1.18. Алал ти вера, тобџија!
Легли смо обучени један поред другога и покрили се танким ћебетом. Потпоручник Алекса заспао је одмах. Лежао сам мирно неко време, трудећи се да заспим. Али целом дужином тела осећао сам један струк кукуруза и, као да лежим на некој греди, жуљило ме по куку и рамену. А у неко доба осетих како ми нешто мили низ леђа, па ме засврбе. Одмакох се мало да се почешем, али, била је то она мртва тачка негде око плећа, која се не може ни са које стране дохватити. Онда се окренем на леђа и одупрем целом тежином тела, не бих ли смрвио ту проклету вашку… Отворених очију бленем у мрак и слушам откуцаје фронта.
Сваког момента се чује пуцањ, даље или ближе, који се потмуло преноси преко равнице. А кад пукне у близини, онда полети земља од потреса ваздуха и осећам како ми прашина клизи низ лице.
Негде лево учесташе пуцњи… па се војници и около нас узнемирише, пушке запрашташе, ја отворих очи и одупрех се рукама. Ослушкивао сам… Паљба је све бржа. Почеше да пуцају и ови око земунице. Као да чујем неки жагор. Онда се усправим, али сам и даље седео узнемирен, не знајући шта се то око мене дешава… Потпоручник је мирно спавао. Чујем како шкљоцају затварачи пушака избацујући чауре. Овако без оружја, сам, имао сам утисак као да сам залутао у неки пакао.
Наједном одјекну страховита експлозија, друга, трећа… чини ми се тамо код непријатељских ровова. Пуцњи учесташе и, онда, као када олуја изненадно натера крупне кишне капи на прозорска окна, одједном се усталаса фронт и проломи се пуцњава лудачком жестином.
Потпоручник Алекса је и даље спавао… Да ли да га пробудим? Уосталом, ту је митраљез, и стража. Задигох шаторско крило. Ледени као кипови, војници су били на својим местима. Само притисак прста и митраљез би бљунуо ватру. Неприметно се повукох. Ваљда знају шта раде, тешио сам се. Осећао сам се мален пред овим великим и непомичним приликама „мртве“ страже.
Хтедох да позовем батерију, али овде сам тек дошао, па је тешко вршити коректуру по мраку. Могу још лако да лупе у нас. Али свеједно, нека гађају са старим елементима, тек колико да их чујем. Утом Танасије промоли главу и рече да ме зове командант.
Дохватих слушалицу, али ништа не чујем од страшне пуцњаве… И замишљам тада команданта како дрхти од љутине, а та нервоза и мене обузе, притискам уши да бих одстранио тресак и онда говорим:
— Пешачка паљба, али митраљез не дејствује… Ипак са старим елементима треба гађати… Ало, ало! — Ја сам осматрач пете, осматрач пете… Ало, ало! — Онда се окренем Танасију и кажем му да не чујем ништа.
— Сигурно је прекинута жица. Ах, фирија дракулуј!… Кад престане, морам да тражим прекид.
Пуцњи су бивали све ређи. Чујем где један говори како се метак заглавио у цеви.
— Стражари, осматрајте! — наређује неко.
— Ја, дете му, разби ми циглу!
Запитах Танасија какву то циглу помињу.
Онда ми Танасије објасни да пешаци, када не гађају, стављају циглу на отвор пушкарнице, да би се заклонили од стрелаца „који меркају одонуд“, и чим нешто примете они припуцају.
Вратио сам се у земуницу и од шума шаторскога крила потпоручник Алекса се пробуди.
— Шта је?! — запита унезверено, па се онда опет окрете на другу страну и заспа.
Беше ми чудно како се сада лако пробуди од слабог шуштања, мислећи свакако да је ушао ордонанс са заповешћу. А, међутим, успављује га прасак пушака.
Чини ми се да сам заспао. Али непрекидно сам се чешао и као у неком бунилу превртао. У неко доба се вратио и Танасије и чујем где прича да је ишао читав километар и једва нашао прекид. Пред зору престаде сасвим паљба и зачу се жагор људи. Потпоручник Алекса се пробуди, те се и ја дигох и изиђох из рупе.
Запахну ме задах амонијака и влажне земље… Пролазили су војници у изгужваним и нагорелим шињелима и изокренутим шајкачама, бледи и необријани, носећи велике мањерке у које су примали храну за своју десетину. Други су се већ враћали претоварени чутурицама напуњеним водом.
А позади рова, на једно двадесет метара, протезао се готово паралелно други и овај је са првим био спојен саобраћајницама у цик-цак. Овај други ров је служио за саобраћај и за обављање разних потреба, те је ту гушило од смрада и задаха. А ту се делила и храна.
Огромни казани су се пушили и дебели кувар је већ наливао великом кашиком.
— Сипи, сипи, мајку му, нећеш да банкротираш…
— ’Ајд, еве да те частим.
— Па увати бре коју „вештицу“…
— А што ми дајеш кошчину, те ми они после кажу да сам гу, ете, оглодао…
— Е, друже, треба и за њега да остане, видиш како се ужирио, — добацује задњи.
