Живот светога Саве

Поглавље 15

О постављењу архиепископа преподобнога Саве

Док је богоносни кир Сава пребивао у Светој Гори, у рукотвореном своме манастиру, и Богом поучаван, примивши богоразумни савет у своје срце, подигавши се оде на исток, ка пријатељу своме цариградском цару кир Теодору, званом Ласкару¹. И би примљен од цара са великом чашћу, као што приличи светима, јер знађаше да је још од почетка из младости васпитан у свештењу, и да се до краја одлучио од света, и да је у истину заволео Бога, и да му служи по подобију светих. И због тога га тај благоверни цар веома много љубљаше, да буде причесник његове светиње.

И пошто га је цар много дана држао код себе, и богоносни свршивши манастирске послове, и после тога настави говорити к цару о земљи свога отачаства, рекавши: „Скрбно и печално ми је, цару, јер моја земља нема свога архиепископа; а још и многе земље су около отачаства ми у области државе наше, но нису напредне божаственим исправљењем. Да, хтео бих да твоје велико царство заповеди патријарху да ми освети као архиепископа² једнога од браће моје, која је са мном, да га земља отачаства ми има на освећење своје, и да се држава великога ти царства њиме велича.“ А цар одговоривши преподобноме рече: „Са великом радошћу испунићу ти Богом саветовану и богомисаону молбу, пошто Бог воли; и хоћу да видим тога кога изволи твоја света душа на светитељство³ то.“

И призвана бише пред цара братија која су са Преподобним. И цар не пристаде ни на једнога од њих и рече цар ка Преподобном: „Ниједан од ових није подобан толикој светињи, осим твога преподобија и богодароване ти светлости.“ А Преподобни одговоривши рече: „Ни ја нисам достојан тога степена.“ А цар рече: „Још пре твога доласка имам извештење да ће твоја светиња бити сапрестолник апостолскога седења, и Бог ми је тебе показао као достојна; зато не противречи.“ А Преподобни рече: „Пошто се на то нисам спремао, где ћу наћи толики издатак и толике потребе, што треба црквени закон?“ А цар рече: „Све ћу поставити у палате царства мога, што је на потребу твојој светињи; не противи се толико благодати светога Духа; није ти достојно противити се божјој заповести, јер ми је извештено светим Духом, и Богом ти је поверено стадо отачаства твога, јер нико други не може осећати за твоје стадо као ти, истинити пастир.“ Пошто се Преподобни много одрицао од тога чина, није могао да не послуша заповести божје и цареве, и рече му: „Нека буде воља господња⁴.“

А цар рече патријарху све о Преподобном и о земљи отачаства његова. Часни патријарх Герман⁵ прими божји и царев савет, да је он по вољи божјој и царевој⁶. И када је био нарочити дан, и када се патријарх обукао по чину велике васељенске цркве са многим митрополитима и епископима и са поповима и ђаконима, био је приведен и овај преподобни кир Сава на освећење, и руком свеосвећенога васељенскога патријарха Германа⁷ и заповешћу цариградскога цара кир Теодора Ласкара⁸ би постављен за архиепископа. А чудесни Бог, који прославља своје свете, и који је овога светога себи изабрао још из материне утробе, и који га је још од младости његове и у Светој Гори обогатио добрим божаственим делима, и на истоку опет је објавио цару о достојности његова светитељства.

И када је била свршена света и божаствена служба, изиђе богоносни кир Сава преизобилно удостојен благодати светога Духа. А благоверни цар сатвори тога дана празник у име наречења новоосвећенога архиепископа кир Саве, радосно прослављајући, преизобилно давши свега довољно целоме народу. А часнога патријарха одликова великим даровима, митрополите и епископе који су с њим и попове и ђаконе, сав клир по закону, који има велика васељенска патријаршија. Цар не само да даде по закону, но и превише, према части свога великога царства и ради овога свога многољубљенога пријатеља; и у те све дане цар раздаде много злато од своје палате, као што и више рекосмо, хотећи имати део од његове светиње, као што и би.

И свечасни патријарх држаше све дане богоноснога код себе, колико остаде ту са царем, упућујући га о божаственим исправљењима и о душевној користи, и о свима предложењима сваке врсте светога чина и апостолског предања. И опет тај свети патријарх га веома заволи, и преобилно обогати духовним сладостима и божаственом љубављу, својим патријаршким ризама и својим одјејањем, и мазгама са седлима пурпурним, и царском чашћу одликова га, и даде му сву власт божаствену по вољи Оца небеснога, који је дао небеску и земаљску власт Сину своме, и да твори сав суд. По истом начину и овај свети отац отаца целе васељене даде овом љубимом новоосвећеном и духовно рођеном сину своме све потребе његова преосвећенога чина, и свој најпречаснији штап⁹ са сваком божанственом влашћу, написавши му оваку заповест у сву васељену¹⁰:

„Преосвећени патријарх све васељене Герман, поставих овога кир Саву као архиепископа свима српским и поморским земљама, и као свога вазљубљеног сина шаљем га у сву васељену, што је област мога светитељства правоверне хришћанске вере, да има област по моме начину над свима градовима и земљама, над митрополитима и епископима и поповима и ђаконима по божанственим правилима, свакога по достојању и све учити у име Оца и Сина и светога Духа, и као и мене тога сви послушајте, који сте у Христу правоверни хришћани.“

