Живот светога Саве

Поглавље 32

О преносу преосвећенога кир Саве

После³⁴⁸ неколико година наложи Бог на срце благоверноме краљу Владиславу, који царује на престолу оца свога, да пренесе Преосвећенога у своје отачаство. И ранивши се светолепном љубављу Преосвећенога, и разгоревши се Духом светим, сабра велик клир свога светога отачаства, богогласне светитеље, часне игумане и богоносне изабране чрнце, и попове и ђаконе, и сав чин црквени, како је подобно и часно Преосвећеноме и истинитом поштоваоцу црквеноме, и првом законоположнику, и другом пророку, подобну боговидцу часном Мојсију. И тај сам богољубац³⁴⁹, велики поштовалац светих цркава и љубитељ светих служитеља, богоносних чрнаца, и са изабраним слугама великога свога краљевства и са децом Преосвећенога³⁵⁰, са великим сабором, сам са њима наоружавши се светим Духом, поче путовати од запада ка истоку, не могући гледати свога истинитога пастира у туђој земљи.

И умне његове овце, Богом вођене, саме пођоше тражећи свога пастира, пресветлу Даницу, која је на истоку зашла под земљу, а која им је пре показала истинити живот, и који их је учинио причасницима незалазнога дана. И пођоше са радошћу веселим ногама, хотећи открити пресветло светило на истоку, богоразумну зраку која сија у срцу земље, сакривену свету ризницу многоценога бисера и од самога Господа уштеђену богољубној деци светога отачаства, од младости засађенога у дому господњем, и који је, по речи пророчкој, као финик³⁵¹ процветао по лицу целе васељене, и као кедар у Ливану умножио чеда своја, који и под земљом опет неувело цвета, и који хоће собом показати превелику радост познату своме отачаству, и научити чеда своја превишњем страху божјем, и христољубива њихова срца изменити на превелико богољубље, сам собом давши им сваке узоре у своме животу, и сада хотећи да им предложи богоносно тело своје, и да непропадљивом радошћу просвети њихове богољубиве душе, предлажући им се, по пророчанству Гедеоновом: Као што ме видите, тако и ви сатворите³⁵², и последујте ми, да ми будете подобни.

И када су они дошли до града Трнова, пође господин наш богољубиви краљ Владислав ка тасту благоверном цару Калојовану Асену, и са љубављу и са великом чашћу прими га цар. И уистину као сина свога одликова га двема частима, с једне стране као великога краља и сапрестолника свога отачаства, а с друге стране као љубљенога му зета великога царства свога. И радосно славље сатвори због њега и због богоносних светитеља и због бољара његових који су с њим.

А овај христољубиви краљ Владислав приступивши к цару, молио је да Преосвећенога пренесе у своје отачаство. А цар чувши то, веома му беше тешко, и уместо љубави веома се ожалости, не хотећи отпустити Преосвећенога из свога града. А сви силни бољари царства његова, мали и велики, једногласно повикаше ка цару да не отпусти Преосвећенога од њихова града. И била је велика распра и многа узбуна због овога, а овај богољубац краљ неослабно је стојао и много прилежно молио цара:

„О богољупче и оче мој, цару, прими прозбу моју, и дај ми преосвећенога господина и учитеља и просветитеља отачаства мојега, и не врати ме празна у отачаство моје, и не лиши ме добре наде и топлога заступника и брзога помоћника отачаства нашега, и не затвори своје љубазне утробе од чеда свога; дај ми да се наситим добромирисних моштију³⁵³ мога преосвећенога господина, многољубимих срцу моме, који се у туђини сасвим одрекао странога света, који се по заповести господњој од свега отуђио, и који се доброме Богу достојно присвојио.“

И многоразличним скрбима скрбећи, помишљаше на који ће начин измолити од цара преосвећенога свога господина и оца отаца свега отачаства његова. И док је он ово мислио сву ноћ, мали покој доби.

