1.20. Страшна вест
Страшна вест је прострујала кроз батерију: нема више муниције!
Замукла је песма… Војници шапућу као у кући где лежи тежак болесник. Давно су они прегорели себе, али их муче сада злокобне слутње и тешка неизвесност. Приправни су они да положе своје ништавне животе, али на витешки начин, а не да умиру скрштених руку као немоћни старци и бабе. Ратно искуство их је научило да процењују ситуацију сами, и ти стари војници, препланула лица и жуљевитих руку, знају за све оне страшне последице када батерија ћути. Седе они замишљени поред мртве гвожђурије и значајно се погледају, ослушкујући у даљини непрекидан тутањ непријатељске артиљерије.
Рат се и може поднети са гладним стомаком, али пушке и топови морају бити увек пуни. После сваког опаљеног плотуна зјапи све више празних ћелија у задњаку каре. А у рату треба убијати, да не будемо убијени. То је синтеза тактике од памтивека до данашњега дана.
Узалуд су старешине саопштавале ту вест под строго поверљивим бројем. Војници су јасно увиђали, пошто су се каре увек враћале празне. Највећа је опасност претила да та поражавајућа вест допре и до пешачког рова. Није се имало куда више и командир је сакупио људе:
— Војници!… Заклели смо се на верност краљу и отаџбини и наши животи у овом времену не припадају нама, већ отаџбини… У рату има срећних доживљаја, али и тешких тренутака. Ви и сами увиђате да смо тренутно запали у мучан положај, али можемо се тешити да смо имали и страшнијих искушења, па смо, захваљујући нашој срчаности и нашим вођама, све то пребродили.
Другови! Ја не сумњам да сте ви у стању да се жртвујете, кад дође суђени час. Овога момента отаџбина од вас то не тражи. Али вас моле скрштене руке ваших старих родитеља, ваше деце, да ову тајну наше батерије кријете и да ником не говорите, до последњег даха… Јесте ли разумели, војници?
— Разумемо! — проговорише они громко и једногласно.
Онда се разиђоше, поседаше поред празних кара и весело запеваше:
Кад те видим на сокаку,
Познајем те по кораку…
Командир ме затим позва да се спремим за осматрачницу. Запитах га шта ћу ја тамо када немамо муниције.
— Наредио је командант… Ти имаш да будеш „штафажа“ батерије.
Када сам се јавио команданту, он ми рече: — Дакле, упамти добро: ватру ћеш отворити само онда када видиш непријатељску пешадију пред жицом и чујеш да шкљоцају маказе. Јеси ли разумео? Пешадија је досад злоупотребљавала артиљерију и тражила да се отвори ватра чак и онда кад то последњем каплару ћорне на памет. Јеси ли разумео?
— Разумем!
— Шта си разумео?
— Господине потпуковниче, разумео сам да тражим отварање ватре само онда кад видим непријатељску пешадију пред нашим жицама…
— И још?
— Кад чујем да шкљоцају маказе…
— А зашто?
— Зато, — спустио сам глас и поверљивим тоном му се обратио: — што немамо муниције…
— Јао, наредниче, магарчино једна! — развика се он на мене, а длаке у бркова се испружише као бодље у јежа. — Седам дана затвора. А ако још једном то чујем, оптужићу те преком суду за проношење обеспокојавајућих вести. Јеси ли разумео?
Ја сам нешто муцао правдајући се, али од његове вике ни самог себе нисам чуо.
— Још ће да испадне да сам ја то казао! — он ми се унесе у лице и шкрипну зубима. Онда се окрете и викну: — Ађутант! — А када овај стаде као колац, командант ми се поново обрати али мало блажим гласом: — Шта си разумео?
— Господине потпуковниче, разумео сам да пешадија злоупотребљава артиљерију и тражи за маленкости да се гађа…
— И тражи отварање ватре када то последњем каплару ћорне на памет…
Ову последњу реченицу понављао сам заједно са њим, наглашавајући реч по реч.
— Тако је, наредниче, пази добро и запамти! Хајд, марш на осматрачницу!
Иако сам увиђао да је то само формула којом треба да правдам ћутање батерије, ипак ме је распињала љутња што сам без разлога добио онолику грдњу.
Звизну куршум, те се пренух. Тек тада увидех колико сам далеко одмакао. Међу кукурузима угледах саобраћајницу, коју су пешаци ископали чак до штаба одреда… На трећој заокуци сударих се готово са командантом одреда.
— Шта је, тобџија, куда тако журно? — шали се командант.
— На осматрачницу, господине пуковниче.
— ’Ајд, ’ајд! — Па се окрете: — Слушај, мало брже да отварате ватру ви, артиљерци.
— Па, према ситуацији…
— Наше је да ценимо ситуацију, а не твоје! — рече мало строжим гласом, после чега сам могао само да кажем „разумем“.
