1.25. Релеј
Пред шумом где је био смештен штаб дивизиона, затекли смо велик број артиљеријских официра и ордонанаса. Разговарамо међу собом како ће нас командант сада разјурити на све стране да изналазимо положаје. Капетан Јован већ критикује:
— Само ћемо се намучити ноћас, јер не можемо ништа видети. А главно извиђање биће зором.
— Хајд добро, што вас тера. Али шта ћу ја, овако стар, да се ноћас кршим! — вели капетан Станојчић.
— А види га сад, — гурка ме потпоручник Драгослав. — Када треба да се пије, он се буса у груди и вели: „Ништа од вас, остарели сте пре времена“, а сад он је старац а ми младићи.
Из шупе изиђе ађутант и рече да водници само уђу код команданта.
По старешинству улазили смо унутра један за другим.
Према два бочно осветљена фењера, стајао је командант за једним столом, где су биле разапете карте. Како који од нас улази, поздравља, тресне мамузама и остане у ставу мирно. Командант је ћутао док смо ми улазили. Онда нас одмери редом строгим погледом и најзад проговори:
— Господо… Данас сте са својим командирима извршили сјајно поверени вам задатак и данашњи дан биће забележен. Наша дивизија освојила је све стратегијске тачке и тиме је даље наступање олакшано. Али са источног фронта стигле су неповољне вести. Непријатељ је заузео Космај и одатле прети опасност да нам зађе за леђа. Наша дивизија биће сада одмах замењена и нас упућују на тај угрожени део фронта. Према томе, ви имате задатак да одведете дивизију најкраћим путем до Младеновца… За вођу релеја одређујем капетана Станојчића! — Командант упре поглед на њега.
— Разумем! — проговори капетан Станојчић.
— Господине капетане, шта сте разумели?
— Господине потпуковниче, разумео сам да целу дивизију преведем у Младеновац…
— Најкраћим путем!
— Најкраћим путем — понови капетан Станојчић.
— Ваше извиђање почиње од села Барошевца. Сматрам да вам је служба релеја позната и зато одмах на извршење!
Поздрависмо и ћутећи изиђосмо. Појахасмо и кретосмо низбрдо ка селу Барошевцу.
Толике ноћи смо раније наступали и одступали, куда се све нисмо провлачили и увек сам се питао које су то очи које нас по мрачним ноћима воде. Стављен сам сада у прилику да и ту извиђачку страну познам.
Капетан Станојчић као да протестује:
— А шта каже: најкраћим путем… Где ћу ноћас да нађем тај најкраћи пут, када секцију не могу да употребим.
— Користићемо се мештанима од села до села, — теши га капетан Јован. — На правцу Барошевац-Младеновац видећемо која се села налазе, па ће нас сељаци водити.
Стигли смо брзо у село. Капетан Јован на зиду једне куће разапе карту и, гледајући према слабом осветљењу фењера, повуче оловком праву линију од Барошевца до Младеновца. Уочио је села и тада се обрати старом капетану:
— Сада треба разбудити неколико кућа.
Село је било утонуло у мрак. Пси су очајно лајали. Ордонанси залупаше на врата прве куће. Али из куће се нико не појављује. Укућани су или побегли, јер се данас изнад села борба водила, или су престрављени, те не знају на кога ће наићи.
— Разваљуј врата! — виче љутито потпоручник Драгослав.
— Чекај… полако! — умеша се капетан Јован. — Викни, зовни: хеј, домаћине! да виде људи с киме имају посла. Ако се уверимо да намерно неће да отворе, не само да ћемо развалити врата, него ћемо и кућу запалити. — Онда он приђе прозору и лупи: — Хеј, газда, домаћине!
На прозору се појави женска глава.
— Не бој се, не бој се, ми смо Срби, отвори! Она одшкрину мало врата и застрашеним гласом запита шта хоћемо. Капетан је упита да ли зна пут до првога села и замолисмо је да нам га покаже.
