1.24. Било је то двадесетога новембра
После тридесет дана одступања и толико ноћног бдења, почев од најудаљенијег кутка Мачве до села Даросаве, лежимо данас при благом јесењем сунцу на једној заобљеној узвишици и чекамо — напад непријатеља, или даље одступање… Уосталом, све су то редовни догађаји и ова свакодневна убиства сматрају људи као неминовна текућа збивања.
Песма је замрла, приче занемеле. Гледају војници тужно у пусту даљину, где се земља са небом спојила, у огромне просторе које непријатељ притискује. Замишљамо све патње онога јаднога света који се сагиба под теретом царске силе. Предали смо тај народ без борбе… одступајући кришом ноћу.
Већ два дана има како се непријатељ не појављује, а ни ми не одступамо… Али последњих дана довлачи се муниција и резервна храна за људе.
Иако се многе замисли у рату спроводе у највећој тајности, ипак се по припремама назиру неке намере. А коморџије већ упорно тврде да одавде ни корака даље нећемо одступати.
Ноћи су биле хладне, те нас је под свој велики шатор примио командир. Унутра смо унели малу пећ, коју су дежурни у току ноћи ложили.
У неко доба ноћи чули смо шушкање у шатору.
— Господине капетане… господине капетане, заповест дивизиона.
При слабој светлости фењера, командир је дремљиво отварао коверат, а онда затражи да принесу ближе светлост. И Александар се пробудио, па онако дремљив упиљио жмиркав поглед у командира, очекујући шта ће овај рећи… Командир је читао лагано и кретао полако главом пратећи редове. Заповест је дугачка, већ смо нестрпљиви. Преврте командир и последњу страну, при крају је. Александар не могаде више да отрпи но се обрати мени промуклим гласом:
— Сигурно опет одступање.
— Не одступање, већ офанзива, потпоручник Александар.
— Је ли могуће? — проговорисмо обојица углас и исправисмо се.
Командир извади часовник да запише када је примио заповест.
Било је то двадесетога новембра, деветсто четрнаесте, у четири часа изјутра.
Када изиђоше војници, командир нам објасни:
— Дакле, господо, данас у девет часова отпочеће наша офанзива на целом фронту. У заповести се излаже наше наступање. Док се не дође у додир са непријатељем, наступаћемо по ешалонима.
Александар се беше толико занео слушајући, да у уста стави ужарени део цигарете, пљуну и онда нешто промрмља.
— Пошто смо ми сада најистакнутији, то ћемо чекати док четврта и шеста батерија избију на Остењак, па ћемо онда ми, под њиховом заштитом, напред… Молим вас, наредите одмах да се за војнике скува ручак.
— О, боже, само нас подржи још сада, — вели Танасије.
— Море, прегледај ти тај твој телефон и жице! — добаци батеријски наредник. — Јер ако су ти искидане жице, нико ти неће помоћи.
— Све је исправно, као темпирник! — одврати Танасије.
— Јес’, бато, али онда нема више прасића! — дирају га.
— Ха!… Има нешто боље… Телећаци! — вели Танасије, мислећи на торбе аустријских војника.
Када се раздани, приведени су и предњаци позади батерије.
Нешто пре десет часова наиђе пешадија у колони двојних редова. Пушке им о рамену са набијеним бајонетима и оштра сечива светлуцају при светлости. Загаламише пешаци када наиђоше поред батерије.
— Хајдете и ви са нама, не бојте се, тобџије!
— Гурајте ви само право, стићи ћемо вас…
— Па, бре, немој да ви се заглави метак у цев кад ми јуришамо.
— О, здраво, Тасо, зар си још жив?
— Зло ни у рату не гине! — додају други уза смех.
— Друже, сме ли да се отвори? — обрати се један пешадијски потпоручник Александру, лупкајући по предњаку.
Пешаци дирају увек артиљерце како у лежиштима предњака носе флаше са вином.
— Друже, опасно је ван се нагнути! — вели му кроза смех Александар.