— А што си укрутио руке, пружи ближе да не просипам.
— Е, баш, и то ти тешко!
— Хајде, брже, што се вучете као точкови по леду! — вели строго поднаредник. — Хоће да одани, неће моћи после да се врате.
— Поднаредниче, неће гром у коприве.
— Е, ће му се затре семе, — вели јетко један глођући кост
А на зачељу се „уфронтио“ и Танасије.
Запитах га шта ће он ту, кад знам да се за нас доноси храна из батерије.
— Ја купим оно „претекавше“.
И на крају изврнуше кувари казан и тако остатак покупи Танасије.
Сунце се рађало и зраци се весело расуше кроз забран и преко свеже земље. Живот нам се учини још тежи и мучнији. Јер то исто сунце обасјава и позадину и људе који лешкаре у топлим креветима, али које не мучи неизвесност од прикривеног топа.
Објаснили су ми тачно место са кога онај топ гађа.
Кроз пушкарницу виде се њихови ровови. На свако пола метра зјапи отвор из кога штрчи бајонет, или је такође затворен циглом. И при најмањој несмотрености, оде глава. Али пешаци не хају много. Крећу се слободно, или погледају с времена на време, понеки погине, али они и даље врше свој посао. Изгледа, за њих је смрт исто тако свакидашњи догађај као и ручак и вечера. А од њих се ништа више и не тражи него да погину. Да ли ће то бити данас или сутра, за то се много не брину.
Чудио сам се, само, како је било могуће да им се по овој равници толико приближе и да наједном застану. А потпоручник Алекса ми објашњава:
— Наступали смо у скоковима, од врзине до врзине. Најзад, и не бије свако зрно, а после: чувају и они своју главу. Падали су наши, али и њихови редови су били све ређи… Некако пред мрак наредише јуриш и ми потрчасмо. Али један митраљез нас поткачи са стране и једва се дочепасмо ове врзине, где се војници прилепише као таксене марке. Они тада покушаше контранапад, али изгибоше као марва. Целе је ноћи врило од пуцњаве, а војници се укопавали све дубље. А када дође зора, укопали се и ми и они до гуше, па нико да макне. И где се ко затекао тада, ту је и данас.
Време је споро одмицало. Чучимо у земуници, очекујући тренутак када ће нам одлетети у ваздух оне греде над главом. 3адигли смо она шаторска крила и сада гледам дужином рова и с једне и друге стране.
Војници поскидали блузе, сунчају се и у исто време требе од вашију. А сваки десети стоји у потпуној ратној спреми и с времена на време погледа кроз пушкарницу, или опали по који метак, ако му се шта учини сумњиво на супротној страни. А и са противничке стране се разлежу повремено пуцњи и тек запурња земља на ивици рова. Али на то нико главу не окреће, као да се ти стражари узајамно поздрављају, људи и даље изврћу рукаве и најпажљивије загледају сваки шав. Двојица се наднели над једном даском и сасвим озбиљно разговарају:
— Пази, славу јој њену, колика је!…
— Их, грош би на леђима носила.
— Како… сламку би у устима држала.
А мало даље друга група хвата вашке, па их баца у један фишек од хартије, који најпосле запалише.
— А бре, што их потепасте? — добацује један. — Могасмо да их бацимо на комшију.
— Их, ала би се потуцале наше и њине вашке!
— Јок, море, паметније су оне од нас…
Неки се окренули лицем сунцу, одупрли леђима о земљани зид и дремају. Други се пружили дужином рова и спавају, иако пролазници прескачу непрестано преко њихових глава.
Био је топал јесењи дан. Повремено зашуми сухо храстово лишће и ветар нанесе понеки лист, који се скотрља са ивице рова. А пчеле и осице прелећу с једне на другу страну и људи, укљештени у земљи, завиде бубицама на њиховој слободи.
Тек наједном проломи се страховит тресак. Сви се унезверено погледаше, па се бацише на земљу. Неки потрчаше у задњи заклон.
— Ето га! — викну избезумљено стражар код митраљеза, као да иде страшна авет од чијег погледа људи умиру
Стајао сам као окамењен, не знајући ни куда ћу, ни шта да радим. Пред смртном опасношћу моја мисао и тело били су паралисани.
Још силнији прасак одјекну. Над главама нашим нешто заковитла, као греде… нечије тело, земља, а кроз ту ломљаву чујем јаук и неко викну:
— Удари у други вод!
И као пред суђени час једва разабрах да сам ја овде баш због тога чудовишта, да ови људи очекују спас од мене. Готово посрамљен што сам и толико чекао, скочим до митраљеза и, не размишљајући много, одмакнем циглу и готово промолих главу.
— Назад! — викну неко и дохвати ме за косу.
Али и тај тренутан поглед био је довољан да видим прорез и прашину од земље, која се дигла приликом последњег паљења топа.
— Танасије, брже, дозови батерију и кажи да онај топ дејствује… Од последњег правца сто метара улево, и нека повећају за двеста. Брже, брже!
Наједном се створи ордонанс из батаљона.
— Пита командант хоћете ли отпочети гађање?