— Куда ћу ја слабомоћна женска са толико људи ноћас?!
— Баш зато што нас је много немој да се плашиш… Него ми те, снајо, прво молимо, а ако не хтеднеш, богами ћеш ићи као птица, — објасни јој капетан Јован.
— Ама не велим ја ништа. Али још има кућа у селу.
— Ићи ће и они, али ти се спреми! — саветује јој капетан Станојчић.
За то време ордонанси су избудили готово цело село. Једва нађосмо два старца, а дођоше и неколико жена, да бисмо били сигурнији. Умирисмо их. Капетан Станојчић им лепо објасни шта желимо, и да се не плаше. Они ће ићи са нама до првога села, а одатле могу да се врате. Понуди им коње ордонанаса. Узјахаше само старци, а жене рекоше да ће ићи пешке.
Одмах пођосмо и наскоро наиђосмо на једну раскрсницу. Капетан Станојчић остави једнога и тада нам објасни дужност релеја:
— Када наиђе челна колона, или командант, релеј ће прићи, да се командант увери да си ти релеј, и показаћеш команданту правац пута, па одмах крени даље, да мене стигнеш. А сутра, по дану, чим видиш команданта издалека, онда дигни руку, покажи му правац и онда настави касом до мене.
Кретали смо се сеоским путем и коњи су нам се непрестано саплитали о џомбе на путу. Нисмо одмакли далеко, кад оно опет раскрсница, те и ту један остаде. Александру замакла за око једна млада сељанка, па сјаха „да би мало ноге исправио“. Пришао сељанки, са стране пута, и чујем разговор.
— А удата си… па ти тешко без мужа…
— Е…
— Слушај, на првој раскрсници, хоћеш ли и ти да останеш са мном?
— А што ћу ти?
— Знаш… страх ме…
— Па ’оћеш да ти ја, жена, чувам стра’. Какав си ми ти војник!
— Ама, и да џакамо мало.
— Ево, џакај сада…
— Али… онако насамо…
Тек се окрете капетан Јован.
— Потпоручник Александар, јашите! — проговори строгим гласом.
А на првој раскрсници остави самог потпоручника Александра.
Кривудали смо преко поља, покрај неких врзина, остављајући на свакој раскрсници по једнога… Зађосмо у једну шуму и ту остадох ја као релеј.
Они замакоше, изгуби се топот коња и у глувој ноћи стајао сам ја са̂м, као кип на коњу, у пустој шуми. И коњ се притајио, опустио главу, сигурно спава… Слушам дах шуме, оно тихо, тајанствено роморење, које понекад подсећа на шапат, или на неке прикривене, обазриве кораке… А из даљине допиру потмули пуцњи стражара, на које је уво наше навикло исто онако као на откуцаје часовника. Ова необична тишина почиње да ме мучи, те прикупим дизгине и покренух коња. Али копита праскаво одјекују у празној ноћи, те ми се причињава као да се шума притајила, а онај невидљиви свет ме мотри својим ситним очима. Застадох и онда запалих цигарету. Али после другога дима очи моје почеше да се затварају, те цигарету испустих. Тргох се и протрљах очи… Али и широко отвореним очима ја исто тако не видим ништа, као и када их затворим. Нека се магла спустила и нигде звезде, нити јаснијег предмета да би поглед привукао… И очи се опет затварају. Упињем се да мислим нешто, сећам се оних страшних прича што сам слушао док сам био дете… Али моји су осећаји утрнули и само би ме престравила нека тешка хаубица која би треснула ту, уз мене… Поведох се на једну страну и замало да паднем.
Сјахао сам с коња, не бих ли растерао тај несрећан сан. Напрежем памћење да се сетим колико има часова како већ очи нисам склопио. Једва израчунах: четрдесет и три часа. А треба издржати још целу ову ноћ и сутрашњи дан… Снаге немам ни руку да дигнем, тело се клати и ја наслоних главу на врат коња… И као да узлећем на неку висину, њишем се, као да ме неко љуљушка… Пријатно је… а потом почех нагло да падам… Осетих бол у колену, тргох се и тада увидех да лежим поред ногу мога коња.