Један од пешака застаде, па завири у цев топа, а нишанџија притвори затварач и он се трже. Смеју му се другови, те застадоше и они да завире.
— А, дете му, види како је ишпалирано.
И тако непрестано, док не замакоше.
А за пешадијом наиђе артиљерија.
Командант пројаха на своме белцу и у ходу учини неколико примедаба возарима. Наведе коња кроз батерију и онда зовну командира.
— Молим вас, ова четка је намењена за чишћење цеви… Она не треба да стоји овако отворено на земљи.
— Пре сваког чишћења војници је добро оперу, господине потпуковниче.
— Господине капетане, четка је за чишћење цеви, а не за чишћење дворишта! — примети љутито командант, затим ободе коња и оде.
— Добро… откуда та четка ту? — запита командир војнике.
— Господине капетане, ама тек што смо очистили цев, наиђе командант. Ми је прислонисмо на лафет, а она се пред њим скотрља доле.
— Ама то је чудо једно, — прича доцније Александар командиру. — Ви и сами видите да су људи послушни и сви се послови обављају тачно као сат. Али чим се тај човек појави, е, људи божји, сто малера нам се тада деси. Онда он почиње придику…
— То је психоза страха! — објашњава Милутин уча. — Људи више мисле на његове накострешене бркове него на посао… Примарна мисао је код људи његова личност и онда раде подсвесно, те отуда и заборављају многе ствари и постају немарни.
Чекали смо до подне… Тада осматрачи јавише да су оне две батерије стигле на своје положаје.
Кретосмо и ми. Пред нама је тишина. Али лево од нас разлегала се брза топовска паљба.
На нови положај стигли смо око три часа после подне. Осматрамо одмах дурбинима. Пред собом видимо ћувике, мирна села осенчена јесењим сунцем, густе забране и напуштена поља. Уз неку косу угледамо наша предња пешачка одељења како осматрају, па онда обазриво крећу… Или змијасту пешачку колону двојних редова како се провлачи поред неке врзине.
Наиђе командант дивизиона и нареди Александру и мени да одмах појашемо, да нађемо команданта пешачкога пука и од њега тражимо даља упутства.
Већ се спустио мрак када стигосмо једно пешачко муниционо одељење. Заостали су иза једнога забрана и чекају даље наређење. Питамо где је командант пука. Али они учинише широк замах руке и рекоше да је негде напред, али не знају тачно где. Дакле, знају онолико колико и ми… Пред нама одјекнуше неколико пуцњева.
— Патроле су се среле! — рече Александар.
Онда смо стали и размишљамо где ли може бити командант… Наша пешачка линија није још успостављена и, како је непријатељ пред нама, то би нам се могло десити да по овој ноћи прођемо између наших редова. Пођосмо обазриво, ослањајући се више на уво. Силазили смо сада уским путићем један за другим… Као да чујемо неко роморење од људских гласова. Или то ветар дува. Ослушкујемо… Затим се пењемо по благој узбрдици, наиђосмо на раван плато, јер ветар поче јаче да дува. Застадосмо… Пуцњи се више не чују, те нас ова тишина још више плаши. Увиђамо тада колико је тешка дужност ордонанса, тих вечитих луталица, који по бескрајним пољима траже разне команданте.
— Ама, ми ћемо да заглавимо будак ноћас, — вели ми Александар.
Предосећамо да смо на крајњој граници докле се сме ићи. Или се то нама само чини у овој мрачној ноћи. Али не смемо даље. Као да смо сатерани у неки слепи угао, застали смо немоћни, не знајући на коју страну да окренемо. Почели смо уображавати да смо са свију страна опкољени и, при најмањем нашем покрету, припуцаће на нас, били то непријатељски, или наши војници. Јер за предња одељења не постоје прописи стражарске службе и стражар на мртвој стражи пуца и на своју рођену сенку.
Даље нисмо смели. Решисмо да се вратимо, па онда да скренемо лево или десно. Увиђамо да су наши негде ту, прикривени, али због близине непријатеља притајили се.
