1.22. У ишчекивању смрти
Осматрачница нам је била одмах испред топова, везана са батеријом саобраћајницом у цик-цак. Још од ране зоре смо за дурбинима и осматрамо. Путеви су опустели, поља замрла…
— Море, много одступисмо. Видите колику територију дадосмо без борбе, — обрати се Александар командиру.
— То не игра улогу. Систем данашњег модерног ратовања вам је као неки чврсто повезани механизам. Ако ли се поквари један точкић, машина одмах не функционише… Загрозили су нашој позадини и сви ми морамо да се повлачимо без борбе. А то исто може и њих да снађе, само под горим околностима, јер се налазе на туђој територији… Шта мислиш ти, поднаредниче? — запита командир у шали поднаредника Траила.
Траило заузе одмах став мирно и одговори:
— Господине капетане, волео бих ја да ратујем на њиној земљи, макар и одступао…
У неко доба угледасмо у даљини, на путу, неко кретање. Кроз дурбин видимо сељачка кола натоварена стварима. Била су седмора кола. Вероватно су избеглице, које су заостале да преноће и сада журе да умакну.
Сунце нам је иза леђа и својим још косим зрацима сенчи равницу, која се прелива од јесењих боја…
— Пази, пази! — викну Александар. — Видите онај забран… е, испред њега је пут… Крећу се…
Виде се јасно три коњаника… лагано јашу. Сада стадоше. Један као двогледом осматра… Опет кретоше. А оне избеглице су испред њих. Не виде их још, јер је пут савијен на лакат. Један се врати у галопу. Пратимо га… Скрете у онај забран, где сада угледасмо више њих. Сигурно подноси извештај. А она двојица још стоје. Из групе се издвојише још тројица и приђоше оној двојици… Крећу се сада на одстојању.
— Хоћете ли да гађате? — запита нестрпљиво Александар. — Мислим нису даље од пет километара.
— Ситна посла, — одговори командир. — Чекамо главнину. Ове остављамо пешацима.
На почетку равнице видимо наше пешачке ровове. Пешаци гамижу око њих, довлаче нека дрвета, а многи поскидали блузе, сигурно се требе од вашију.
Командир тада извести команданта онога пука испред нас да су се појавиле извиднице непријатељске.
Тражимо двогледом објавнице наше пешадије, али не можемо да их видимо. Негде су прикривене.
Она патрола наступа. Ено их близу кривине… Сад ће сигурно угледати оне наше избеглице. Стали су на самом углу и опет осматрају. Као да су видели кола на путу… Она тројица, који су ишли позади, журно прилазе. Сада их има пет. Један се врати, али четворица кретоше на размаку један од другога.
Већ нас ова игра смрти узбуђује. Обузело нас је напрегнуто ишчекивање и бојазан да не ухвате оне наше. Договарамо се да им шрапнелима пресечемо пут. Али тада бисмо одали своје место и био би поремећен план одбране.
Ено, двојица полазе косом. Ухватиће их, ухватиће… журно се крећу и друга двојица, сви прелазе у галоп… Сељачка колона је застала. Прва двојица стигоше и препречише им пут. Настало је комешање. Из кола искачу неке прилике, сигурно жене. Пристижу и она друга двојица. Један обилази редом кола, нешто узима… Сељаци окрећу кола назад… Прилази журно још један коњаник. Опет их има пет. Кола кретоше на супротну страну, праћена двојицом коњаника.
Из оне шуме изишла је још једна већа група коњаника и креће друмом.
Она двојица су већ пришли на три километра. Али сад иду обазривије. Сваки час стају и осматрају.
— Ено је и њихова пешадија! — рече командир.
Испред оне шуме видела се густа колона, са истуреним предњим одељењима.
— Видите десно, ено их још! — добаци неко.
— А и лево…
Гамизале су плаве колоне као мрави друмом и преко поља. Имало их је сада на свима странама.
Осећамо скори судар и лака дрхтавица обујима тело.
