1.12. Под окриљем крста
Болничари су односили мртве и рањене, а артиљерци су на рукама носили гломазне топове, да се не би чуо ни најмањи шушањ. Тек када пређосмо реку Битву, одахнусмо мало.
Ишла је колона мрачна и туробна, као да се враћа са неког погреба. Људи осећају, сваки на свој начин, да се одиграло нешто тешко и срамотно, иако је сваки уложио целог себе да би подухват био крунисан успехом.
Колона маршује тешким кораком, кроз пусту и мрачну ноћ. И опет поред нас дугачка поворка пешадије. Мали пешаци, натоварени убојном спремом, гамижу мрзовољно и равнодушно. Преморени су већ, па одмичу за оним челним као стадо и њихове мисли не иду даље од скученог погледа у овој мрачној ноћи.
Најзад, сручисмо се сви на једну пољану покрај пута. Неко је издавао наређења, али се не сећам да су извршавана, нити знам да је ико контролисао њихово извршење. Где се ко затекао, легао је на тврду земљу и заспао.
Када смо сутрадан устали, људима се све причињавало као да су уснили неки тежак сан. Али запрљани топови, неотимарени коњи, онај неред у биваку, а нарочито спуштено крило на шатору команданта дивизиона, који је увек први на ногама, био је доказ нашег замора… И пораза. Људи су зурили попут оних топола и врбака, према густој измаглици над реком Битвом.
Али у војсци се не пушта машти на вољу. Неки веле да у томе и јесте величина војничког позива. Ускоро су се чуле оштре команде, војници су чистили оруђа, други тимарили коње, трећи одлазили за храну, у биваку је врело као да се пук вратио са неке параде. А одаслана је и једна официрска патрола дуж Саве, у циљу осматрања. Капетан Јован нам том приликом разлаже своја опажања и планове, када би на пример он био неки командант:
— Прво и прво, ја не бих артиљерију довлачио на саму обалу. Виком у оној бари ми смо открили нашу намеру. А основно начело стратегије јесте тајност. — Подигао је тада значајно прст и погледао важно све редом. — Јер, замислите да је на оној обали био, рецимо, пук пешадије непријатељске… Леле… Качамак би се направио од нас.
Када смо се пред подне вратили у бивак, да рапортирамо како ништа значајније нисмо видели, капетан Јован заустави коња, па нам се обрати:
— Разуме се, ви нисте ништа разумели, нити смо о чему говорили! — Он ободе коња и са пуно важности, као вођа патроле, уђе у бивак.
Још истога дана наредили су да се спремимо за покрет. Мрзовољно и без журбе, војници су приводили запреге… После оне трагедије они ге не узбуђују много. Јер ма шта се десило, горе бити не може. Не занима нас више ни правац марша.
Ишли смо у правцу Дрине, одакле допиру учестани пуцњи топова. На једној раскрсници путева видимо и једну хаубичку батерију на застанку. Официри поседали око стола за расклапање, на коме је бео чаршав, и ручају. Потпоручник Александар познаде неке, те им довикну с коња:
— Ручајте брже, док није наишла пешадија! — онда се окрете мени: — Знаш… и ми пољаци смо господа, али оваквих ладолежа нема нигде.
Умешао се у разговор и Милутин.
— Ово је провокација. Гладна војска пролази, а они нас драже оним шерпама. И још ставили бео чаршав.
А поднаредник Траило закључује:
— Их, што нису негде у близини нашој! Питамо га, зашто.
— Тако, имало би да нема…
Јер у рату се краде. Врло често из нужде, а некад по навици. Често из ината и пакости. Пешаци завиде артиљерцима, а ови не трпе коњанике. Никад артиљерац неће код пешака да нешто дигне. Зна он да су пешаци вечита сиротиња, а ако нешто баш и имају, не дирају, јер сматрају пешаке за мученике… Али пешаци посећују све одреда.
А све нам се чини да је Траило главни организатор и као неки интелектуални вођа свих крађа, разуме се, изван батерије. Истина много пута је он нахранио целу батерију на тај начин. Али кад некога војника ухвате у крађи и спроведу стражарно у батерију, онда је Траило са највећим задовољством лично ударао батине.
Пред вече стигосмо у једно село, које је имало бескрајно дугачку улицу. Жене су нас дочекале скрштених руку, а старци, наслоњени на штапове, гледали су нас као спасиоце своје. Испред села чује се непрекидни прасак пушака и грмљавина топова, да се прозори на кућама стално тресу.
