У току ноћи променили смо положај. Отишли смо мало удесно и нешто позади. Пред нама је био онизак забран и тако смо, унеколико, били заклоњени. А она хаубица гађала је и даље наш стари положај и ми смо са задовољством посматрали како разара празне заклоне.
Али другога дана, у први сутон, наређено је да батерија запрегне и изиђе на пут.
Са свију страна савијале су се батерије. Мрак је био увелико када смо кренули још даље уназад.
На маршу људи оживе, ако ни због чега другог, оно због осећања спокојства и сазнања да је пред нама ипак живот.
Поздрављамо се са друговима из осталих батерија. Гледали су они нашу погибију и сви нас питају: остадосмо ли читави.
— Имао сам утисак — вели ми Милан — да нико жив неће остати. Кад је једнога момента убрзао, батерија се није видела од дима и прашине… Али после кроз дим почеше да свиткају топови… А ми пронађосмо једну њихову батерију, те ти се они, богати, разбегоше као зечеви.
Вели мој командир: „Е, баш смо гадна нација. Код нас нико без секире не умире.“
— Ама да видиш, Милане, — каже расположен Александар, па наби капу на очи — све топове закочи изузев првога, где је био потписати! — и показа прстом на себе. Ама нема… види се да смо праведници божји.
— То може и друкчије да се протумачи. Ти знаш оно народно: не бије гром у коприве.
Избеглице, које су логоровале са стране пута, скачу буновне и питају чудећи се: зар опет одступање. Журно се спремају и крећу за нама. А неки су и раније видели коморе и пошли, те се пут закрчио. Успутна села се узнемирила и народ листом оставља своје куће и имовину, бежећи пред најездом.
Сви увиђају да ће нам овај народ ав велике сметње, али нико га не може одвратити од његове намере. Тврдоглаво и упорно понављају узречицу: „Боље гроб, него роб“.
Путеви су искварени и закрчени, па сваки час застајемо. Челна батерија се са муком пробија и таман она прође, а народ као бујица налети на пут и онда се наново гурамо…
Звездана и мрачна ноћ. Дебела слана покрила поља као снег. Челик се охладио, па се прсти просто лепе. Деца плачу од зиме и грче се уз своје мајке. Избеглице наложиле ватру и према лелујавом пламену назиремо кроз дим поспала лица и децу на мајчином крилу где спавају.
У свануће скретосмо са стране пута, онда уз неко брдо и испесмо се на један ћувик. Иако су војници били преморени, наређено је да се батерија одмах укопа.
Јанкуљ остави ашов и обрати се Александру:
— Господин потпоручник, је л’ вам се једе прасећина?
Александар га погледа намрштено и осорно запита:
— Што се то тебе тиче! — Али мало после запита блажим гласом: — А што ти питаш?
— Па… ништа, господин потпоручник… Питам. — Јанкуљ стави ашов уз тело и стаде мирно.
— А да ли би ти хтео мало?
— Ја би’, ако би ми ви дозволили…
— Ако имаш, једи слободно.
— Па… да одем у оно село испред нас…
— То ли је? — и Александар се замисли. — Ја, богами, ако не покупимо ми, узеће Аустријанци. Хајд, узми тројицу, и кад помислим да сте тамо, ви да сте овде.
Вратили су се терајући читав чопор прасади и носећи два џака јабука и бакрач пун меда.
Гозба је била богата. Дан смо провели на миру. Седећи на пољани, имали смо утисак као да смо на неком пикнику. Али пред вече дође ордонанс из дивизиона са заповешћу да се батерија спреми за покрет. Још ни видели нисмо непријатеља, а већ одступање.
На путу је неред. Цео народ је на ногама и сада још упорније наваљује. А путеви све гори, коњи се непрестано саплићу, помрчина као олово густа. Топови сваког часа закачињу за кола и онда се разлеже запомагање. Командант пука се нервира и наређује да се без милости гази. Али ко има срца да претура кола пуна деце!