Сада нам је лакше, јер се враћамо. Лево опазисмо неку светлост, као да неко пали цигарету… Застадосмо. Александар викну:
— Хеј, има ли кога тамо? — онда се окрете ордонансу: — Сјаши, пушку на готовс и приђи полако.
Причекасмо мало времена, затим чусмо неки разговор и ордонанс нас позва.
Приђосмо и ту сретосмо једно одељење пешака.
— Па што се, бре, не одазивате? — пита Александар.
— А шта му га знам, и многи Аустријанци говоре српски.
Кажу како су пошли да ухвате везу са трупама лево и веле да је онај пут којим смо ми ишли незаштићен и води право непријатељу. Објаснише нам где је пук… доле у јарузи и код пука се налази командант.
Нашли смо га. Био је окружен официрима и баш је тада објашњавао:
— Дакле, разумели смо се. У једном налету треба освојити њихове положаје…
Александар приђе и представи се.
— Но, хвала богу да једном и артиљерци мене потраже. Вечито тражим ја њих, — говорио је командант у шали. Онда нам изложи ситуацију: — Непријатељ се задржао на нашим старим положајима, вероватно да би се ту прикупио. Ја ћу ноћас са својим пуком да извршим напад. Али зато потребна ми је хитно једна батерија да ми помогне у случају контранапада, а нарочито сутра изјутра, када ће сигурно покушати да поврате изгубљене положаје…
Вратили смо се одмах. Александар уз пут рече да обратимо добро пажњу на истакнутије предмете, јер ће један од нас, сигурно, довести ову батерију.
Мој је коњ посустао, јер сам готово дванаест часова на њему, а и нахрамкује на једну ногу, пошто му је потковица испала. Али заповест је хитна и ја снажно ударам мамузама сироту животињу, да бисмо што пре стигли.
У позну ноћ нашли смо команданта дивизиона и саопштили му жељу команданта пешачког пука. Он је одмах наредио да крене четврта батерија, а мене је одредио за вођу. Пошто сам само коња променио, кренули смо тога часа.
Ишли смо прво друмом, затим пређосмо реку, па обичним сеоским путем узбрдо. Тада зачусмо пред нама брзу пешачку паљбу. Рекох командиру да то сигурно пешаци врше јуриш. Језиво одјекују пуцњи у мрачној ноћи. Кретосмо даље без предаха. Стењу војници, одупиру раменима о топове, док коњи брекћу под тешким теретом и једва извукоше оруђа на један ћувик. Застадосмо да људи предахну. Звезде се изгубише и потпуна тама поклопи земљу. Напрежем очи да бих разазнао пут. Почео сам бивати неспокојан, јер никако не наилазимо на једно велико гумасто дрво баш покрај пута, које сам добро запамтио. Командир опажа моју узнемиреност и непрестано ме запиткује да ли идемо добрим правцем. Одговарам одлучно, да се не би и он нервирао… Тешка ме слутња мучи… Сјахујем и одмичем журно пешке. Страх ме хвата при помисли ако сам случајно погрешио пут. Пешадијска паљба се мало утишала, али још увек одјекују негде у близини појединачни пуцњи. Кретох још мало и готово ускликнух од радости. Нашао сам гумасто дрво…
Са овога места силази се право у јаругу, гле сам нашао команданта пука. Предложих командиру да нас двојица сиђемо пешке, а батерија нека остане на платоу.
Али тамо не нађосмо команданта, нити и једнога пешака. Требало је кренути, напред, насумце, у правцу одакле допиру пуцњи. Пођосмо. При врху чујемо већ фијук куршума и ледена страва обузима тело. Ноћ је и не видимо страх на лицу један другоме. Ћутимо и саплићемо се о неке предмете. Командир се поведе и дочека на руке. Не говорећи ништа, извади електричну лампу, принесе је сасвим земљи и осветли, па је одмах угаси. Иако је то био кратак блесак, слика је незаборавна. Млад академац лежао је полеђушке раширених руку. Очи су му полуотворене и стакласте, а на слепоочници грозна рупа, са које тече танак млаз крви.