И те ноћи цар виде страшно виђење због Преосвећенога, неки страшни лик, где му са великим прећењем заповеда да даде Преосвећенога ономе који моли, да иде у своје отачаство, као што је и раније источни цар Ласкар примио извешће о постављењу Преосвећенога³⁵⁴. Тај исти чудесни Бог који је свуда сав, и после смрти прослављајући онога који га љуби, и овоме цару прећењем запретивши, ослаби му вољу срца да пусти Преосвећенога да иде у своје отачаство, да се догоди пророчанство светога Симеона, угодника његова, који је рекао богоносноме сину своме преосвећеном кир Сави: „Оптећи ћеш истоке и западе, као и сунце, осијавши долине и брда, и испитавши све неиспитане путеве Владике свога, и од истока доћи ћеш к мени, носећи превелико извешће деци свога отачаства, и заједно ћемо се насладити општега блаженства од љубитеља нашега Христа³⁵⁵.“

Цар је био веома трепетан због страшног виђења, и рано призвавши свога зета краља Владислава, и мада бољари и грађани његови нису волели, заповеди му да узме Преосвећенога. И са радошћу изишавши од цара рече изабранима својима заповест цареву. И тога часа отидоше у манастир светих Четрдесет Мученика, и сатворише молитву ка светима и над гробом Преосвећенога, и велики краљ богомисаоним разумом заповеди свему сабору да све брзо чине, једни да служе свету литургију за покој Преосвећенога, а други да поју надгробна пјенија за покој Преосвећенога, а други да спремају носила и поњаве, на којима ће бити положен Преосвећени. И тако се сви обузети великим страхом жураху на посао им.

И отворивши гроб Преосвећенога, нађоше га по истини света телом и духом³⁵⁶, као што су га и пре у животу видели. И свељубазни син, богоносни Атанасије³⁵⁷, подижући га са љубављу, и са топлим сузама пророчким гласом вапијаше:

„О божија, о љубазна, о слаткога и преосвећенога гласа, богогласни Саво; истинито се обећа да ћеш са нама бивати до скончања века, боголепни Саво; а ми љубима чеда твоја, имајући те као државу и богомисаону наду, сада се радујемо. Јаој чуда, братијо, светлијег од свих чудеса, ужасног и испуњеног неисказанога дивљења. О, велика је божја сила, и неисказана су његова чудеса, јер се не распаде ни гроб онога који љуби Бога и чини вољу његову, ни земља не могаде задржати но му још у животу његову и сама морска пучина послужи³⁵⁸, а после смрти земља се не дотаче његова богоносна тела, но штавише као и добромирисни крин прорасте мирисима побожности онога који је из младости процветао, и, по речи пророчкој, ни тело његово не виде трулежа³⁵⁹.“

А богосветла чеда његова, ваистину нашавши велику ризницу, тога самога Преосвећенога, обукавши га у пресветле ризе, и обвивши часним поњавама, управише га на пут ка његову отачаству; а дрва, на којима беше лежао Преосвећени, и прах земаљски који је око њих, подобно томе Светоме часно сабраше са великим страхом. И као што они персијски волсви од Витлејема града пречисти образ господњи насликан и његове пречисте Матере, пуни великога страха однеше тајно у своју земљу³⁶⁰, истим начином и чеда овога Преосвећенога, обузети великим страхом и са великом журбом утекоше тајно од града Трнова, не мислећи да ће однети толики дар од тога богољубивога цара.

А сам велики краљ Владислав оде на порадовање оца³⁶¹ свога благовернога цара. А цар упита: „Да, где је преосвећени кир Сава?“ „За љубав — рече — великога ти царства пође у своје отачаство.“ — „Да, шта је — рече — и како с њим?“ И све по реду исприча му како је милост божја на његовим преподобнима и посећење на избранима његовим. А цара, кад то чу, обузе превелика жалост, и силне бољаре његове.