Зато послужиоци обично на рукама заносе кола, да не би деца попадала. Људи су изнемогли и поспани, коњи већ преморени… Око поноћи дуну неки ветар и поче киша. Однекуда допире плач деце и жагор жена. Слаби вочићи не могу више да вуку и читава ова маса народа заглави се у једној јарузи. Стадосмо и ми.
Командант пука, већ озлојеђен, вели:
— Народе, куд си навро?
— Не питај куда… него, ако си човек, помагај! — одговара из мрака неки женски глас.
Онда командант нареди да дођу послужиоци и помогну, те народ једва крете, а за њим лагано и ми.
Густа помрчина притисла земљу, да се ни прст пред оком не види. Али под ногама осећамо да се крећемо уз неко велико брдо. Кроз шкрипу сељачких кола чујемо како пљушти киша, јесења киша, па нам хладне капљице силазе низ врат, као да нам се у тело змије увлаче.
Наиђе капетан Јован и поче да нам разлаже ситуацију.
— До Крушевца бих терао овако…
— Е, тешко је ићи овако по киши и разлоканим путевима, — упаде Милутин.
— То је баш добро, и подржи, боже, још мало овако. Јер ово је наше домаће блато које ми газимо још од цара Лазара. А тек како је њима, који долазе овамо са бечке калдрме!
Разданило се када смо скренули у једну ораницу. Топови су рили дубоке бразде по влажној и мекој земљи, а коњи бректали… Војници донели сламу и шашу и позади топова направили колибе. Полегали су одмах.
Иако смо уверени да непријатељ неће брзо наићи, ипак смо се одмењивали на осматрачници. Видик нам био затворен. Нека сива измаглица гамизала по земљи и падала суснежица.
Од дуга времена зурим у ниске, тешке облаке, хватајући погледом још у висини снежне пахуљице, па их пратим по земљи… Одмах се топе. Још тамо где има траве остаје проређен беличаст застор, тежак и мутан, натопљен водом… Поред осматрачнице прође понеки пешак, мокар и каљав до гуше и замиче у село, тражећи дувана за себе и своје другове, или што за јело. Измичу, тако, за време кратког затишја испод команде и, као вечите луталице, иду често бесциљно по пољима и забранима сећајући се, ваљда, својих родних њива и лугова. А чим плане прва пушка, враћају се, исто тако нечујно, у своје ровове.
Требало је Александар да ме смени, али се тешко будио. На ногама смо већ два дана и две ноћи. Диже се најзад лено и млитаво, мрмљајући неке псовке и помињући свој псећи живот.
Смркло се много раније. Седимо каљави под оном шашом и мрачно гледамо преда се. На отвору се појави ордонанс из дивизиона и предаде командиру затворен коверат. Ми смо ћутали очекујући шта ће командир рећи. Он најзад преклопи хартију, превуче прстима да истера ивицу, погледа туробно у кишовиту јесењу ноћ и једва проговори:
— Господо, наредите да се запреже.
— Зар опет!… Куда сад!… Па докле ћемо? Командир само слеже раменима, онда се диже, а и ми за њим.
Још на самоме почетку челни воз се заглави на једној подубљој међи од имања. Предњи точкови запали и коњи не могу да извуку. Светлост не смемо да палимо, јер смо на истакнутом месту, већ силазимо с коња и одмеравамо колика је рупа. Послужиоци прихватају за точкове и сви углас вичу: маррш… маррш! — Једва пређосмо. А када изиђосмо на друм, командир позва нас воднике.
— Молим вас, господо, пазите да се ово не деси други пут. Када је батерија спремна за паљбу, дужност је водника још да извиде путеве и за наступање и за одступање…
— Знамо, господине капетане, — вели Александар — али ко се надао. Данас смо дошли, били смо уморни, непријатељ се још није ни појавио, а ми одступамо.
— Знам, знам све ја то. Не замеравам вам, него вам само скрећем пажњу за други пут, — говорио је благо командир, јер је и сам увиђао да смо преморени.
Народ је на путу галамио.