Наједном груну плотун доле у равници. Окретосмо двоглед низ пут… Један коњаник заједно са коњем лежао је на путу. Мало даље други, опружен насред друма, док је његов коњ јурио за трећим коњаником. Из једнога шипрага истрчаше наша четири пешака и приђоше оном првоме. Сва се четворица нагнула и посматрају… нешто вуку, сигурно га извлаче испод коња. Један му задиже ногу.
— Пази, свлаче му чизме.
— Знате, има пешака који боси иду! — додаде Траило.
Александар ме гурну.
— Ама, наравно, боље они него да их оставе и после опет носе аустријски војници.
Разговарамо и чудимо се са каквом мирноћом ти пешаци шеткају по друму, иако знају да свакога часа може планути пушка. Њих четворица стоје мирно према целокупној ћесаровој сили. Свега четири „репоње“, и они можда смрћу својом треба да најаве долазак непријатељске војске.
— Господо, извол’те у батерију! — и командир се окрете Александру. — Са вашим првим и другим топом нанишаните оно гумасто дрво, а ви, — обрати се мени — са трећим и четвртим на ивицу оне шуме. Остале елементе добићете.
Батерија је у напетом очекивању…
— Елементи за први вод! — виче Танасије релеј, који се налази у једној рупи између осматрачнице и батерије. Затим је командир и другом воду дао елементе, али извршна команда још није пала.
Она пешачка колона наступа, већ је челом својим на ивици шуме. Командир чека, сигурно да и друга колона приђе оном гумастом дрвету, те да оба наша вода дејствују.
— За први вод: три хиљаде пет стотина… за други: три хиљаде седам стотина!
Г-ррру!… Ваздух се проломи. За овим други, трећи, четврти…
Шрапнели парају ваздух, чује се неко пригушено хучање… као да се утиша и у даљини свитнуше шрапнели.
Колона тренутно застаде, затим се узмуваше, и, као када међу јато птица упадне кобац, војници се распршташе на све стране. Гађали смо тада ту расплинуту гомилу убрзаном паљбом, са кошењем лево и десно. Неки су заостајали, једни падали, али већина се растезала, бесомучно трчећи. Наједном се поставише у једну линију. Стрељачки строј је успостављен. Лево и десно хватају везу. Батерије на целом фронту гађале су најжешћом ватром, неке шрапнелима, друге разорном. Линија стрељачкога строја се заламала, на једној страни су већ прилегли уз врзину, а на другој трчећим кораком наступали да би се дочепали сигурнијег заклона. Батерија је сада дејствовала као целина и засипала један део равнице.
Али маса наступа као неодољиви талас, а наше батерије су исувише разређене. Док гађамо на једној страни, на другој се дижу и у скоковима претрчавају брисане просторе, кријући се иза плотова и живих ограда и имања. Местимично се виде непомична тела. А неки, сигурно лакше рањени, лагано се враћају.
Видимо наше војнике са објавница како се, трчећи, враћају у састав својих јединица.
У интервалима пуцњава чује се из даљине тутањ непријатељске артиљерије. Једна њихова батерија у галопу наступа друмом, дижући као вихор облаке прашине, па скрете надесно и изгуби се у шуми. А над шумом блескају шрапнели једне наше батерије.
Десно негде, у равници, одјекну сложан плотун пушака, онда други и поче брза појединачна паљба. Али они пешаци који су испред нас прибили се за земљу и чекају да им се непријатељ приближи на сигуран погодак. Аустријанци као да то знају, заостају иза сваке врзине, док их и одатле не истерају шрапнели, па ошамућени полете као стадо оваца, тражећи бољи заклон. Већ су сасвим близу наших ровова. Предвајају их само преграде од имања да се отворено виде. А пред нашим рововима на две стотине метара просечено шибље, растурене ограде, и на томе страшно брисаном простору чекају наши пешаци своје жртве.
Ваљда су их опазили, јер наједном груну плотун. Затим се осу брза паљба без предаха, са ужасним замахом, негде поче да такара језиво митраљез, па се пуцњи слише у једноставан шум, сличан продуженом ропцу самртника.