Сан тренутно одиђе са мојих очију. Пребацим дизгине преко руке и почнем шетати напред и назад. Али и онако у ходу очни капци ми се склапају. Застанем и осетим удар коњске главе о своја леђа. И мој верни друг Дангубан спава, идући за мном… Да нисам на овако важном месту, па да скренем са стране пута и мало, само мало да опружим тело, доста би ми било до зоре… Размишљам: чиме бих могао да растерам сан. И у том премишљању опет наслоним главу на врат коња, али сада му пребацим руке преко врата и прикопчам прсте…
Неко ме је дрмусао… Прва је мисао била: командант! — и ја, бунован, јашем коња и насумице полазим у правцу одакле се крећу трупе.
— Стани, човече божји! — дохвати ме неко за руку. — Где ћеш тамо?… Ја сам, наредник Живковић.
— Крећи левим путем, — проговорих најзад промуклим гласом. — Ко је на челу?
— Командант…
Стање је сада ипак мало подношљивије, те запалих цигарету. Релеји су наилазили један за другим. Ето га и Александар. Затражи једну цигарету, па ми се онда жали како ништа не види, толико му се спава… Пође, и тек заустави коња.
— Чу ли како ме онај цуцну! — онда нешто промрмља и продужи.
Ево га и последњи релеј. Он ми рече да сада наилази командант. После подужег времена зачу се топот коња, ја прикупих дизгине и, када назрех његовога белца, приђох:
— Господине потпуковниче, ја сам релеј. Крећите левим путем.
Онда потерам коња касом, да бих што даље одмакао од њега. Задуго нисам наишао на релеја, тек после пола часа, а мало затим наиђох и на другога. Али на трећој раскрсници коњ фркну, уздиже главу и успори ход. Напрегох вид, да видим шта се то налази на путу… Учини ми се као клада, као труп човека. Брзо сјашем и полако приђем. Напипах еполете… Да није који од релеја пао с коња?… Продрмусам га добро и тек тада потпоручник Драгослав скочи.
Запитах га зашто је легао насред пута. Али он забио руке у џепове, сагао главу, клати се и ћути. Дохватио сам га за рамена и он једва проговори:
— Нисам могао више… Легао сам попречке на путу, и први који наиђе згазиће ме, па ћу се пробудити… Знаш, друже… ово је већ трећа ноћ… Је ли близу командант?
Рекох му да ће за пола часа наићи…
— Ах, сада сам на коњу… Ово ми је доста до зоре, — говорио је протежући руке.
У близини трећега села сустигох вођу релеја.
Око поноћи опет сам остао као релеј на неком ћувику, а пред зору у једној јарузи. Али међу нама је постојао прећутан договор и, чим неко застане, сјаше с коња, завеже га за дрво или ограду и онда прилегне покрај пута. Тако, на махове, ја сам одспавао један час.
Преко дана било нам је већ лакше. Пролазећи кроз успутна села куповали смо храну, а за коње узимали смо из кошева, причајући да ће они позадњи платити.
Било је прошло подне када застадох као релеј на раскрсници једнога села. Сјахао сам с коња да бих мало опружио ноге, па се наслоних на ограду једнога дворишта. Јесење сунце је благо миловало, а ветрић ћарлијао, разносећи мирис окомишаних кукуруза и зрелог сена. Коњ је чупкао травицу и трупкао ногама.
— Богати, синко, — трже ме женски глас — дођидер да ми скинеш једно буренце са тавана.
Једна симпатична, омалена бакица стајала је иза мојих леђа, подбочена рукама.
