1.6. Тамо се гине
Наређено је устајање у један час по поноћи, а покрет је заказан за четири часа.
Људи су се лено протезали и једва вукли уморне ноге. Ноћ је била мирна и пуна звезда. Тишину њену нарушавало је рзање коња и звекет ланаца… Исток се беласао када су послужиоци подизали шаторе, а возари натакли камуте коњима. Потом су кувари поделили ручак и тачно у четири часа кренули смо.
По утврђеном реду излазиле су батерије на друм и губиле се у облацима прашине.
Већ смо се навикли на све невоље овога дуготрајног марша, па нас је почела помало мучити и досада. Чак ми се и Танасије жали:
— Мршава посла, господине наредниче… По три сата маршујемо док наиђемо на село.
Стигли смо у Лазаревац.
Опет је настало равнање шатора, топова, затезање коњушница. Истина, људи су се на то навикли. Извршена је подела рада и посао се брзо свршавао. Предвече паде киша, покупи прашину, али се ораница расквасила. Уморни коњи опустили вратове, а војници, каљави, завукли се у шаторе и чекају вечеру, У неко доба зачу се жагор и шљапкање по блату. Стизали су и пешаци. Претоварени и заморени напорним маршем, војници су се једва кретали, вукући огромне количине блата на цокулама.
Стражари су дремљиво блудели у ноћ а војска спавала. Било је осам часова.
Око поноћи изненада засвира труба „устајање“. Још буновни, људи су се саплитали о конопце шатора и псовали. Вучку возару пали камути у блато и он је био очајан што не може у мраку да их распреми. А неком возару првог вода украли ћебе, па псује на сав глас и прети да ће лопову коске поломити, ако га само ухвати.
— Куш!… Ни речи да нисам чуо! — загрме из баса потпоручник Александар… Војници занемеше наједном. Само звецкају ланци и коњи ржу.
Али тада засвира „повечерје“. Командир нареди да се наново разапну шатори, јер је покрет одложен.
Људи се примирише. Онда потпоручник Александар позва вође одељења. Пред њим је шкиљио фењер. Онако висок, раскречио Александар ноге, забацио руке на леђа, капу набио на десно око и љутито хвата зубима брк.
— Сад и никад више! — проговори страшним гласом. — Јесте ли разумели? — Вође одељења су ћутале. — Да се ово није поновило, иначе ћу тебе, Траило поднаредниче, тако намртво да изударам, иако си поднаредник.
— Молим вас…
— … да ти ни господ бог неће помоћи. Јеси ли разумео?
— Разумем.
Онда потпоручник Александар шмикну кроз нос, пође два три корака и настави тишим гласом:
— Возари измешали камуте, ономе нестало ћебе, — он се окрете поднареднику Живојину. — Још ноћас да се ћебе нађе. Где знаш… где знаш, и да ме сутра известиш: господине потпоручниче, нашао сам ћебе. Јеси ли разумео?
— Разумем!
— А то је само зато што се господа поднаредници први завуку под шатор и тамо смрдљају, док ће возари још мало да окачињу камуте на плотове… И запамтите: још за видела да преслишате свакога возара да ли зна где му је прибор. Јесте ли разумели?… На своје место!
Овде смо преданили. Био је четврти август.
Али истога дана увече, око десет часова, труба засвира „устајање“, једанпут, други пут, па трећи пут, што треба да значи журно спремање. Али сада се ниједан не превари да узме туђу ствар, иако се радило по тамној ноћи без светлости. Батерија је била спремна за десет минута.
Путовали смо целе ноћи. Послужиоци, преморени од дуга марша и неспавања, држе се за штитове и жмурећи корачају. Коњи се непрестано саплићу, а водници и вође одељења повремено опомињу возаре:
— Држ’те коње на дизгинима!
С времена на време дају се застанци и људи поседају. Али одмах задремају и, таман глава клоне на груди, а из даљине допире команда, возари узјахују и једнолично клопарање, као удари костију, провлачи се кроз ноћ.
Пред зору наиђе нека магла и захладне.
Сељанке и деца истрчавају на пут.
— Пожурите, децо, пожурите, — виче једна стара жена. — Бог вас благословио!