— Тја… дечко! — проговори командир, као да је хтео рећи: шта је ово дете скривило…
Остависмо га на пустој пољани и журно пођосмо. Чујемо, неко јечи. Мало даље, тамна непомична прилика… У близини неко дозива: „Друже, друже…“ А куршуми фијучу све чешће, и ми погнути журимо, па и не осећамо колико кипти зној са нас. Пред нама се неко креће.
— Хеј, друже!
Онај застаде и ми приђосмо.
— Где је командант?
— Ево га иза ограде, у рупи…
— Хајд, поведи нас…
— Ја сам ордонанс…
— Напред! — нареди одлучно командир и ми у неколико скокова дођосмо до земунице.
Била је то раније наша артиљеријска осматрачница, и сада се у њу склонио командант пука. При улазу запахну нас дим од наложене ватре. У дну је седео командант окружен неким официрима и ордонансима.
— А, Јоцо, јеси ли дошао?… Слушај, богати. Моји су сада извршили јуриш и у једном налету освојили њихове положаје. Наредио сам да се одмах укопају… Ти остани за сада где си, па ујутру, молим те, отвори ватру, јер ћу тада извршити главни напад.
Онда се командант обрати мени и рече да хитно известим команданта дивизиона о његовом успеху и да одмах са оне друге две батерије дође на овај положај.
При поласку обратих се једноме поручнику, сигурно је ађутант пука, и рекох за оне рањенике.
— Ко ће да их тражи по овој ноћи… Свакога часа очекујемо контранапад. Кад се раздани… има времена.
Била је магла кад смо излазили на положај и ништа се видело није. Под тим застором облака стигли смо на миру и батерија је постављена у близини наше старе осматрачнице, где је ноћас био командант пука.
И лево и десно од нас буктало је од пешачке и артиљеријске ватре, па чак негде и позади нас. Чинило нам се као да смо у неком узаврелом котлу и као да ће нас врео талас запахнути с које било стране. А куршуми су непрекидно звиждали… Однекуда из близине почеше долетати шрапнели и запрашташе над нашим главама. Облаци се мало подигоше и тада приметисмо да нас са суседнога ћувика гађа једна брдска батерија. Али дрско и безочно. Пред нама пешадија почиње да врши јуриш без артиљеријске припреме и телефоном траже да их хитно потпомогнемо. А једна наша батерија гађа преко наших глава, и свест се мути од силнога праска и замаха њених зрна.
Командир је поделио батерију на два вода. Једним је он командовао, а други је поверио Александру, да се носи са оном брдском батеријом. Ја сам са командиром. Не видим бојно поље, али по темпу паљбе осећам пулс и ток пешачке ватре. Наши плотуни су били прво пребачајни, онда је командир скраћивао, затим повећао даљину за педесет метара, још за двадесет и пет, онда разорном гранатом… Нашли смо их и тучемо њихове ровове.
Али онај брђанин досади… Гађајући други вод, његови шрапнели засипају и нас, и људи се прилепили за штит, па премиру. А најтеже нам је било што не чујемо ни пуцањ топа, нити шум зрна, већ као да их руком баца изнад наших глава.
Командир прекиде паљбу и чујемо где пешаци вичу: ура, ура! — У правцу ровова се ломи, ври, кркља од митраљеске и пушчане паљбе. Ускоро митраљез умуче, али још одјекују чести појединачни пуцњи. Ми сада гађамо шрапнелом и са повећаном даљином, јер су наши сигурно у њиховим рововима… Засу нас шрапнел од оног брдског топа, неко јаукну. Видимо како војници првога топа извлаче помоћника нишанџије, ставише га у шаторско крило и брзо стрчаше с њим у јаругу. Кажу, ударила га једна куглица у раме.