— Куда, војско? — виче нека жена. — Зар нас жене остављате да се бијемо!
Али ни ми сами не знамо куда идемо и докле ћемо. Командир нам објашњава да је ово „тактичко одступање“, а коморџије причају да Шваба наступа са свију страна великом снагом.
У зору смо опет застали, и опет се укопавали, а увече је наређен покрет.
Војници су ишли подераних чизама, а било је пешака који су били боси. Одело се поцепало. И та војска, одевена у рите, газила је, послушно, блато, легала у воду и хранила се сама од онога што су мештани остављали. А сав онај народ избеглица, прозебао и измучен, ишао је са нама. Често су преморени војници узимали децу из наручја мајки, па их носили поред топова и разговарали са сељацима. Ако нас негде и сачекају кувари са топлим јелом, онда је казану прилазила и та избегличка сиротиња, и војници су са њима делили последње парче хлеба, иако их никада раније нису видели.
Ова заједничка невоља и готово исти услови живота приближили су једно другом народ и војску. Кажу да исто правило влада и у природи. Код ове масе, која се смрзава и гладује, створило се такво једно осећање и једна мисао, персонифицирани у неодољивој мржњи према непријатељу, и једној јединој жељи, да се освете за све ове муке…
Али, ми и даље одступамо. Изишли смо давно из онога узанога мачванскога коридора и сада се војска и народ разливају на све стране по унутрашњости земље. Вароши падају без борбе једна за другом, киша јесења лије, а прозебао народ умире покрај пута.
Поглавље
Било је то једне мрачне ноћи, негде на путу, када је сипила хладна киша, а војници газили до чланака по води и блату. Очни капци се лепили од неспавања… Возари нису јахали, да не би заспали, већ су ишли пешке поред својих коња. Наједном зачу се команда:
— Батерија, мирно!… Поздрав надесно! Одавно нисмо чули ову команду, те нам је још чудније када се разлеже у пола ноћи. Возари у ходу појахаше, послуга се, после толико времена, попе на предњаке.
Пред нама, са стране пута, горе неке ватре и, кроз лупу точкова, као да чујемо неко цвиљење. Приближисмо се тој ватри и према лелујавом пламену угледасмо воштано лице детета… Између преклопљених ручица горела је свећа… А једна жена, сигурно несрећна мати, седела је више главе малог мртваца и тихо нарицала.
Прошли смо ћутећи… када зађосмо у мрак нико ни речи не проговори. Смрт малога, невинога детета и бол ојађене мајке потресли су више скамењене душе војника него оне гомиле мртвих ратника на бојном пољу.
Међу војницима се већ шапуће: „Па докле ћемо овако?“… Тешимо се још да ваљда неко води рачуна, и то поверење у наше вође делује сугестивно, те су људи још увек послушни. Дисциплина се одржала иако између официра и војника влада другарски однос. А може бити да је баш то пријатељство између простога редова и официра највише утицало на морал. Војници су чували своју батерију, официри су заклањали своје војнике.
Одступали смо целе ноћи и већ маршујемо, ево, готово цело пре подне. Александар дошао до мога вода и из дуга времена разговарамо, тако… о безначајним стварима. Тек он погледа у своје чизме:
— А, богати, какав сам!… Подеране чизме, исцепане чакшире, згужвана јака. А знаш ли какав сам био пред полазак?… Лафф, са два ф, бато!… Кад изиђем на корзо, све ме девојке мезетишу…
Зачу се тада нека ларма иза наших леђа. Окрећемо се. Видимо војнике четврте батерије како се објашњавају нешто жучно са нашим.
— Шта ћете ви овде?
— Господине потпоручниче, украли нам свињу…
— Шта, бре, шта рече?!
— Нашу свињу украли, ене је, ене, господине потпоручниче!
На предњаку каре угледасмо закланог вепра, крв му шикља из ране, па отиче низ платформу предњака.
— Оца вам вашег, — викну из баса потпоручник Александар — каква ваша свиња… Марш у батерију! — и пође с коњем на њих, те се они разбегоше.