И пун свакога богоразумија¹¹, светим Духом прозре беде које ће после бити и напасти и најнемоћнију силу на крају, и разумевши дужину великога пута и издавање многога злата и многотрудно испосредовање тога светитељства, и свемоћном силом божјом, и уз божју помоћ имајући све могуће, испроси благослов од часнога патријарха и од свега сабора васељенскога, да више не иде други архиепископ у васељену на освећене, но само његово помињање међу првима, и да самоосвећено буде отачаство његово као што је божјом помоћу и самодржавно¹². По истом чину и ово сатвори, да је са обе стране безбрижно, но да се састане тај сам архиепископ са сабором својих епископа, и тако да освећују себи архиепископа¹³.

Примивши од светога благослов себи и своме отачаству, и поклонивши се часном патријарху, и пошто је био благословен од светога, и удостојивши се обилне благодати светога Духа, и његовом светом заповешћу примивши поднебесну власт, изиђе од патријарха са великом божаственом чашћу, као што приличи његовој светињи. И опет дође на поклоњење ка благоверном цару своме пријатељу. А цар га прими љубазно са сваком царском чашћу, и опет насамо много беседовавши с њиме о душевној користи и о пролазности овога варљивог живота, много је молио Преосвећенога да се моли за њега и за државу царства његова, и рече му: „Знам те као достојна ученика Оца небеснога, који је сејао речи животнога семена.“ И даде му много злата, рекавши: „Расеј и ово тамо у Светој Гори по заповести и по налогу Оца небеснога.“ И одликова га сваким царским даровима, и богољубни цар показа му сву љубав срца.

Јер како би неко могао да не љуби овога, који носи у срцу своме ризницу небеске љубави љубитеља Христа истинитога Бога нашега? Јер љубљаху га не само цареви и светитељи, но сви градови и земље и цело племе рода људскога живо у Христу, сви га имађаху као бисер небески, видећи на њему милошћу и заповешћу вишњега подобије Христово. Јер не могаше се сакрити град стојећи на врху горе¹⁴, јер ономе који верује све је могуће од Бога¹⁵. И порадовавши се радошћу са царем, изиђе двоструко обогативши се, духовно и телесно.

Напомене

1. Теодор Први Ласкарис (1204—1222), византијски, цариградски цар. Није столовао у Цариграду, који је од 1204. био у рукама западноевропских феудалаца и престоница тзв. Латинског царства, него у Никеји, великом трговачком и културном центру у Малој Азији, главном граду тад формираног Никејског царства које се сматрало наследником целокупне византијске државне традиције. Царева жена Ана била је сестра прве жене Стефана Првовенчаног, Јевдокије, и стога је Теодор Ласкар Сави пријатељ.
2. Архиепископ је виши ступањ епископског чина који има власт над подручним епископима. Српска црква је била дотле под грчком Охридском архиепископијом и грчким епископом у Расу.
   Охридска архиепископија се у ово време налази у Деспотовини епирској, која је ривал Никејског царства у борби за преузимање византијских државних традиција. Осамостаљивањем своје цркве Србија слаби позиције Епира и стога је погодан савезник Никеји, па се Сава њој и обраћа да би осамосталио српску цркву, а тиме и државну самосталност утврдио.
3. Светитељство, епископи се зову светима јер се сматрају наследницима, намесницима (на месту) апостола.
4. Хагиографска црта: Сава је предодређен за архиепископа, а цар, миропомазаник божји, о томе је извештен.
5. Никејски патријарх је носио титулу и сматрао се цариградским. У ово време то је био Манојло Сарантен (1217—1222), а Герман је дошао после њега (1222—1240); у Пећком рукопису овде се не наводи име патријарха.
6. Наслов овог поглавља долази у Пећком рукопису тек овде. Ставили смо га раније јер нам се чини логичније.
7. У Пећком рукопису писало је такође Германа, али је касније руком истрто и у маргини додато: Мануила.
8. Пећки рукопис додаје у маргини: И Алексија Дуке године 6722.
9. Штап, палица, жезло, знак је епископског достојанства и власти; то је симболично пастирски штап пастира над стадом које мора добро да чува, али и да му суди.
10. Заповест, односи се свакако на патријархову грамоту којом је Сава постављен за архиепископа. Та грамота није сачувана, али ју је Доментијан сигурно знао и ово је или њен препис или извод из ње.
11. Тј. Сава.
12. Тј. да други архиепископ, који после Саве дође (и каснији) не иде на освећење код цариградског патријарха (који је васељенски, па се и његова столица зове васељена), него да се веза српске цркве са цариградском показује само тиме што ће патријарх увек бити помињан као најстарији. Тиме српска црква добија аутокефалност, потпуну самосталност, као што је и као држава самостална.
13. Тј. да се нови архиепископ бира на сабору српских епископа.
14. Јеванђеље по Матеју (5, 14).
15. Јеванђеље по Марку (9, 23).

Стране: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33