Пристадох, вежем коња за ограду и уђем у двориште… Прича ми баба да су јој синови и унуци у рату. Чувала је она буренце вина за своју децу, па би желела да га закопа, како јој душмани не би узели. Уђосмо у кућу и она ми показа лествице, како бих се попео на таван. Испод дасака и старих ћилимова пронађох прилично буре, да га једва извукох и докотрљах до отвора. Питам је одозго: има ли још кога да помогне, јер ћу га тешко сам спустити.
— Можеш, можеш, синко, млад си, здрав си, — храбри ме убедљиво баба.
Пребацих се на лествице, окренем се леђима зиду и наваљам буре на врат, те га једва спустих на земљу.
— ’Ајде, молим те, откотрљај га иза куће, и бака ће те частити.
Почех да оклевам, јер може наићи мој друг…
— Видеће твога коња, па ће и он свратити, — мисли логично баба.
Спустих буре низ степенице, па га откотрљах иза куће, обазирући се непрестано да не наиђе који релеј. А на реду је баш Александар, па ће после причати како сам се ја занимао са бабом. А у воћњаку ископана нека рупа, као купа, и баба ми утрапи ашов.
— Још само то, синко, благо баки, разгрни доле земљу.
Видим да ме је велики белај снашао, а и онако сам уморан да једва стојим. А мислим, опет, не могу је ни оставити саму са буретом. Ако наиђу пешаци, све би јој попили.
Дохватим ашов и почнем копати. Таман бејах готов, када се зачу топот коњских копита и неко се заустави пред кућом. Чујем како Александар разговара са бабом, те изиђох и ја. Причам му, тада, како ме је баба замолила да јој затрпам једно буре, али не говорим за своје раније невоље. Замолих га да ми помогне, колико тек да и њега уведем у ове „бабине послове“. Дохватисмо обојица буре и спустисмо га. Ја се нађох у неком послу, а он поче да нагрће земљу. Тек ће ме он запитати:
— А је ли, има ли што млађе у кући? Рекох му да сем бабе нисам никога другога видео.
Он баци ашов.
— Нисам толико млад да и бабама чиним услуге, — па отресе прашину и пође.
На излазу сретосмо баку, која држаше једну велику флашу пуну вина.
Онако с ногу, а на празан стомак натегосмо флашу, те је исписмо до дна. А када Александар замаче, ја се вратих, те баби затрпам буре и онда изиђем на пут.
Био сам лак и весео, а када руком превучем преко лица, чини ми се као да неког другог милујем. Нешто се необично догађа у мени. Док сам још био свестан, појахах коња.
Пред собом као да видим једну белу тачкицу, све је већа, изгледа ми као да се котрља, нараста као огромна кугла. Мучно ми је… хоће да ме згњави, али ја покушавам да се склоним, и мој се коњ окреће у месту… А она неман је близу, из ње нешто накострешено штрчи и у последњем часу увидех да су то бркови команданта. У страху окретох коња и у трку побегох.
Таман се зауставих, стиже ме ађутант.
— Пратио ме командант да ти кажем да се тако служба релеја не врши.
Али услед клаћења на коњу оно вино покуља ми и на нос и на уста, а проби ме хладан зној.
— Несрећниче!… Ти си пијан!
Нисмо смели да зауставимо коње, јер би нас стигао командант. Ја се још једно два пута накретох преко врата коња… Тада ми лакну. Ађутант ми додаде чутурицу са водом, те испрах уста, а остатком се умих. Сада сам потпуно трезвен и испричах му шта се догодило.
А када се вратио команданту, чујем после да је рекао како ме је ухватила несвестица од дугог неспавања и напора. Али ипак увече, на одмору, изврдавао сам између коња и топова, да се не сретнем са командантом.
Сутрадан рано, зором, настављен је марш… После подне стигосмо у Младеновац. На улазу сретосмо војнике из прве батерије нашега пука, који причају да им је на Космају заробљена батерија и да је доста војника изгинуло.
Служба релеја је завршена…
Заноћили смо изван вароши, а изјутра упућени су хитно на Космај један пешадијски пук и моја батерија…