Око подне угледасмо варошицу Уб. Предахнусмо, када предње батерије скретоше у неко орање.
— Како се зове ово место? — запитах у пролазу једнога старца.
— Вучјак, — и стари пође, напрежући године да ме стигне.
— Одакле идете, децо?
Рекох му: издалека, и затегох дизгине да се стари не замара.
— Е! — и стари заврте главом. — Многа су чуда починили. Не дајте, децо, да нам душман пороби земљу. Не дајте… Пратио сам све мушко из куће у рат, па ако треба и ја ћу! — и стари претећи диже штап, док му је ветар лелујао седе власи.
— Стараћемо се, дедо! — одговори Петар нишанџија.
— Ни коске да им нисте оставили! — довикну стари и, већ немоћан, застаде наслоњен на штап.
Скренусмо и ми у ону ораницу. Зачудо, топове нисмо равнали. Али командант је разапео шатор на најкаљавијем месту, тачно према средини дивизиона, како то правило службе наређује. Возари су још водали коње кад испаде Танасије и саопшти војницима да се са брежуљака, где нема жагора, чују пуцњи топова.
Скупио се тамо народ, сатима ћути и гледа у сиви хоризонт слушајући потмулу тутњаву. Тај језиви тутањ изазива нелагодна осећања, чудан немир и крваве визије… Јер сваки тај пуцањ доноси можда смрт и људи сада у самртноме ропцу умиру. Свеједно, наши или њихови, тек људи су. А ми идемо баш тамо… Мучно је стање ишчекивања. Сви су некако сетни, а они што остају и неспокојни, јер не знају шта им доноси сутрашњи дан… Жене се крсте и моле за спас својих који су тамо.
Сада смо пред бојиштем. Има у нама мало љубопитства, а и зебње… И, слушајући потмулу грмљавину топова, људе обузима притајена дрхтавица. Али спољни изглед је ипак безбрижан, наоко ведар, војници се шале, или се смеју само једним крајем усана.
Око подне повикаше да спроводе заробљенике и сви потрчасмо на друм.
Било их је до стотину. Постројени по четворица, ишли су лагано и погнуте главе. Уздигнутих рамена као да очекују ударац, унезверено су погледали око себе, готови да и пред малим дететом клекну и моле за милост. А спроводили су их старци из трећег позива, у гуњевима и исцепаним опанцима.
— Јесу ли се предали?
— Јес’, кад смо их ухватили за гушу, одговарају поносно старци.
— Које су вере? — запита неко од војника.
— Па видиш: швапске…
Поворка је замицала те се вратисмо у бивак. А када смо водили коње на коњопој, пролазећи кроз варош, чујемо да су Аустријанци заузели Шабац; по другима, прешли су и Дрину и великом масом надиру у Мачву. Причају о зверствима Мађара над нејаким светом, што код људи изазива гнушање и притајену жељу за осветом.
Данас је наређено да трубе више не свирају. Непријатељ је близу. Са смирајем сунца војници су размештали шаторе и у први сумрак већ су били легли. Само су још официри тихо разговарали и зурили у мрачан хоризонт, тамо некуд према Сави, где су се с времена на време видели кратки одблесци од топовске паљбе, као сијавице при сушном времену. Можда нам је ово последња безбрижна ноћ… Ко зна?
После поноћи чуло се кратко: „Устај!… Дижи се!“
Свици на хоризонту, тамо према Сави, били су све чешћи. Војници за моменат застану, погледају на ту страну… Онда се још журније прихватају посла, и пук је за кратко време био спреман за полазак.
Пешадија је већ излазила на друм и хватала десну страну пута. Људи су потрчкавали да у мраку не изгубе везу, а муниција у фишеклијама је клопарала. Застадосмо… Негде је загушило. Чујемо како треба пропустити сељачка кола, са избеглицама. Вочићи миле, шкрипе кола и чује се детињи плач.
Када се разданило, тек тада смо уочили колико су испијена лица у људи. Пешаци упорно клацкају са нама, онако у групи, али по јединицама. Иако су преморени, поглед је њихов одлучан. На застанку избаце само десну ногу, пресамите се преко пушке и ћутећи гледају преда се.
Запитах једнога зашто не седне.