Па и командир чете пратио војника.
— Море, пустите човека нека ради! — нервира се потпоручник Алекса.
А секунди су вечност. Сваког момента очекујемо нов прасак.
— Извештава командир да осматрате. Батерија дејствује.
Али од нове експлозије уши нам заглухнуше. Као да се земља процепи. Дах је свима застао, јер смо пред устима топовске цеви, па се пуцањ слива са експлозијом зрна. Вилице се тресу, а поглед је исколачен… Али, овом приликом пребаци.
Одмах затим зачуше се експлозије наших граната негде позади непријатељских ровова.
Тражио сам да смање даљину за педесет метара.
— Можеш комотно и сто, — вели Алекса.
— Сигурнији смо овако.
Експлозије чујемо сада јасније и увиђамо како се нешто страховито крши и ломи иза њихових ровова.
— Још за педесет!
Пешаци се ослободили и подигли главе.
Чујемо како лете наша зрна, њихов фијук је све јаснији, људи несвесно увлаче главе у рамена и са страхом подижу очи. Нешто се ускомеша над главама нашим, језиво и мучно, — онда оштро цикну и сручи се свом жестином на непријатељске ровове. А кроз пушкарницу видимо читаве гејзере од земље како куљају у висину.
— Удри га, тобџија, сад, мајку му његову! Не дај му да трепне! — вичу пешаци.
Скратили смо даљину још за двадесет и пет метара.
Из непријатељских ровова припуцаше пушке.
— Нека, нека, писмени смо!… Дође мечка и пред вашу кућу!… Батали, знамо за шалу! — узвикују весело војници.
Као да стотину громова тресну над главама нашим, а земља се узбурља око нас. Утонусмо у дим и прашину. Неко јауче. А војници усплахирени, па их место не држи.
— Лези, лези!
— Митраљез у заклон!
— Ала они у батерији гњаве…
— Брже, брже! — довикујем Танасију.
Ах, боже, подржи још неколико секунада… Алекса прикопчао прсте као да би хтео да савлада своје нерве а зубима обухватио доњу усну и с напрегнутом пажњом очекује… Можда смрт, а и ми сви остали. А онај јауче… Сад ће, сад Сунце сија, а земља плитка… Срце думбара по грудима као мал.
— Ето их! — викну Радојко и полетесмо ка пушкарници.
Ваљају се разорне гранате, па кркоре парајући ваздух, час јаче, онда слабије, као да се сустижу, затим вратоломном брзином заошинуше изнад наших глава и са громовитим треском ринуше у земљу једна за другом. Прва пребаци… друга се не види… трећа посред рова… а четврта на саму ивицу онога прореза, одакле полетеше у висину неки диреци и земља.
— Ура! — повикаше пешаци. — Тобџија, удри сада, тако ти бога! — виче неко и кроз ров се разлеже весео жагор.
Тражио сам тада од командира да образује сноп према четвртом топу.
— Има ли мртвих? — пита потпоручник Алекса.
— Два мртва и три рањена! — одговара поднаредник.
— Оставите мртве, а рањене превијајте. Сад ћу и ја, — он се окрете мени. — Ја мислим нађосмо га… Ево, батерија гађа!
У правилним размацима времена гранате пијукнуше изнад наших глава, па се сручише испред онога прореза, са стране, једна посред, а четврта сукну са задње ивице.
Ура, ура, ура!… Живео тобџија!… Ура ра! — па у одушевљењу дочепаше пешаци пушке и настаде брза паљба.
— По пет разорном!
Кроз пуцњаву пушака гроктала су разорна зрна, бацајући комаде земље и затрпавајући непријатељске ровове. Од уског прореза где је био онај топ зјапила је сада широка бреша, као разјапљене чељусти.
— ’Оћемо ли, господине потпоручниче? — запита каплар десетар, готов да искочи из рова.
— Прекини паљбу! — викну потпоручник Радојко, бојећи се да војници без наређења не изврше јуриш. Онда се окрете мени: — Друже, викни још један овакав урнебес за мој рачун!
Жеља му је испуњена.
А кад се стиша паљба, долазе официри и војници из суседних чета да виде развалине од непријатељских ровова. Војници расположени весело прилазе Танасију.
— Алал ти вера, тобџија!
— Ха… Шта мислите… да љубиш топ, бато!…
— Оно јес’… али и ви погрешите неки пут у оне ваше „меленте“, — упаде један мали пешак, који је имао залепљен остатак цигарете на доњој усни.
— Их… Па и квочка згази своје пиле. Ама де! — одврати Танасије.
Кроз ровове су носили мртве. Глава у једнога преполовљена и крв се измешала са земљом, а на место главе види се само безоблична маса. Руке су још млитаве. У другога је из уста и носа текао млаз крви, остављајући траг по коме су газили војници.
— Господине потпоручниче, — обрати се Радојку каплар десетар — коме ћемо да предамо њихове ствари?
— Шта имају?
— Један је имао само табакеру, а у другога смо нашли два гроша и марамче.
— Закопајте са њима! — па се обрати весело мени. — А бре, друже, ово је била представа за џабе…