Овде смо дуго остали… Желели бисмо и да заноћимо. Сељаци износе воћа. Војници у дворишту музу овце. Јанкуљ завлачи испод топовскога јастука шареницу и хвали се да му је дала нека девојка. А ко ће још и то да истражује сада, пред злогласном Парашницом, где ври од пушчане и митраљеске ватре као у котлу…
Кренули смо по мраку. Мучно је осећање кад се по мрклој ноћи излази на положај. Ишли смо прво главним путем, онда скретосмо, затим преко неких њива, лагано, и застадосмо у једној ораници. Около нас су праштале пушке, па нам се чини као да пуцњи допиру иза оне врзине коју једва назиремо. Војници се прибили уз топове и ћуте.
Застанак је био необично дуг. У неко доба командир јавља да возари сјашу и да су људи свакога момента на својим местима. Послужиоци поседали покрај топова, а возари стоје уз своје коње. Али сви су на супротној страни од правца одакле допиру пуцњи… Наједном зачусмо пуцање позади нас. Али ваљда неко води рачуна о нама, умирујемо себе. Повремено писне кроз ваздух неки залутали куршум, колико да у људи застане дах, а коњи нестрпљиво затрупкају ногама, или уздигну главу и стрижу ушима… Неки пут почне убрзана паљба, као да су људи побеснели, и нама се чини да нико жив неће остати. Онда се стишава, пуцњи су све ређи, и најзад чујемо само појединачне поздраве предстража.
Мртва стража… То је онај мали репоња, са изгужваним шињелом и изокренутом шајкачом, који трапуља друмовима натоварен као животиња. Онај који завирује у кокошарнике и на чију се главу спуштају песнице свих претпостављених старешина… Ето, тај мали пешак стоји сада као џин у овој црној ноћи на бранику отаџбине, док позадина мирно спава.
Била је то бескрајно дуга ноћ. И увек на истом месту. Али, мало смо се свикли и примирили. Некако око поноћи на истоку заруде и огроман месец расу своју светлост над завађеним људима. У овој црној и страшној ноћи та светла кугла личи нам на неко огромно живо око, које нас у почетку посматра бојажљиво, потом подругљиво, док најзад не заблиста весело, пуним сјајем. Ваљда хиљадама година посматра оно увек исти призор.
Наредник Милутин намести троножац да кроз дурбин посматра месец.
Гледамо његову изборану и разривену површину. Виде се огромни кратери, од којих полазе зрачне пукотине. Ређају се на дурбину и војници и цокћу језиком чудећи се величанственоме призору, док им Станимир, предњи возар не објасни:
— Ја, славу му, каки је. Ама тачно знам… јесте… пази, пази рупе. Оно је од неке тешке хаубице…
Тек пред зору наиђе наш командир и рече да будемо спремни за полазак. Тешка срца помишљамо на данашњи дан. Али када возари појахаше, нареди командир да окрену уназад и поло где смо сиђосмо истим путем… Ево га и село где смо синоћ били, изиђосмо изван села и идемо право у средину Мачве. Људи су весели што смо само избегли опасност на Парашници, јер су се сви жалили који су тамо били. И ма где отишли на друго место, биће нам боље. Али ми идемо увек старим путем, оним којим смо јуче прошли, а тај пут води право на Чеврнтију. „Споменуло се, не повратило се!“ — шапућу војници и непрестано се распитују куда ћемо. Нема више сумње… идемо опет на Чеврнтију.
Тамо су наше тешке и непријатне успомене. Прича се како није добро да погреб иде истим путем. А ми наиђосмо опет на ону несрећну Битву, где још леже мртви надувени коњи и преврнута кола. Очајање обузима људе при помисли на понован прелаз. Ко зна!… Они што наређују далеко су, те им је непознато наше душевно стање. А вода нам је мрска, да ни ове грешне животиње не би више ногом крочиле у њу. А тек људи… Војници се најежили и намрштили, па се притајили и прибили уз топове.
Скренули смо лево од места где је вршен прелаз и заустависмо се испред једнога шљивара. Сакривени иза шипрага посматрамо аустријске ровове и наше мртве војнике између реке Саве и ровова… Цела равница је непомична и укочена. Нигде се не види жив створ.