И добивши већу смелост, ово пророчанство богооца Давидова велегласно вапијаше³⁶²: Проповедајте чудеса његова и хвалите се у име свето његово, нека се узвеселе срца оних који траже Господа: тражите Господа, и утврдите се, и тражите лица његова увек помињући чудеса његова, која сатвори³⁶³ са онима који творе вољу његову. И опет исти светопевац: Велики је Господ и хвалан веома, и величију његову нема краја, и чудеса твоја исповедиће и силу страшних твојих рећи ће³⁶⁴. И други: Велики си, Господе, и чудна су дела твоја³⁶⁵. И опет чудесни пророк: Часна је пред Господом смрт његових светих³⁶⁶. И велико светило целе васељене, часни и највиши апостол Павле: Бог који рече да из таме засија светлост, коју засија у нашим срцима, ка просвећењу славе разума његова у лицу Исуса Христа³⁶⁷. И опет као што богогласује велики јеванђелист Матеј о Господу нашем Исусу Христу рекавши: Слепи прогледају и хроми ходе, прокажени се чисте и глуси слушају, мртви устају и ништи проповедају добру вест³⁶⁸.

И прекрасни Владика Христос у животу премного прослави преславним чудесима овога преосвећенога слугу свога који увек чини вољу његову, творећи га и после смрти подобним себи, и удивљујући га пречудним чудесима, по други пут од праха подигнувши га, и дотицајем Преосвећенога тела његова неизмерном силом и безбројном својом милошћу дарова слепима прогледање и хромима ход и глухима слух и болнима исцељење.

И сви грађани града тога удививши се чуду, разграбише земаљски прах гроба Преосвећенога, жалошћу јадикујући и говорећи: „Зашто се обезумисмо отпустивши толики светилник од нашег града?“ Благоверни краљ Владислав чувши то са журбом се растаде са царем, да се гнев не множи још више, а уз то да се утоли жалост царева. И благодаривши Бога отаца својих, са великом радошћу оде за Преосвећеним³⁶⁹.

И када је он отуда³⁷⁰ отишао. Сви грађани удивише се због чудеса која Господ сатвори са Преосвећеним, и када се још више прочуло по целом граду, би велико стицање доброверног народа, и би доношење многих болесника, и многи слепи бише доведени, и сами људи свакога од срца жалећи узимаху земни прах од гроба Светога, и слепога по очима помазиваху, и у том часу их Господ просвећиваше молитвама Преосвећенога, и светло гледаше као и пре када беше здрав. Такође и болни само земним прахом помазани бивши, добивши здравље, враћаху се својој кући славећи Бога и угодника његова преосвећенога кир Саву.

Ту у манастиру свих Четрдесет Мученика беше неки брат чрнац, именом Неофит, који се никако није могао прострти ни право стати, но је по земљи пузио подупирући се дрвеним штакама. И када су дошли неки богољупци ту у манастир, и када су опили тога хромога, када се архимандрит ту пред црквом светих нешто замајао, а овај хроми уснуо у припрати³⁷¹ на гробу Преосвећенога, у појање петлова тргнувши се иза сна, ужасно скочи наједанпут и осети се здрав и хођаше са страхом гледајући као у сну. Хтеде изићи ван, али нађе закључана врата, па вративши се у велику цркву клањајући се слављаше Бога који му је дао здравље.

А када је еклисијарх³⁷² у тај час дошао у свету цркву ради паљења кандила, угледа га где ходи посред цркве, и један од другога ужаснуше се. После многог часа рече еклисијарх: „Јеси ли човек, брате, или привиђење?“ А он рече: „Неофит сам, брат твој.“ „Да, реци ми, рече, како прав ходиш? Знам, на коленима си лежао од многих година.“ А он рече: „Сам Бог зна, оче свети, и прости ме, рече. Ову ноћ опих се код оних који су дошли, у папрати, и пошто се ви много замајасте, као у несвести уснух на гробу кир Савином, и не знам друго, но неки пресветли муж дође нада ме, и узевши ме за руку подиже ме, и трепетом бих обузет; али убрзо скочих и право стах, и сав здрав поставши, ево ходим, као што видиш.“ А еклисијарх рече: „Да, где су дрва на којима си пузио?“ И отишавши са еклисијархом, нађе их на гробу кир Савином. И чудом удививши се, узевши поведе га ка архимандриту, и исприча му шта се догодило.