Магла се нагло одиже и са леве стране нам се указа високи Дрен, обасјан сунцем. Пешадија тражи помоћ, јер се непријатељ припрема да поврати положаје. Једно пешачко муниционо одељење промаче крај батерије, али га на чистини захвати она брдска батерија. Коморџије се распршташе. Један коњ са товаром паде. Око нас гамижу рањеници, грубо привезани, да им из свежих рана шикља крв. Тучемо убрзаном паљбом, а и она батерија иза наших леђа, општи хук и тресак је усталасао људе, па и не осећају себе. Појам човечности је утрнуо. У свакоме кипти незајажљива жеља за убијањем.
Претрнусмо… Шест црвено-жутих димова свитнуше нам с леве стране. Гађала нас је једна батерија са Дрена. Сада смо прикљештени с десне стране од оне брдске батерије, а с леве од пољске са врха Дрена.
Излазећи по оној магли поставили смо батерију сасвим отворено. Магла се сада дигла. И при овом сунцу виде нас јасно као на длану. А данас треба бранити пешадију, те се распињемо на све стране. И изненада ми падоше на памет речи Александрове: „Заглавићемо данас будак.“ Људи још нису стигли да ископају заклоне, а и шта би нам они користили када нас пољак у главу гађа. Плотуни су са Дрена све чешћи и читав оркан од куглица урла кроз батерију. И брђанин непрекидно рије око топова. Само нас пуки случај брани што неко зрно није још ударило у кару или топ. Свакога секунда стрепимо. Нерви су пренапрегнути, а мускули на вилицама грчевито стиснути.
— Ево га! — повика нишанџија трећега топа и показа руком у правцу Дрена.
Испод самог врха, на страни окренутој према нама, угледасмо непријатељску батерију, како се штитови цакле на сунцу.
— На непријатељску батерију, непосредно нишањење!
Напустисмо и пешадију и оног брђанина, да се бар разрачунамо са овом немани, од које нам прети највећа опасност. Сада су зјапиле цеви двеју пољских брзометних батерија непосредно једне на друге и питање је само секунда који ће победити.
Нишанџије су прилегле на нишанске справе, а пуниоци са натчовечанским напором извлаче заривени лафет и померају цео топ. Од тачности и брзине гађања зависе и животи њихови.
— Готово… готово… — вичу нишанџије један за другим.
Прасак непријатељских шрапнела потреса ваздух, а куглице праште около топова и лупају по штитовима. Опали и наш први топ… други… Сви нетремице слушамо грмљавину кроз ваздух и очекујемо експлозију зрна. Нико не осмотри. Сигурно су пребацили преко врха. Командир смањује даљину… Они виде да их ми гађамо и засипају нас рафалима шрапнела, затим разорним зрнима, да би нас дотукли. Али разорна падоше у шумицу позади батерије и она су била изгубљена за онога командира. Сада наша зрна излетеше… И опет их не видимо… Командир је очајан и наређује веће скраћивање. Брђанин распали гранатом пред трећим топом, али земља само засу људе, који немају времена ни земљу да стресу. Људи су потамнели од умора и страха, очекујући свакога момента смрт. А помоћи ни с које стране… Два наша шрапнела појавише се горе на врху. Онај поче опет да туче шрапнелом, вршећи сигурно последње поправке, и пуцњи наших топова сливају се са експлозијом непријатељских шрапнела. Његове тачке распрскавања су подешена. Ваљда последњи пут захујаше шрапнелска зрна кроз батерију. Зачу се најзад фрктање и шрапнелских кошуљица и упаљача… Људи поскакаше са својих седишта и зверају где ће пасти упаљачи… Бапну један испред топова, па се откотрља у страну. Прискочи један, па га онако врелог баци у шајкачу, застаде да прочита даљину и онда се раздера из свег гласа:
— Хиљаду осам стотина метара!
И не чекајући команду нашег командира, узеше војници дату даљину, неко од њих викну: „Пали!“ — и већ нестрпљиви, опалише готово сви у исти мах.
И као руком бачени, свитнуше наши шрапнели пред устима цеви непријатељских топова.
Грозничавом брзином сручише се разорне гранате између наших топова…
— Разорном гранатом! — предузе команду наш командир.