— Разорном гранатом! — виче релеј.
Урлали су топови, док су гранате цепале и парале ваздух, па су, уз страховити тресак, риле земљу, разбацивале ограде, кршиле дрвета и полутале људска тела. У паничноме страху кидао се непријатељски стрељачки строј. Плаве блузе су узмицале, падале, неки се укопавали, други, избезумљени, пуцали у стојећем положају, падали…
Над главама нешто затутња и иза леђа наших проломише се ужасне експлозије, једна за другом. Огромни комади земље летели су у висину и напослетку остадоше четири црна стуба дима.
— Хаубица!
— По три разорном! — виче Танасије.
Али кроз рику топова извежбано уво војника чује шапатљиви шум хаубичког зрна и лица се грче од самртнога страха… Људи се значајно погледају и сумњиво врте главом.
Борба је узимала маха. Наступ непријатељске пешадије сломљен је. Леже сада они растурени у равници, јер не могу ни напред ни назад. А она хаубица гађа нашу батерију, али увек на исто место, позади нас око двеста метара, у врзину, на коју се пројектује наша батерија. Видимо јасно да се варају. И да би ту варку појачао, командир запита:
— Потребна су четворица да у оној врзини просеку четири прореза, али тачно према топовима. Изузев нишанџија… ко хоће?
Сви хоће. Одабрао је командир четворицу и онда им наредио да узму секире,па да заобиђу у широком луку и, када буду према живој огради, да притрче и сасеку шибље.
Ми смо и даље дејствовали, док је хаубица непоштедно трескала и превртала земљу… Она четворица су већ према врзини. Сада трче… секу махнито ограду… Зинуше четири отвора. Хаубица стиже. Један се занија и паде, опет се диже и сви се изгубише међу оградама. Нама лакну, хаубица као да побесне, тукући оне отворе, док смо се ми задовољно смејали и гађали непријатељску пешадију.
Тако је протекао цео дан… Са заласком сунца борба се постепено стишавала. Још се само чули појединачни пуцњи у равници. До неко доба ноћи топовске цеви биле су топле.
Наредио је командир да водници са топовођама дежурају целе ноћи, не би ли се случајно јавила она хаубица, те да јој по блеску одреде правац.
Али хаубица је ћутала.
Са тешком слутњом очекивали смо сутрашњи дан.
Људска кланица наставила је даљи рад тачно у седам часова, двадесет четвртог октобра.
Док је још земљу притискивала лака измаглица, покушала је непријатељска пешадија изненадним препадом да освоји наше ровове. Али дочекана је приправном ватром пушака и митраљеза, а одмах је ступила у дејство и наша батерија. Услед страховите пуцњаве магла је растерана и плаве блузе су се наједном нашле на отвореном брисаном простору, без икакве заштите. Спасавали су главу у паничноме бекству, остављајући рањене и мртве другове…
Иако су то непријатељски војници, обузимала нас ипак нека језа гледајући онолику множину мртвих људи… Зашто ти несрећници оставише своје огњиште, да би им се кости развлачиле по туђим пољима? Да ли су они својевољно пристали да крену на Голготу и да погубе своје главе, освајајући неко непознато брдо изнад села Маова, у далекој страној земљи?
Ми смо и даље дејствовали. Разорне гранате тукле су непријатељску пешадију. И исто осећање страха владало је код оних доле у равници, као што је и ова хаубица кидала наше нерве…
Али сада нам се крв следи од ужаса… Хаубичка зрна заошинуше готово изнад глава и са лудачким налетом рину гвожђурија иза наших леђа, разбацујући огромне бусенове, који су после тупо тапкали по земљи. Разрогаченим очима гледамо свеже рупе, где би се и цела кола могла сместити. Пред овом навалом челика наше је тело исувише слабо. Свесни смо да се онај противнички командир не вара више. Сада бије баш нас.