И архимандрит у том часу оде у цркву са свом братијом, и прославише Бога због чуда Преосвећенога, и отпојавши јутарња славословља посла архимандрит ка часном патријарху Јоакиму да сазна о том чуду. А патријарх чувши то, у тај час дође ка Светим Мученицима и са њим сабор велики, и без мала стече се сав град чувши то, да виде чудо и самога тога чрнца који се исцелио. И свети патријарх удививши се чуду, и у сав сабор прорече:

„Превелика чудеса — рече — овога Светога чињена од њега по целом свету, да су у прве дане, преславно би била прописана првим светим оцима³⁷³. Но и још је висока рука господња, по његовој истинитој речи: „Ништа није покривено, што се неће открити, и не може се град сакрити стојећи на врху горе, и нико ужегавши светилник не поставља га под мерицу, но на свећник, да светли свима³⁷⁴.“ Да, уз то Владика, цар небесни, који га је просветио, удиви га још и многим чудесима, и, верујте ми, света братијо и чеда, просвећујући све, Господ хоће да просвети некоме умне и срдачне очи, и жели да буду написана чудеса овога преосвећенога мужа³⁷⁵.“

И по речи тога часнога патријарха тако се догоди, пошто је Господ волео да то буде³⁷⁶. А часни патријарх прослави Бога и Преосвећенога и врати се у своју патријаршију, и други сви грађани вратише се свако својој кући, славећи Бога због дивног чуда. И потом гроб Преосвећенога сатвори друга многа чудеса, тако да су множине народа које су долазиле досадиле чрнцима, и савет начинивши заградише гроб Преосвећенога да га се нико не дотиче, рекавши: да се не обрати к њему сав свет, и да проширењем његових чудеса не буде манастиру још већа досада.

А вратимо се ка истинитом чуду, ка самоме Преосвећеном, који иде са богољубазном децом својом од истока ка западу. Овај Преосвећени, из младости преузевши Павлово течење³⁷⁷, и сад још више примивши богосветло откровење на истоку³⁷⁸, и као неугасима свећа и богочасна глава другова Претече³⁷⁹ израставши од бокова земље иде ка западу, хотећи божаственом љубављу преклонити часне главе и срца верне деце свога отачаства ка Оцу небесноме, друга богозарна источна звезда са великом радошћу води друге волхве³⁸⁰, богољубну децу своју, у своје отачаство као велики дар рукама подржаван, и престо великога цара и покојиште светога Духа ношено од деце Преосвећенога, иде ка великом чудотворцу и чедољупцу, часном оцу Симеону, новом мироточцу, по његовој часној речи да заједно оба топла помоћника заступају своје отачаство.

И када се приближио ка земљи свога отачаства, а преосвећени отац наш богоносни велики сапрестолник тога Преосвећенога, богогласни архиепископ Арсеније са свеосвећеним епископима и са часним игуманима, и са свом децом црковном, и као што јерусалимска чеда изиђоше у сусрет Христу са гранчицама и гранама, вапијући и говорећи: „Благословен који греде у име господње, цар Израиљев³⁸¹“, и чеда овога Преосвећенога сретоше га са богохвалним песмама место масличних грана, узашиљући различне гласове ка вишњему за покој Преосвећенога, и раширивши љубавна срца раније запојена боголепним његовим учењем и услађена богоговорним језиком његовим, течаху на сусрет издавна жељеноме, богосветлој зраци која иде од истинитог сунца, и славују богогласног јеванђелског учења, који им је бодрим умом и неуснулим очима испрва објавио божаствену радост неизречене благодати.