Тада нам војници објаснише.
Пролазили смо кроз село и из једне бочне улице истерали пешаци вепра на главни пут, којим је баш тада пролазила четврта батерија. Сада четвртаци предузели гоњење. Али је то био неки снажан вепар, који се није дао лако ухватити. Посматрали ову трку петаци и видели да ће вепар да наиђе на њихов рејон, па брзо позвали Крсту, руднога возара.
А Крста у ходу сјаше с коња, прикрије се иза врзине и, када је вепар био према њему, искочи, једном руком га шчепа за њушку, да не цичи, а другом му забије каму у врат. Други прихвате одмах вепра и баце га на предњак… Све се свршило за десет секунада. Сви су онда завукли руке у џепове, и смирени, као да се ништа није догодило, маршовали даље.
А Крста већ појахао, клацка се на коњу и ужарио очима, као да дрема.
Поглавље
И Лазаревац смо прешли, па се заустависмо тек испред села Бурова.
Сачекали смо најзад непријатеља… Борбе нису биле оштре. Неке чарке, испалимо по који плотун, као да кушамо снаге. Увиђамо да им главне снаге нису још пристигле, а нарочито тешка артиљерија. Гађала нас је само једна пољска батерија, „ситна посла“ — што рекли војници. Гледајући оне црвено-жуте димове у великој висини, имали смо утисак као да посматрамо неки ватромет.
Једно јутро освануо је и снег, али до подне се отопио и направи се велико блато.
Са овога положаја, који је био у низини, наредио је командант да се испењемо на висину. Била је то нека кота 278. Пред нама су били ћувици, неке провалије, а лево се дизао високи масив Дрен.
Дан облачан. Смрче се раније. Тада се вратише каре, које су ишле за попуну муниције. Војници причају да је приспела велика количина муниције, али: „Ни часног крста не можемо да јој ухватимо.“
Командир нареди да се донесу сва та различна зрна.
— Ето, — вели командир — прате тако зрна без упутства. Ми не знамо њихова балистичка својства. И сутра када зрно падне у наш ров, онда ће мене под суд. Молим вас, сада имамо три врсте муниције: српску, француску и руску.
Да би унеколико скинуо одговорност са себе, командир одмах написа рапорт команданту дивизиона. Тражио је упутства како ће поступати са овом различитом муницијом.
Командант нас је често слао да извиђамо путеве у различитим правцима. Све је он предвидео… Једне вечери кад је сипала јесења киша позва ме командант.
— Слушај, отићи ћеш на раскрсницу и ту ћеш сачекати хаубичку батерију. Батерију ћеш спровести до села Барошевца. Када стигнете у село, онда ћеш од командира узети написмено да си га до тога места спровео. Јеси ли разумео?
Тачно сам му поновио од речи до речи, и онда отишао на раскрсницу. Мало после наиђе и хаубичка батерија, са воловском запрегом.
— Сигурно ћемо одступати и са ових положаја, и командант хоће прво да склони оруђа са воловском запрегом, — рече ми командир хаубичар капетан Сава.
Кренусмо по највећем блату. Војници су непрестано придржавали топове да се не сруче у провалију.
Поноћ је већ давно била прошла кад стигосмо најзад у село. Командир нареди да се војници одморе.
— Е, па сад, наредниче, ти можеш да се вратиш…
Тада баш зачусмо како. неко тражи командира. Беше то наредник Душан Поп.
— Господине капетане, наредио је командант да се вратите на стари положај…
— Ама, побогу човече, шта велиш? — командир се ухвати за главу и дубоко уздахну. — Јеси ли то добро чуо?
— Двапут сам му поновио наређење… Накнадно ћете добити писмену заповест.
Командир се пљесну по колену и опет уздахну. Онда очајно викну:
— Седам часова сам силазио, треба ми двадесет да се испнем! — Па се окрете нама и утученим гласом рече: — Добро… кад је така и така ствар… сила бога не моли. — Он се окрете својим војницима: — Народе… окрећи назад!