Наша се зрна зарише око оних топова и, вероватно збуњени, прекидоше паљбу непријатељски војници за неколико секунди. Али наши топови узеше мах.
— По десет разорном гранатом!
Цеви су се кретале брзином парних клипова, пуцњи су се слили у једноставан тресак… Тамо горе запурња земља, батерију обави таман облак од дима и прашине, док из једне каре сукну страшна експлозија и црн, густ дим посукља навише.
— Ура, ура! — вичу војници раздрагани. Они се више и не обазиру на онога брђанина, који кевће као псето још од јутра…
Командир понови још једном исту команду. Маса експлозива и челика полете из топовских чељусти.
— Беже, беже! — повика неко. На дурбину угледасмо војнике оне непријатељске батерије како напуштају топове и пребацују се преко виса,
Као после какве позоришне сцене, појави се један облак на врху Дрена и као завеса заклони ону батерију.
Командир викну:
— Прва три топа под мојом командом. Четврти свакога минута да пали неизменично по два шрапнела и два разорна с кошењем, на ону непријатељску батерију.
Поља су пламсала и тресла се од паљбе топова, пушака, митраљеза и бомби. Она „рита“, боса и изгладнела, у неодољивом налету ускакала је у непријатељске ровове. Ћувици су падали један за другим. Бескрајна поворка усплахирених и унезверених заробљеника куљала је са свих страна. Са топовских цеви је подрхтавала јара од силне ватре и војници су морали пазити да их се не дотакну. Она главица, са које нас је тукао брђанин, у нашим је рукама и ми сада на миру дејствујемо, чистећи пут пред нашом пешадијом.
Али наше трупе на Дрену застадоше. Видимо наш стрељачки строј, поравњен као на вежбалишту, како лежи и ни маћи не може, јер је обасут страховитом митраљеском ватром. Са свију страна јављају телефонима да се пронађу лежишта митраљеза. Командир повика:
— Батерија, на рукама напред!
Мускули задрхташе од силнога напора, а жиле да попуцају док се ишчупа ашов лафета из земље и топови, гурани снажним рукама, кретоше узбрдо. Батерија се заустави на једној отвореној пољани, са које се видела цела падина Дрена. Осматрамо дурбинима… Команданти се љуте. Ми пуцамо више зарад морала. Засипамо целу падину, не бисмо ли га случајно нашли. А митраљез и даље цикће. Наши се гуше у ропцу, онако незаштићени, на отвореној пољани.
— Ено га! — повика командир. — Нишанџије, напред!
И после неколико тренутака врзина је пурњала од експлозије разорних зрна. Плаве блузе покушавају да спасу митраљез, али пешаци скачу, чује се: „Ура, ура, ура!“, цео строј трчећим кораком наступа, послуга митраљеза пада, неки дижу руке и наши дохватише митраљез.
Дрен је био у нашим рукама…
Сунце је зашло, али његов крвави одблесак још зрачи иза врхова Дрена. Борба посустаје. Још само негде у даљини одјекују појединачни пуцњи. Ми смо престали са паљбом и командир наређује да каре иду за попуну муниције. Топовође пребрајају утрошак и Александар саставља извештај.
Телефонисти ослушкују разговоре и веле да има велик број заробљеника и топова. Сви увиђамо да је данашњи дан био значајан, јер су и на овоме фронту попуцале нити моћне царевине.
— А, вала, сутра, када им се ми попнемо на Дрен, и станемо да их чукамо у главу, неће се зауставити до Саве… — говоре војници.
Сутон се спустио. Командир нареди да се донесе вечера за војнике. Тада наиђе ордонанс из дивизиона.
— Господине капетане, наредио је командант да дођу одмах водници са два ордонанса. Сви на коњима.
— Е, не да ми се… Целе прошле ноћи нисам спавао и баш сам мислио вечерас да легнем раније… — јада се Александар. — Хајде, пожури, да се вратимо раније! — говорио је, намештајући торбу са секцијама око врата.