И светло дочекавши га, слатко и љубазно дотаче се преосвећени ка Преосвећеноме, са љубављу целова богосветлога учитеља свога, богогласну свиралу, другога Павла, који је оптекао истоке и западе, и који је богомисаоним духовним крилима облетео крајеве целе васељене, и у пренебесној обитељи добио покој, и који опет сада греде ка западу, своме отачаству, хотећи донети пресветлу радост и сабрати га на сабор празничне љубави своје. И сва чеда његова са страхом и вером целовавши Преосвећенога и појући богохвалне песме за његов покој, часно га преведоше у велику Лавру вазнесења Спасова, у место звано Милешеву, у рукотворени манастир тога самога богољупца и светољупца, великога краља Владислава³⁸².

И сва чеда отачаства Преосвећенога сакупивши се са свих страна љубазно целоваху свога светилника, и светло ликујући сатворише велики празник томе Преосвећеноме. И тако појући надгробна пјенија, у часном гробу, који му беше спремио тај богољубни краљ Владислав, у тај га гроб положише часно³⁸³, славећи Оца и Сина и светога Духа.

И после не многа времена објави се једноме од свете деце своје: „Као што не хтедох више живети у гробу, откада се то изволи Господу те ме израсте из срца земаљскога, и сада ми заповеди да за вашу побожност лежим посред цркве, на виђење свима.“

И опет откривши гроб Преосвећенога, учинише по речи његовој, и у дрвеном ковчегу положише га посред свете и велике цркве, и досада као сунце сија, мирисима побожности пунећи срца свих верних, који славе Оца и Сина и светога Духа, и сада и увек и у векове векова, амин³⁸⁴.

---

У име Оца и Сина и светога Духа.

У лето 6751³⁸⁵, за царства благоверног цара кир Калојована грчкога, који царује источним земљама и западним, и за нашега господина, унука светога Симеона, и првовенчаног краља кир Стефана, најмлађега сина његова међу свом браћом, а превисокога и превеликога краља Стефана Уроша³⁸⁶, који у своме отачаству самодржавно царствује свим српским земљама и поморским, и док овог преосвећенога кир Саве престо придржава богоносни отац наш, други архиепископ преосвећени Арсеније, и при блаженом и преподобном оцу светогорском проти кир Теодору, у дане тих светих мужева некоме чрнцу који живи у Светој Гори, тога преосвећенога кир Саве последњем ученику, грешном јеромонаху Доментијану, Бог предложи да разуме живот овога преосвећенога кир Саве.

И заповешћу божјом и светога Духа учен, и молитвом преосвећенога кир Саве вођен, он га написа у самој Светој Гори, у месту званом Кареје, а у сихастирији тога самога преосвећенога кир Саве, у којој је црква светога Саве Јерусалимског³⁸⁷.

А Господом нашим Исусом Христом и молитвама тога преосвећенога кир Саве, због благе вере и због љубави велике коју имађаше³⁸⁸ ка преосвећеном свом господину кир Сави благоверни господин наш Стефан краљ Урош, тога ради посла му Бог пресавршену молитву његову, и харизма му би та књига³⁸⁹.

А Господу Богу нашем Исусу Христу слава и част и безначалије у бесконачне векове, амин³⁹⁰.