— Теже ми је онда. Забрекну ноге, па ни да макнем, — одговара пешак, вадећи из мараме крижани дуван. Облизујући папир обрати се он мени:
— Ама, господин-наредниче, докле ћемо овако?
— Ту смо, још мало…
— Досади ми ово набијање друмова. Вала, да се сретнемо једном, па џа, или бу! — и, вадећи палидрвце, додаде: — Лако је вама, артиљерцима.
— Јест, возарима, — додаде Рајко пунилац — а ми послужиоци идемо стално пешке.
— Ех, — махну руком пешак. Затим припали цигарету. Онда повуче један дим и, гледајући жмиркаво Рајка, продужи: — Ухватиш се, бато, за цевку, па идеш и спаваш. А зашта да се ухватим ја?… Ноћас, тек ослоних се мало на фишеклију онога Изворца, а он се ритну, ћаше зубе да ми истера. Ни њему није лако.
У близини Коцељева сретосмо дугачку поворку воловских кола, на којима су лежали рањеници… Бледа лица, потамнелих очију, гледали су они болно некуд далеко, и, заузети својим мукама, нису нас ни опажали. Војници их посматрали са пуно саучешћа… Један рањеник се грчевито ухватио за трбух, јечи, а самртно бледило му се расуло по лицу. Други је са увијеним лицем, а около очију види се усирена крв. Било их је са пребијеним рукама или ногама, у неких су завоји крвавили и сви су имали подједнако паћенички израз… Наједном, војници почеше притрчавати једним колима, онда су застајали неми, погледајући за колима очигледно збуњени и запрепашћени. И као тих јецај прострујао је глас: мртав.
— Па где ћете са њим? — запита неко болећивим гласом.
— А шта га знам… умре сад на путу! — одговори старац, као да је хтео рећи: овде, онде, свеједно… има их много… видећете.
Покрај мртвог војника седели су рањеници. Та он је био њихов друг, доскора је био жив, и зар да га баце као ствар са стране пута…
А колико је тек мртвих пред нама. При сваком овом пуцњу, од којега земља трепти, падају мртви и рањени… И целу ову масу здравих и снажних људи воде на губилиште. Ево, баш онај мали пешак са забаченом шајкачом, погнуо се грешник и иде можда да погине. Не можда, већ сигурно… Сутра, можда баш у ово доба, лежаће исколачених очију и крвавих уста. А он сада мисли вероватно на своју жену и дете.
Сунце се мучно пробија кроз облаке, као да жмири. У даљини се замрачује од тамних облака, који се лагано прикрадају. А тешка оморина притисла земљу, као да је дави. Танасије само безбрижан, објахао лафет и заглибао клип куваног кукуруза, који је дигао негде уз пут.
Потпоручник Александар ми приђе па прича како нигде није видео лепшег народа него овде.
— … А једра да прсне, сва је набубрела. Стоји код бунара, знаш, и гледа ме право у очи. Код нас би сто пута побегла. А она јок, као да ме чика. — Помози бог, снао, — кажем ја. — Бог ти помогао… А отклен си? — пита она мене. — Издалека, — велим јој ја и прилазим све ближе. — А, овај… је л’ ти се свиђамо, онако наоко? — Јашта, рано, не вали ви ништа — каже она и намигну. — Гле… помислих, чекај да „профитирам“ нешто, док није наишао командант. — Па овај… питам је ја, — је ли, снао, богати, теби нешто није добро. — Вала богу, мени ништа не фали. — Како ти не фали, кад си болесна? — Јок ја, — каже, па се испрси. — Добро… а шта ти се ово надуло? — дохватим је за груди. — Ух! — потпоручник Александар удари се по потиљку, а капа му налете на очи. — Разумеш ли?… Свашта би било да не угледах белца командантова.
Док је то говорио, случајно опазих да је извукао ноге из узенгија и млатарао слободно. Сетих се онога мртвога војника, чије су ноге слободно климале изван кола…
— Потпоручник Александар! — чусмо одсечан глас командантов, који нам је однекуда заишао иза леђа. — Је ли ту ваше место?
— Разумем! — поздрави Александар и у галопу одјури код првога вода.
