Поглавље 16
О враћању преосвећенога кир Саве на запад
Дође у Свету Гору, и видевши жељене станове, прва места ћутања и поста и путеве пустињских пролаза, и богоносне свете саврснике богоумних саветника, лишавајући се духовног утешења, а духом разгарајући се, жалосно растрзаше ризнице срца, сећајући се још како му тим пустињским грађанима Бог пројави превелика боговиђења и истиниту тајну од века сакривену и анђелима непознату, Свету Гору саму истиниту Богородицу, која је од почетка од богогласних пророка проречена Гором Светом, и њеном помоћу опет тешећи се, радоваше се због прошлога, а о будућем скрбно и печално дело јављаше на срцу своме, помишљајући: „Коме је веће дано, више ће се тражити од њега1.“
А свети, преподобни и праведни, који живе у Светој Гори, од малих и великих манастира, од пустиња и гора и пештера и земаљских пропасти, чувши за долазак Преосвећенога, течаху са журбом и са великом радошћу да виде светога у богосветлом одјејању2, васпитање и изданак Свете Горе, да буду благословени од њега, и не само благословени но и освећени. Јер знађаху га да се још из младости у Светој Гори удостојио божје благодати и сматраху га света телом и духом. И сви који долажаху и благосиљаху се од њега, свима беше све, каквим год узроком ко долажаше, све провидећи богоумним очима и свима дајући изобилно утешење, реч сејући и дело пројављиваше по царевој заповести.
Земаљски анђео и небески житељ, имао је пуна уста речи Очевих и Синовљевих, све је веселио Духом светим; богогласна труба позлаћена светим Духом, од Бога подигнута на истоку, унапред јављаше духовно обновљење западнима и све побуђујући ка истинитом покајању, и свима дајући двоструко утешење, душевно и телесно, веселећи свачија срца, и сладећи све душе духовном сладошћу, својим светим доласком опет напуни сву Свету Гору весељем по првом обичају.
И ходећи свршаваше по светим црквама свете службе, освећујући у њима попове и ђаконе3, па дође и до Лавре светога Атанасија, и ту служивши свету службу, освети и ту попове и ђаконе, и братија утешивши се двоструко, духовно и телесно, прославише Бога због његова посећења, којим их посети.
Чудо светога кир Саве. У то време беху многи разбојници у Светој Гори, по мору не даваху никоме да се где појави. А беше неки разбојник, старешина свима и најсилнији од свију, много зао, и многе манастире погуби до краја, а ни по мору ни по суху не остављаше никога, чинећи велико крвопролиће. И када је ту био преосвећени архиепископ кир Сава, случи се да је и тај зли разбојник дошао у Лавру светога Атанасија, и видевши Преосвећенога, поклони му се. А Свети га радосно прими и целова га љубазно, и задахну га Духом божјим, и узевши га уведе га у цркву Свете Богородице, и молитву сатвори за њега ка ономе који је спреман милошћу, који увек чека наше обраћање.
И када је била свршена молитва, брзо га постиже благодат божја, и сила божја одоле, и не сатрпе зли дух но избеже. А Свети рече к њему: „Чедо, од овога часа хоћу да будеш мој син, а да се оставиш злога пута који упропашћује душу.“ И изишавши из цркве заповеди да се донесу скупоцене красне хаљине од великога оловера4, украшене лавовима, и обуче га рекавши: „Од данас нека сви познају да си ти мој син.“ И његову дружину, колико их беше дошло с њим, све обуче у разне хаљине, и рече му: „Чедо, колико требаш имања, даћу ти; само се остави тога дела.“ А он му обећа да више неће наставити да пролива крв. И у тај час даде му синовски део од свега имања, и оседлане и зауздане коње и слуге на службу му, и сву почаст синовства објави на њему.
А он, продавши лађу своју својој дружини, посла их у своју земљу, запретивши им да се више опет не враћају у Свету Гору. А он остаде са преосвећеним и богоносним оцем, радујући се због божјег дара и због молитве Светога, он који је некада био велики вук и грабљивац, помоћу божјом и молитвом Светога убрзо се обрати на добру веру. А сви Светогорци видевши чудо, које сатвори Преосвећени, одавши хвалу Богу и пречистој његовој Матери, много благодарише Светога који им чини свакојако добро и који их је ослободио од толикога губитеља. И сва Света Гора доби мир у те дане, избавивши се злога непријатеља молитвом Преосвећенога.
Помоливши се у свима светим црквама за себе и за благовернога цара и за цео свет, и поклонивши се часно свима, и целовавши све свете цркве и часнога оца прота Свете Горе, и порадовавши се са свима светима који живе у Светој Гори, и са љубављу целова све, и свети преподобни жалосни и многосузни растанак сатворише са Преосвећеним, горко уздишући, видећи свога доброга чувара и хранитеља где одлази од њих. А он такође обузет већом скрбљу и жалошћу, проливаше најтоплије сузе, сећајући се светог младосног пребивања у Светој Гори, и сузоточног умиљења и свеноћног бдења и неумучног слављења Бога, и духовног сједињења и приближења ка Богу честим и једнодушним и једносрдачним молитвама, и опет сећајући се светолепнога и богоугоднога живота са својим светим родитељем, богоносним Симеоном, који су они проводили, и којим су се приближили Богу, и опет садашњега разлучења, и не надајући се да ће у будућности то постићи, растрзаше се жалошћу духа.