Језиву тишину прекида удаљена топовска паљба. Командир нам тек тада објасни циљ нашега пута. Једна наша дивизија прешла је реку Саву на другоме месту и продрла у Срем. Они су сада у висини Чеврнтије. Ми смо враћени да ватром наших топова штитимо њихово одступање.
— Дакле, ми нећемо више прелазити? запита неко.
— Не, не! — одговори одлучно командир.
Нама свима као да лакну.
Топови су били приправни за дејство, осматрачи су заузели своја места. Дугачке сенке дрвета су неприметно клизале по земљи, Сава је тихо шуморила, док су гаврани грактали позади крвавога разбојишта.
Тишину прекиде глас десног осматрача:
— У правцу села Шашинаца види се неко кретање.
— Послуга на своја места! — командова неко из батерије, а ми окретосмо дурбине на ту страну…
Угледасмо дугачку поворку кола како лагано иду у нашем правцу… На челним колима седе неки људи и држе бео барјак на коме се види црвени крст… Ми се згледнусмо… Командир отрча у дивизион да пита шта да ради.
Када се врати рече нам да су Аустријанци преко парламентара тражили дозволу да сахране наше мртве. Наши су одговорили да им допуштају, али под условом да доведу свештеника, који ће опојати мртве.
Војници пришли такође уз насип и кроз израслу траву посматрају. Колона се лагано примиче. Поред тераоца на челним колима видимо црну прилику свештеника са епитрахиљем око врата. Повремено засија сунчев одблесак са златнога крста у његовој руци… Већ су близу и голим оком се виде. Разазнајемо мештане у колима и неколико војника без оружја… Забезекнути посматрамо светао крст, тај симбол вечне трагедије људске. Војницима је овладало тихо, побожно расположење…
Кола се зауставише иза аустријских ровова. Свештеник сиђе први, остали за њим. Онда он пође лаганим кораком, сам, држећи испред себе крст. Пређе ровове, обазре се неодлучно лево и десно, прође између мртвих и приближи се обали. Онако осамљен, у црној дугој мантији, личио је на неког светитеља са старих икона. Окрете се нама, па широким покретом руке учини крст и тада до нас допре као неки тајанствени подземни глас:
— Благословен јеси Господи, научимја оправданијем твојим.
Војници скидоше капе, прекрстише се и, као по команди, дигоше се сви. Као бедем, остадоше на насипу у ставу мирно… Гледали су нетремице у свештеника, а уста им отворена, као да гутају речи…
Наједном се дигоше и војници из аустријских ровова, отприлике један вод. Били су без оружја и поврстани y једној линији. Одају смирено почаст својим жртвама.
Стајале су тако отворено једна према другој две непријатељске војске. И та доброћудна лица сељака молила су се једноме богу, да би, призивајући тога истога бога, опет пуцали једни на друге.
Свештеник је дизао руке небу. Војници приклонише главе тихо шапћући молитву.
— Со свјатими у покој, Христе души раб твојих… — допирао је глас свештеника.
А гаврани шестаре и гракћу. У даљини негде одјекује потмула топовска паљба, од које други сада гину и леже исто онако мртви… И пред овим крстом и смиреном молитвом, људи као да полажу рачуна сами себи и невољно им се намеће мисао: зашто… зашто?
– Јешче молим cja o упокојенији души раб твојих, за вјеру и отечество погибшим.
Као да је овим речима дат одговор на постављено питање. Војници ирским очима гледају оне плаве униформе… Али они су запречили отаџбину својим грудима и омеђили је мртвим телима својих другова. И само дотле, до те живе међе могу доћи они у плавим униформама.
– Вечни покој подажд Господи погибшим за вјеру и отечество! — и седа старина у епитрахиљу пође лагано између мртвих, шкропећи их вином.
Војници га прате погледом, старајући се да упознају мртве. Јер тамо су њихови рођаци, браћа, другови… И никад их више неће видети.
Потамнеле и угаснуле очи њихове зуре у даљину, а тела су укочена за вечни покој. У једнога укрућена рука, уздигнута високо, са стиснутом песницом. Ваљда последњи вапај… Или опомена живима.
Свештеник се врати и отпева последње:
— Вјечнаја памјат…
Многи су од наших рукавом брисали сузе.
Онда мештани c друге стране приђоше и однеше мртве на кола. Трпали су их једне изнад других.
Сунце је било при заходу када колона лагано крете, праћена јатом црних гавранова.
Војници сиђоше брзо у заклон. Само је остао још трубач, и он одсвира војнички посмртни марш.