Сељаци се прибили са стране пута и чекају док возови прођу. Жене и старци стоје испред вочића, а дечица, пуна их кола, наслонила се на лотре и машу ручицама. Сви напуштају своје домове пред најездом непријатеља и жене, полазећи у бежанију, наричу. Ни сами не знају куда ће. До првога мрака ићи ће тако, онда ће скренути на неку утрину, разапеће поњаве, као черге, и седеће поред ватре, ослушкујући пуцње топова.
Наилазимо на биваке разних слагалишта и муниционих колона. Коморџије су јако забринуте због близине непријатеља. Не маре они за себе, боже сачувај, него им је стало до материјала.
— Вала, ако они преко нас живих или мртвих дођу до вас, — рече мој командир једном капетану приликом застанка — онда им слободно изиђите на сусрет и предајте рапорт.
Пред селом Коцељевом рекоше нам да ћемо сада наићи на једну заробљену аустријску батерију. Заборависмо на умор.
Батерија је била заустављена на путу и Аустријанци су баш тада хранили коње. А около су стајали, као каква почасна стража, наши војници са пушкама. Необично нам изгледа ова униформа, коју сада први пут видимо. Из потаје се дивимо угојеним и снажним коњима. Војници прилазе топовима и стручно разгледају, док се Аустријанци снисходљиво смешкају и љубазно показују како се отвара затварач.
— Знаш… кратка им цев, — критикује један.
— Наш је затварач бољи…
— Пази како је тело затварача зарђало. Не био ти ја каплар…
— А-ух, да су ми она два рудна, па да прескачем препоне са све топ…
Јанкуљ прилепио главу уз отвор цеви и гледа не би ли шта унутра нашао. А Крста возар са коња даје налог Танасију да опипа једне бисаге…
— Нема ништа… само конопци.
— Пих, славу им њину, зато су и пропали! — Крста љутито ошину свога дешњака. Онда се присети и окрете се: — Понеси и те конопце, макар штогод.
— Нема за нас хлеба, — вели Танасије додајући конопце. — Прошли су они кроз сто руку.
Када пређосмо батерију, војници весело разговарају. Као да је онај притајени култ према моћној царевини потамнео, јер су људи видели како царски војници повијају кичму, а онај челик лежи немоћно у прашини.
— Знаш… нема ту шта… — говорио ми је самоуверено поднаредник Траило. — Овај… знаш, бој се бије, како да ти кажем… срцетом, а не поткованим цокулама. Не дам ја Танасија за десет њихових.
— Зар је тако добар?
— Кој… хм! Знам га још из турског рата. Кад је осматрач тај баца бомбе, пуца заједно са пешацима, везује телефонску жицу по највећој ватри. А што је главно у рату, мајстор је да украде и да га ники не увати. Је ли тако, Крсто?
Овај не пориче његову храброст у борби. Али као да му оспорава довољну окретност у оним операцијама иза фронта, јер му је скоро баш Траило ударио десет батина што је махао закланом кокошком пред целом батеријом…
Тако разговарајући стигосмо у село Велики Бошњак.
Подне је давно превалило. Село је било готово пусто. Испред једнога храста опазисмо само неког старца повијеног до земље. Њега су године придавиле и већ немоћан, а ваљда и сит живота, гледао је тупо преда се… у суседном дворишту остављени пси жалосно су завијали. Преко зелених и напуштених пашњака, тамо у даљини, у плавкастој измаглици, нагло се уздизао Цер, као неки вечити, будни стражар над овом равницом. Са те баш стране допирали су пуцњи. Не знамо да ли то гађају наши или њихови топови, тек земља је дрхтала.
Људи се невољно окрећу, сећају се родног краја и тишине домаћег огњишта. Још чисто не верују. Све мисле да ће нас ипак ова чаша на некоји начин мимоићи… Тамо се гине… Најзад, ако се мора, а мора се, мора… Отаџбина, деца, жене… робље. Да, да… — ако је судбина, од ње се не може умаћи. А грозно грува, пуцњи се сустижу и ваздух дрхти…
Сунце се само помоли, па опет зађе за црн, густ облак. Још је мало у висинама трептао мутан одблесак, онда се облаци уметнуше и црни застор поче да се развлачи. Једна муња свитну, па одмах потмуло загрме.
Топови су трештали… Срца су дрхтала, а и земља под нама као да је стењала…