Повратак Преосвећеног од Свете Горе. И давши мир свој светој браћи, изиђе као против воље, због Богом поверенога му стада, печалујући и скрбећи и помишљајући који први основ да положи, јер тај чин није пре тога био у његову отачаству5. И када је био веома печалан док је путем ишао, наиђе на њега заборав, и нађе други извор светога Духа, који је с друге стране точио извор весеља, и који је сладио и веселио богосветлу његову душу; свети Дух, опеван у устима праведника, рече му у уму његову: „Онај који је својом заповешћу основао земљу ни на чем и који је раширио неодржиму тежину, и који је на непомичном камену утврдио своју цркву, тај исти помоћи ће ти свесилном руком, и све ће ти успети на добро поспешењем светога Духа, да цркву твоју, велику архиепископију, савршиш часно са прекрасним бојама и са божаственим лепотама6, и да цео народ твој научиш да последује његовим светим заповестима, и часни рог праве вере узнеће се у твоме отачаству.“ И опет разумевши у себи утешење светога Духа, благодари утешитеља свога Христа, који све унапред види, и који изнутра слади срце и свету душу његову.
О доласку Преосвећенога у град Солун. И тако дође у солунски град7, и поклонивши се светоме великоме чудотворцу Димитрију и свима светим црквама по реду, и порадовавши се са светим митрополитом тога града, са часним Костадијем, и са њиме љубазно беседовавши о светим заповестима и о душевном утешењу, јер оба из младости имађаху велику љубав између себе, и у Христу добро утешивши се духовно и телесно, и тако оде у свој манастир Филокал, где од почетка имађаше пребивање8. Ту давши много злато, и братство своје обдари прилозима, и уписа помен родитељима својима и себи незаборавно до краја. И ту оставши колико хтеде, преписа многе књиге законске и о исправљењу вере, које требоваше његова саборна црква9.
И све сатворивши што је на потребу његове светиње, и тако се подиже ка земљи отачаства својега, а написавши писмо посла га пред собом ка своме благочастивом брату овако:
„Благодат и мир од Бога Оца Господа нашега Исуса Христа благочастивом и христољубивом и самодржавном сапрестолнику светога Симеона, превеликом жупану свих српских и поморских земаља, свељубазноме брату моме кир Стефану, у Господу радовање са свима бољарима царства твога, и о мени чуј. Премилосрдни и премилостиви Бог, који од почетка чини велика и дивна, који нам је неисказаним својим промислом спремио спасење поновног рођења, и до сада не престаде, хотећи да ниједан од нас не погине, но нас увек уздиже на већу благодат, и који хоће да молитвама светих отаца наших кроз нас испуни њихове недостатке, у свему доброме поспешествова с нама и што нисмо могли замислити, то сам Господ својим пресветим Духом јавно објављује нас на освећење и обновљење нашега отачаства, и добро нас води ка твојој часној љубави. И благодат Господа Бога и спаса нашега Исуса Христа и љубав Бога Оца и причешће светога Духа, нека буде с тобом у векове, амин10.“
И када се тако он приближио ка земљи отачаства свога, и посла брат његов многе у сретање његове светиње, а сам беше обузет великом телесном слабошћу. А дошавши богоносни архијереј, нађе га где веома болује; и жалосно порадовавши се с њим и са свима бољарима отачаства његова, и потом сатворивши свету молитву и крстом часним осветивши воду, и том свештеном водом помаза га, и помоливши се за здравље и спасење његово, сатвори га здрава.
И радујући се заједничком радошћу остадоше добро у Господу, оба горећи Духом светим за божаствено исправљање и за закон и за свету веру и за савршење свете велике архиепископије, коју од почетка зачеше са великом љубављу, коју и после времена изванредно савршише божанственим лепотама и украсивши светим иконама, и прекрасним бојама извајану поставише је, и предадоше је светим крштењем Богу и Оцу и светоме Духу. А силом божјом и поспешњем светога Духа објави се у њој свако прав и христоименити народ обнови се у њој д и светим Духом и поучењем светога и преосвећенога кир Саве, и извести се у њој светим песмама сва божаствена слава11.
Напомене
- Јеванђеље по Луци (12, 40).
- Богосветло одјејање, архиепископско свечано одело. Преосвећени је титула архиепископа. Доментијан овде први пут тако титулише Саву, па ће га до краја дела редовно тако звати.
- Право и дужност епископа и виших црквених достојанственика је да рукополажу свештена лица. Сава сад у Светој Гори то први пут чини.
- Оловер, луксузна свилена тканина, прављена у цариградским дворским фабрикама.
- Тј. Сава је био забринут због посла који га је очекивао као архиепископа самосталне цркве у Србији.
- Односи се на Жичу, у којој је и било седиште архиепископије.
- Солун је тада био у рукама Латина; 1224. узео га је епирски владар Теодор Анђел, а 1246. никејски цар Јован Ватац.
- Филокал, као и друге неке цркве у Солуну био је тада у рукама католичких свештеника; филокал су држали монаси темплари.
Биће, дакле, да Савин став према католицима није био тако изразито негативан како тврде каснији извори. - Књиге законске, односи се на Савин Номоканон, или Крмчију, збирку црквених закона, неопходну за организацију и живот новоосноване архиепископије, због које се Сава путем, како каже Доментијан, веома бринуо. Савин Номоканон је састављен од низа византијских црквених законика који представљају најбоља дела у византијском законодавном раду, што показује дужи и систематски Савин рад на овом послу. Можда је тај рад већ дуго припреман и тек сад, у Солуну, завршен.
- Друга посланица Коринћанима (13, 13).
- Цело ово поглавље издвојили смо као засебно из претходног поглавља и дали му наслов који одговара његовој садржини.