У долини се опет чује живо пушкарање и пешаци траже помоћ артиљерије. А ко ће нама помоћи?… Гађамо разорним гранатама, зрна падају у непријатељске ровове, а таман је опалио и четврти топ, а пред очима нашим блесну пламен, обави нас нека тама и људи сабише главе иза штита… Срце је снажно ударало. Застрашено подигосмо главе и немо се погледасмо. Без иједне речи брисали су војници земљу са рамена, а нишанџија скиде шајкачу и збриса земљу са затварача топа. Опет ћутимо… У сличној ситуацији треба нешто говорити, нешто рећи, али ми смо сви у истом положају осуђених на смрт. Намрштено и тупо гледамо преда се и очекујемо нову команду, или смрт.
— По пет разорном!…
Са савршеном тачношћу људи су руковали справама, топови су урликали… Наједном се проломи нешто иза топа, пунилац налете на нишанџију, земља засу топ и људе… Али наш задатак није још био извршен… Помоћник темпирача искочи из заклона, убаци у цев једну разорну, нишанџија окиде, блесак од топа сену у оној тами… И још једном…
— У заклон! — и сви се сручисмо у огромну јаму, вукући за собом и пуниоца Вучка.
Војници га одмах раскопчаше. На телу не беше ране, а међутим крв му непрестано иде из уста. Сигурно је контузован од удара земље.
— И мене нешто бапну у раме! — вели нишанџија пипајући се по десном рамену.
— Ја! — вели јетко поднаредник Траило. — Добро је што те није ударило од позади…
— Па не жалим се ја, поднаредниче, него само велим…
— У рату има право жалбе само онај коме одлети глава…
Вучко отвори очи и са чуђењем посматра шта се око њега дешава. Виде себе раскопчана, а другови му бришу уста од крви. Он мљасну устима неколико пута и са страхом завапи:
— Јесам ли жив?
Војници се смеју, помало усиљено, да би га охрабрили. Вучко покуша да се дигне. Рекосмо му да седи и да се не замара.
— Море људи, није мени ништа! — он скочи, али се загрцну и крв му јурну на уста. Мртвачко бледило се расу по лицу његовом и он се наслони на земљани зид. Војници га прихватише и полако спустише на земљу, а испод главе му подметнуше једну торбу.
— Плотун здесна!…
Војници искочише из заклона. Сад смо гађали шрапнелом неку колону у даљини. Али код другога плотуна зачусмо фијук, те скочисмо један преко другога у заклон. Падали су комади земље, када војници отрчаше до топова и опалише још један метак.
Разорна хаубичка зрна су засипала батерију и грувала испред топова, са стране, или су рила по оној ораници иза наших леђа… Наши су нерви исувише напрегнути од страшног ишчекиван а смрти и сваки секунд живота уливао нам је неизмерну наду. И кад прасну експлозије, ма и два метра позади заклона, преко лица људи се разлива блаженство, што су и овом приликом остали живи.
Изнад Вучка војници су положили неко прошће укосо, да би га заштитили од земље, и да га приликом ускакања не би повредили. Он је кашљао и пљувао крв… Ми га нисмо могли изнети, а са стране нам нико није могао приђи.
У ишчекивању смрти дочекали смо и подне. Храну нам нико није могао дотурити. А ко још мисли и на јело, када нам смрт свакога часа лебди над главом.
Сунце је превалило зенит, те се наши топови, посматрани из равнице, сигурно цакле на сунцу. А онај не престаје.
— Послуга четвртога топа, брже овамо, — зачу се глас неког послужиоца са трећег топа.
Потрчасмо један за другим кроз саобраћајницу… Код трећега топа не нађосмо никога. Угледасмо само како се са места где је други топ диже густ дим. Појурисмо… У саобраћајници затекосмо нишанџију другога топа где стоји избезумљен и блед, одело му све крваво, а на рамену му залепљена нека маса сива и крвава као мозак…
— Јеси ли рањен?
Гледао нас је тупо, не говорећи ништа, а вилице му се тресле. Један остаде да га опипа, а ми на ивици заклона устукнусмо пред мучним и страшним призором.
