Живот светога Саве / Доментијан ; превео Лазар Мирковић ; редакција и коментари Радмила Маринковић ; приредио Зоран Тасевски
Месеца јануара 14. дан. Живот и подвизи преподобнога оца нашега и богоноснога наставника све српске земље и поморске, архиепископа Саве
Благослови, оче!
Белешке
Живот светога Саве
Живот светога Саве од Доментијана спада у најзначајнија и најобимнија дела српске средњовековне књижевности. Писан је или 1242/43 године, према запису у Бечком рукопису, по коме је Даничић приредио издање овог дела; или 1253/4 године, како пише у запису у Петроградском (Пећком) рукопису, о коме (в. Јагић у „Старинама“ 5) постоје јаки аргументи и за једну и за другу годину, те су мишљења подељена. Запис на крају другог Доментијановог дела, Живот светога Симеона, има годину 1264.
Доментијан је живео у 13. веку, а оно мало што знамо о његовом животу рекао је он сам у својим делима. Био је хиландарски јеромонах, један од последњих ученика светога Саве, живео је у Савиној Карејској ћелији и у пиргу Преображења у Хиландару, местима где се несметано предавао молитвама, размишљању и литерарном раду. Као човек и књижевник био је у своје доба веома цењен: хиландарски монаси су га узели за свог духовног оца, називали су га „књигољубцем“ и „светим богољубцем“, поштовали су његову писану реч (Теодор Спан, Теодосије), српски двор је тражио да за њега пише биографију оснивача династије, оба Доментијанова дела отишла су као поклон краљу Урошу.
Средином 13. века култ Немањин био је коначно учвршћен: причање о Немањи прелазило је већ у легенду. И црква и двор били су подједнако заинтересовани за стварање култа оснивача самосталне српске цркве, истакнутог члана немањићке лозе, Саве Немањића. Неопходна припрема за стварање светачког култа било је писање биографија и тај задатак извршио је Доментијан. Његов Сава је још пре рођења предодређен за све оне значајне подухвате које је са успехом извршио: да постане монах, да оснује Хиландар и остале манастире, да постане архиепископ, да утврди „праву веру“ у својој отаџбини, да буде духовни отац рођеном оцу, да посети света места, да штити владавину свога брата, да умре ван домовине, да „прође истоке и западе“, да буде „земаљски анђео и небески човек“. Савин ће живот стога бити само испуњење онога што је божја промисао одредила, он ће постати савршен светитељ и духовни вођ свога народа. Српска књижевност тако добија биографију свеца—оснивача самосталне цркве, као што је већ дала биографију свеца—оснивача државне самосталности. Идеја о упоредној историји световној и црквеној, која ће касније код Данила и његових ученика прерасти у прави систем, већ је код Доментијана дата. Није необично стога што је двор тражио да он изради једну биографију Стефана Немање, која ће и стилски бити пандан биографији Савиној.
Доментијан је Првовенчаног користио као узор и као извор, али је вероватно имао и друге изворе. Уз то он се често позива и на очевице. О разним изворима, можда, говоре и разни стилски поступци у појединим одељцима његовог дела. У основи дела је конкретно и прегледно ређање догађаја из Савиног живота, али је у њега уплетен огроман број додатака другачијег карактера: то су молитве, углавном према псалмима; речите и учене Савине беседе; сажети и јасни описи путовања; бројне приче о Савиним чудотворењима, једноставне, динамичне и живахне; друге реторске похвале, грађене са пажњом и претензијама, конципиране као паралеле, често достижући високе поетске замахе. Овакво, стилски неуједначено Доментијаново дело права је ризница средњовековног литерарног поступка, величанствена композициона грађевина. У тој несажетости и разноврсности лежи Доментијанова слабост ако га меримо модерним критеријумима, а предност ако у њему видимо човека средњег века.
Друго Доментијаново дело, Живот св. Симеона, нема велике вредности, представља компилацију из Првовенчаног и ранијег Доментијановог дела.
Критичко издање: Ђура Даничић, Живот св. Симеона и св. Саве, написао Доментијан, 1865; превод: Лазар Мирковић, Животи св. Саве и св. Симеона, СКЗ бр. 282