Кривудам кроз саобраћајницу и мислим како ме је рат затекао у најнесрећнијем чину. Војник бар нема одговорности, док се према официрима имају извесни обзири. А подофицир има да врши дужност обичног војника, а сноси исту одговорност као и официр. У случају неуспеха он је крив. А ако постигне неки успех, онда командири и виши официри бивају одликовани, а подофицира и не помињу.
По пуцњу пушака увиђам да сам већ близу рова. Промолих главу и угледах забран… Сретам ордонансе, а на једном углу, где је веће проширење, видим усправљена, крвава носила, остављена сигурно да се сасуше.
Чујем потмули жагор. Прођох поред земунице командира чете и наскоро угледах митраљез. Задигох шаторско крило и застадох зачуђен. Лежао је потпоручник Алекса полеђушке, а обема рукама обухватио револвер, прислонио га уз десни образ и нишани нешто изнад своје главе. Сав је у напону пажње, те ме и не примети. Најзад повуче за ороз и револвер опали, а одозго се сручи земља на њега.
— Шта радиш то?
— О, здраво, тобџија!… Ето, занимам се. Досадише ми они мишеви, те сам једва измислио начин да их потаманим. А и време ми тако пролази.
Ја извукох флашу вина и неко месо. Алекса протрља весело руке и викну посилног да зовне и потпоручника Радојка.
— Бре, ала ћемо да се почастимо, — вели задовољан. — Дојади ми овај војнички гриз и пиринач. А једнога дана разлупаше нам кујну, па цео дан на сувоме хлебу.
Наиђе и Радојко. Пита одмах за новости.
— Бре, мајку му, што не кажу џа или бу, па да кидишемо. Дојади ми овако. Скоро паде киша, напунише се ровови до чланка, а на војницима почели и неки чиреви да искачу…
Утом се појави један војник:
— Господине потпоручниче, довели смо га…
— Ама богати! — повика весело и скочи.
— Чекај, човече, да поједемо ово…
— Знаш, интересује ме! — Онда се обрати војнику: — А је ли велики?
— Рундов, оволики.
— Чувајте га тамо да не побегне, ево сад ћу и ја.
— Шта спремаш то?
— Чуће се и видеће се. Вечерас приређујем представу за џабе, а ти, Алекса, за сваки случај, напуни митраљез. А и ти, тобџија, имаћеш да приредиш онај урнебес као и пре.
— Кад ће почети?
— У глуво доба, кад почну мртваци да излазе. Али морам да идем да одредим улоге, — и он се изгуби иза шаторског крила.
— Ето по цео дан смишља, и због тога је то, код нас увек немирно. Пре два дана организовао хор и у пола ноћи почели да певају. А они опет мисле да је песма пред офанзиву, па распале. Онда опет ноћу копао тунел и привукао им се на тридесет метара. Сада по целе ноћи баца бомбе. Ја мислим, када би га ухватили, живог би га одрали.
— А шта намерава вечерас?
— Хоће псу да веже празну канту за реп, па да га пусти између ровова.
Направио је Радојко читав план за једну умишљену офанзиву. Мени је доделио да отворим брзу ватру на аустријске ровове. Бомбаши би тада бацили бомбе. Његов вод има да опали три брза плотуна. Војници ће викати: ура, ура, а онда се пушта пас, са привезаном кантом, испуњеном чаурама.
Замолио сам га да моју улогу изостави.
— Па то је најважнија тачка, јер артиљерија даје озбиљност целоме послу, — рекао ми је он жучно.
Тада сам му стручно објашњавао како је врло опасно ноћно гађање, јер послужиоци у мраку могу лако да погреше и онда разорна падне у наш ров.
— А, јест! — махну јетко главом. — Сигурно би то артиљерцима било први пут. Ко, бре, од вас оде у апс?
— Е, бато, — упаде Алекса — друго је када је ситуација критична… А ти, међутим, приређујеш вечерас „представу“.
Али, и без учешћа артиљерије, „представа“ је успела. Целе су ноћи праштале пушке и бомбе, непријатељска артиљерија је гађала наше ровове, а командант дивизије у неколико махова тражио је обавештење.
Сутрадан је командант батаљона тражио изјашњење од командира чете, а овај опет од Радојка због ове ноћашње узбуне.
— Ето, видиш, — прича нам љутито Радојко — када они из позадине нареде „да се непријатељ узнемирава“, па падну три мртва и неколико рањених, онда никоме ништа. Јест, али они тада подносе извештај: „Одбијен непријатељски напад“ и чекају људи одликовање. А кад једном потпоручнику падне на памет да се мало провесели, онда сви скачу. Уосталом, баш ме брига!… Ја даље од жице не могу!
Поглавље
Сури облаци спустили су се готово до земље и из њих сипи јесења киша, упорно, једноставно… Седимо шћућурени у земуници и с досадом слушамо монотоно шуморење кишних капи. Шљапкају војници по влажној земљи, мокри и прозебли… Нико ватру не сме да заложи. Седимо тако и ћутимо пред тешком неизвесношћу… Душа се згрчила од студени и злокобних слутња.