Кроз дим и прашину видео се нечији леш без главе, са раширеним рукама… Уза зид земље седео је наслоњен темпирач, мртвачког лица, очи му ужасно разрогачене, уста отворена, као да вапије, али шишти, и грчевито савијеним рукама придржава своја рођена црева. Из другога угла допирао је нечији пиштећи глас:
— Браћо, не дајте!…
То вапије за помоћ нишанџија Ђорђе, чија цела рука виси на једном парчету коже, док му из рамена шикља млаз крви. Засипа крв војнике, који журно цепају кошуље да би му запушили рану.
— Сеци руку! — виче неко.
— А-а-а!… А-а! — допире умирући глас темпирача, чији се очни капци лагано склапају, а руке све више опуштају.
— Оставите га, оставите! — вели потпоручник Александар.
— Склоните Дамјана!
Двојица дохватише леш без главе и таман га подигоше, кад се у близини проломи експлозија и комади земље полетеше изнад глава.
— Убијте ме, браћо, убијте! — јечи Ђорђе, око чијег трупа све више нараста гужва од завоја и кошуља, да би му се зауставила крв. Неко му је одсекао руку и бацио на ивицу рова, те сад виси само жуљевита згрчена шака, као да некоме прети.
Стигао је и командир са осматрачнице. Он одмах нареди да се људи разиђу, сем оних најпотребнијих, да не би овако у гомили настрадали. Александар га извештава да је разорно хаубичко зрно ударило посред заклона. Једино је случајно остао неповређен нишанџија. Двојицу су већ однели код првог топа. Једноме је разнесен цео лист на нози, а другом је преломљена рука.
Темпирач је издахнуо. Командир скиде капу, а и ми остали.
— Јесте ли известили дивизион да је батерија нађена? — запита Александар.
— Јесам… али ситуација је код пешака критична и зато први топ нека увек пали по два метка… да се не би приметио овај губитак. Мртве оставите где су, рањенике склоните, а остали на своја места.
— Господине капетане! — прошапута Ђорђе, коме се глава једва видела од завоја.
Командир застаде, онда му приђе, савлађујући своје узбуђење, и помилова га по образу.
— Господине… капетане… опростите ми што одлазим! — и Ђорђу се скотрљаше две крупне сузе из очију.
Командир се загрцну, обухвати његову главу и пољуби.
— Ти си се одужио отаџбини… Хвала ти, — хтеде још нешто рећи, али му заигра доња усна, он трепну неколико пута и брзо проговори: — Срећан ти пут! — Журно се окрете и оде на осматрачницу.
Враћали смо се један за другим, обузети мучним осећањем. Пред очима ми је стално лебдела слика оног мученика, који рукама држи своја црева а у ушима ми одјекују речи: отаџбина… отаџбина…
Силазили смо у рупу као у гробницу, измучени и отупели према свему што се одигравало око нас.
— Поправник четрдесет осам…
Војници се притајили да саслушају целу команду, па журно истрчаше код топа и опалише два метка.
— Ето га! — викну један и људи хитро скочише један преко другога у заклон.
Чауре се разлетеше на све стране, а дим и земља нас засуше. Као ошамућени од силнога треска, са страхом отварамо очи да видимо јесмо ли још живи.
— Пази, посред штита!…
На штиту је зјапио огроман отвор… Затварач је био сав разнесен.
— Бре, људи, што могасмо да изгинемо сада… Хвалим те, боже! — каже Траило и прекрсти се.
— А јаој! — закука неко иза наших леђа.
На земљи је лежао Јанкуљ и држао се за главу. Кроз прсте његове руке угледасмо крв.
— Дај брже завој!
— Склони руку да видим!
Али он притиснуо главу и јечи.
— Јаој, уби ме…
— Ама, чим кукаш, није те убило. Склони руку! — викну Траило.
Гледа нишанџија Милован и вели:
— Ама, како га, бре, оволицно џвркну! — Ја сам га згазио чизмом, — упаде Станоје темпирач.
— А?… Како рече?
— Кад полетесмо, он скочи први, споведе се, а ја у брзини, па на његову главу, те га закачим поткованом чизмом.