— Господине капетане, да ми дате написмено да сам вас допратио до села.
— Шта имам да ти пишем кад се…
— Господине капетане, да ми дате написмено да сам вас известио за повратак…
— Не дам никоме ништа! — развика се командир. — Па, бре, људи, зар је мени мало мојих мука, него и администрацију да водим ноћас?
— Господине капетане, јако жалим што ми нисте друг, па бих вам рекао нешто, — упаде Душан.
— Црње и горе ми ништа не можеш рећи него ово, да се вратим натраг.
Душан слегну раменима и кроз смех проговори:
— Душо моја, ком’ се жалиш?
— Па јест! — махну командир главом. Затражи фењер, извади блок и седе на једну ограду. Тада нам добаци: — Вас двојица ме подсећате на апаше… Водате ме по овој мрачној и каљавој ноћи као луду Марику.
А када нам предаде листове, пружи нам руку и у шали добаци:
— Хајд… ватајте маглу!
Одмакли смо прилично, кад зачусмо да нас командир зове.
— А-ха… Да видите како то изгледа кад вас неко враћа… Него, намучисте се и ви због мене… Ред је да вас почастим. Хајде, натегните ову ракију да се мало загрејете.
Опет се поздрависмо и остависмо несрећног командира да се мучи, извлачећи батерију узбрдо.
Стигли смо пред зору. Сјахасмо пред земуницом команданта дивизиона. Договарамо се да ли да га пробудимо или да одложимо наш рапорт кад се раздани.
— Слушај!… Да цуцнемо и ми њега сада, — вели Душан и обрати се дежурноме војнику: — Пробуди команданта.
Не потраја дуго, а из земунице изиђе командант потпуно обучен и закопчан. Још пребацио и торбу са секцијама око врата.
— Господине потпуковниче…
— Прво ти! — прекиде командант Душана и упре прстом на мене.
— Господине потпуковниче, отпратио сам батерију до села.
— Господине потпуковниче, стигао сам батерију и рекао да се врати.
— Наредниче, ниси рекао, него си наредио у име моје.
Предадосмо му писмена извешћа.
— Можете ићи.
Ми поздрависмо и окретосмо се на-лево-круг. Када одмакосмо, проговори Душан:
— Јеси ли видео што је псето од човека! Не да се… Обавља рапорт у овој ноћи као да смо у касарни и предајемо дежурство… „Прво ти!“ — подражава Душан команданта.
После два дана стиже наређење да сви одступимо. И опет по ноћи. Сада смо већ поколебани. Почели смо веровати да непријатељ збиља наступа великом снагом и да ћемо се тешко одупрети. Самопоуздање наше малаксава уколико дубље улазимо у земљу, и са страхом помишљамо на огромне просторе које непријатељ сада заузима. Али наше су мисли још скривене, и тешке слутње се испољавају само у невеселом изгледу и тихом шапутању. А напори су све очајнији…
Силазећи са положаја, један се топ претури. Сва послуга је била употребљена да га на рукама изнесе. Иако је ноћ хладна и влажна, људи су се знојили и бректали под теретом челика и гвожђа. А при сваком даљем нагибу подупирали су својим телима да возови не би склизнули.
На главном путу, у низини, морали смо застати да народ одиђе. А имало их је који су сломљени напорима, па су већ отупели и остају на путу, предајући се на милост и немилост непријатељу.
Тешке мисли притискују. Закорачили смо већ у Шумадију, а огромна сила наступа лаганим кораком иза наших леђа. Не жури се њима. Преко мртвих на бојним пољима виде они пред собом изгладнелу и оголелу војску, обучену у сељачке рите; виде војску коју предводи сељачки краљ, па замишљају да пред собом имају деморалисану гомилу свињара и паора које треба казнити, јер су се дрзнули да дирну у неприкосновеност ћесарскога достојанства.
Изгладнели и преморени, заустависмо се најзад у зору седамнаестог новембра, хиљаду деветсто четрнаесте, на једном брду, изнад села Даросаве…