Алекса се промешкољи, па ће рећи:
— Замислите сад кућу, топлу собу… Све је то као сан.
Наједном се промоли једна прокисла глава, погледа нас унезверено и тек проговори:
— Погибе потпоручник Радојко!
— Шта?!… Како?!… Није могуће!… — повикасмо углас и скочисмо.
Вест је прострујала кроз ровове и сви се војници окренули на једну страну.
— Затварај пушкарнице! — викну Алекса да нас не би приметили са супротне стране.
Недалеко угледасмо групу људи како, гологлави, збуњени, и неми, стоје. Приђосмо им ћутећи.
Између њих, на блатњавој земљи, лежало је тело потпоручника Радојка. Уста су му била полуотворена, као на осмех, да су се видели бели зуби… Очи већ стакласто сјајне, али још влажне, зуриле су непомично негде изван наших глава. А изнад десне обрве видела се мала рупа, око које је био црвен венац од крви.
Скидосмо шајкаче.
— Друже… Бог да ти душу прости, — проговори тихо капетан Данило. Затим се окрете војницима: — Како се ово деси?
— Чула се тамо ларма, — проговори један. — А господин потпоручник беше овде и помаче циглу да види. Тек пуче, он паде… и само затрепта очима. Ете…
— Поднаредниче, повади му све из џепова и направи списак. А ја ћу да попишем ствари у земуници.
На импровизованом дрвеном столу у земуници његовој налазио се отворен блок, на коме је писало:
„Командиру четврте чете. — На тражење командира, част ми је поднети следећи одговор…“
Ту је прекинуо.
Сипила је јесења киша када војници пронеше кроз блатњаве ровове опуштено тело потпоручника Радојка. Носили су да га баце у рупу неку, а са његовим телом закопаће за вечита времена и сећање на Радојка Савића, најхрабријег официра у пуку.
Дуго смо ћутали слушајући прасак пушака, јер су војници хтели да освете смрт свога омиљеног друга.
Те ноћи Аустријанци су бомбардовали наше ровове. Са свију страна запомагали су пешаци и тражили да вратимо непријатељу истом мером. Иако знам да немамо муниције, да бих их бар донекле умирио, телефонирао сам батерији да је непријатељ обасуо јаком ватром наше ровове.
— Знам и чујем! — одговорио је леденим гласом командир. — Мотри на непријатељске ровове… Разумеш ваљда! — и затворио телефон.
— Шта вели? — питали су пешаци.
— Од кише исклизнули лафети, па је опасно гађање… треба чекати дан, — лагао сам. Али они се значајно погледали и сумњиво вртели главом.
А рафал непријатељски постепено се приближавао. Издржали су пешаци и ову неман, али су желели да чују само и пуцањ нашега топа. И да виде да се бар неко стара о њима у овој мрачној и страшној ноћи. Прозебли и прокисли, прибили се уза земљу и чекали… Било је нечег великог у овим малим људима.
Зора се тешко рађала. Притисли су облаци земљу као да је даве, а киша лије у крупним капима. Негде позади нас, тамо око Црне Баре, грували су топови без престанка. Било је мучно. Људи преморени, јер преко четрдесет дана леже без смене у рововима, кроз које сада јуре читави потоци. А у последње време су још остали и без артиљеријске заштите.
Око подне престаде киша, облаци се разредише и људи мало дахнуше. Али тамо позади топови још жешће бију… Око два часа почеше и нас да туку.
— Дај бре, тобџија, једну пилулу да не помисле људи како нас је артиљерија напустила, — завапи очајно капетан Данило.
И ја слагах. Известих командира да се у непријатељским рововима опажа неко комешање, сигурно ће сада на јуриш. Преклињао сам га да отвори ватру.
После дуго времена једва се преваљаше наше четири разорне гранате и са треском се сручише у непријатељске ровове. Људи се одмах орасположише тражећи јачу ватру, да их осветимо за све муке што их подносе већ толико времена. Пушке запрашташе. Нетремице сам гледао у осматрача на митраљезу. Али његово лице је било као скамењено, док му се на доњој усни пушио прилепљени пикавац.
У току целога дана било је неко напрегнуто стање, изазвано вероватно оном непрекидном паљбом негде лево и позади нас.
Пред вече командант батаљона одазва командире чета. По повратку командири позваше своје воднике, па и мене, као осматрача артиљериског.
— Господо! — поче командир дрхтавим гласом. — Непријатељ је пробио наш фронт лево од нас и ми, у први сумрак, морамо одступати са ових положаја. Наше одступање мора се извршити у највећој тајности. Не сме да се чује ни један шушањ, ни једна реч, нити звекет… На прстима и полако, чета има да се скупи код забрана… А артиљерац, скидај сада телефон, и одмах у батерију!