Обојица се засмејаше, а и Вучко, који стално пљује крв.
— А ти закукао као да ти је отфикарио главу! — дира га поднаредник Траило.
— Па овај… поднаредниче, шта му га знам. Могло је да буде, али кад није, опет фала! — и диже се.
— Немој се, бре, напрежеш, може ти шкоди, — дирају га.
— Ама требасмо да му завијемо главу.
— Море, на псу рана, на псу и зарасла.
— Волео би он сада да му је и руку однело, као сиротоме Ђорђу, само да се не чује његова брука по селу.
— А други пут, немо’ се грабиш за прво место.
Шалили су се војници, заборављајући тренутно мучне призоре, јер су и они у смртној опасности. Користе они сваки секунд живота да забораве на своје муке. Пратисмо онда једнога да извести командира да је четврти топ онеспособљен. А када се врати, овај рече:
— Наредио командир да сва послуга пређе на други топ.
У нашем заклону остависмо Вучка и нишанџију другога топа, а ми, један за другим, пођосмо кроз саобраћајницу.
У заклону другога топа осећао се мирис свеже крви и лица људи се згрчише када угледаше она два мртва друга. Лагано их подигоше и ставише на ивицу заклона… Били су из истог села. Затим покупише крваве крпе и парчад одела, а у једноме углу нађоше и део лобање испуњен мозгом и усиреном крвљу.
— То је од грешног Дамјана, стави то поред њега, — рече неко.
Опет се чује команда… Нисмо у стању да осматрамо, али по команди и убрзаној паљби пушчаној, која допире из равнице, увиђамо да је код наших пешака мучно стање. Највећом брзином војници опалише по пет разорних и сручише се у заклон. А одмах затим у ваздуху зашуме и око топова отпоче прасак, грмљавина праћена треском огромних бусенова земље…
Згрчили смо се у заклону један поред другога, лица нам скупљена, очни капци набрани… А у долини ври од митраљеске паљбе… Један бусен тресну међу нас, па нас засу. Релеј нешто виче… виче… Равница је у агонији… Треба гађати шрапнелом… људи напрежу мускуле да се дигну, поводе се као у бунилу… а онај и даље виче: поправник четрдесет осам… Дакле, шрапнелом, врши се јуриш, брже, брже… Разорна тресну иза заклона, један се поведе и паде. Онај опет виче: поправник, поправник… Први топ груну, свитну пламен и из нашег, чаура одлете.
Око нас као да громови тресу… Опет релеј: по три с кошењем… Испред топа сукну пламен и црн дим… земља лети на све стране, наш топ опали и граната сукну кроз дим и прашину… Неко јауче код трећег топа… Нишанџија окиде… још једном, и људи се сјурише у заклон. Очи су им гореле, а лице потамнело.
— Нешто се десило код трећега топа, — вели Јанкуљ.
Један отрча… Кад се врати, рече да је разорно хаубичко ударило у десни точак топа али није експлодирало. Рањен је само пунилац.
У равници је паљба малаксавала. Нова команда није следовала, што значи — напад је одбијен. Сунце већ залази и последњи зраци се повлаче по земљи. Најзад, црвено и крваво, оно замаче за хоризонт и тамна сенка пређе преко земље.
Наиђе Александар.
— Шта ћете ви овде?
Рекох му да је наш топ онеспособљен.
— А ја чујем пуцњаву код овога топа… па, богати, мислим да ова двојица нису васкрсла… Е, браћо, ратовао сам, али ово нисам доживео.
— Ја мислим нећемо више гађати, мрак је? — пита Траило.
— И ја мислим! — каже Александар, завијајући цигарету. — А вала, напослетку измењасмо добро мисли: он нама, а и ми њему!
Дође и командир и рече да ћемо у току ноћи променити положај. Онда нареди да дођу хитно двоја кола, која ће однети рањенике, да се из коморе донесе други затварач и резервни точак, а из попуњујућег дела да дође људство за попуну.
Око поноћи дошао је свештеник. Сахранили смо мртве…