1. Јеванђеље по Матеју (28, 19). ↩︎
2. Прва посланица Коринћанима (3, 11). ↩︎
3. Посланица Галаћанима (5, 6). ↩︎
4. Суштаство, биће, суштина; јестаство, природа. ↩︎
5. Учење о Тројици као јединосушној која има једну божанствену суштину и природу, а три лица (ипостаси), трипостасна је: Отац, Син и Дух.
   Арије је порицао божанску природу Христову, сматрајући га за очеву творевину; осуђен је на Првом васељенском сабору, када је утврђена божанска природа Сина (Христа) и његова јединосушност са Оцем. Тиме је ударен основ Символа вере.
   И божанственост светог Духа је порицана; то учење, духоборство или македонијанство (по Македонију) осуђено је на Другом васељенском сабору. Тада је коначно редигован Символ вере, Вјерују, које Сава у овој беседи широко разлаже и парафразира. ↩︎
6. Ваплоћење, оваплоћење, утеловљење. Сина-Христа родио је Отац, а тело му је дала мати, Марија. ↩︎
7. Учење о Христу као Богочовеку, који има једно лице, а две природе и две воље, божанску и човечанску. Несторијанство учи о две Христове природе: њега је као човека родила Марија, а божанска природа је потом ушла у њега, те Марија није Богородица, него само Христородица. То је учење осуђено на Трећем васељенском сабору. Монофизити су тврдили да су се две Христове природе претвориле у једну — божанску, па су осуђени на Четвртом васељенском сабору, који је формулисао догмат (Халкидонски) о двема савршеним, недељивим, али и неспојивим природама у Христу. Касније, монотелити уче да Христ има две природе, али једну делатност и једну вољу: божанску, али је и то осуђено, на Шестом васељенском сабору који је установио да Христ има и две природе и две делатности и две воље. Ово Савино излагање само потврђује да је за њега права вера оно што су сабори утврдили. ↩︎
8. Како цело излагање о Христу представља разраду Символа вере, то су отуда узете и читаве реченице. ↩︎
9. Јеванђеље по Јовану (5, 28—29). Доментијан цитира по сећању, те има: поћи ће у живот вечни, али ми смо исправили према јеванђељу, где је: поћи ће у васкрсење живота (тако и стари словенски превод, као и грчки текст). ↩︎
10. Слика, икона. ↩︎
11. Првообразни, оригинални. Поштује се, дакле, не икона него лице које је на њој приказано. Све се ово односи на поштовање икона, које је дуго у Византији било оспоравано, тзв. иконоборство или иконоклазам, па је осуђено на Седмом васељенском сабору, када је култ икона био васпостављен, а иконоборство осуђено као јерес. ↩︎
12. Васељенски сабори: Први у Никеји 321. године, Други у Цариграду 381. године, Трећи у Ефесу 431. године, Четврти у Халкидону 451. године, Пети у Цариграду 553. године (осуђено Евагријево мистичко учење), Шести у Цариграду 680/681 године и Седми у Никеји 787. године.
    На њима је вођена борба против јереси и утврђивана права, православна вера. ↩︎
13. Јеванђеље по Матеју (28, 19) и Јеванђеље по Марку (16, 15). ↩︎
14. Посланица Јаковљева (2, 20 и 26). ↩︎
15. Небесна ограда, рај, за хришћане, овце, у коју пастир, Христос, хоће да их сакупи. ↩︎
16. Јеванђеље по Јовану (8, 51). ↩︎
17. Односи се на прародитељски грех ради кога су људи, које је Бог створио бесмртнима, осуђени на смрт. Види Библију, Прва књига Мојсијева, глава 2 и 3. ↩︎
18. Псалам (34, 8). ↩︎
19. Пета књига Мојсијева (6, 5—6) ↩︎
20. Према: Јеванђеље по Матеју (5, 37). ↩︎
21. Друга књига Мојсијева (20, 4—5) и Пета књига Мојсијева (5, 8—9). ↩︎
22. Посланица Јеврејима (4, 13). ↩︎
23. Посланица Јеврејима (11, 29). ↩︎
24. Друга књига Мојсијева (20, 5—6) и Пета књига Мојсијева (5, 9—10). ↩︎
25. Пета књига Мојсијева (10, 17; 5, 29 и 33; 13, 18). ↩︎
26. Таланат, алузија на параболу о талантима, Јеванђеље по Матеју, глава 25 (14—30) и Јеванђеље по Луци, гл. 19 (12—27). ↩︎
27. Јеванђеље по Матеју (4, 17). ↩︎
28. Протопоп, протојереј, виши свештенички чин. ↩︎
29. Женили по закону, према обичајима који су у народу владали, а нису венчани у цркви. ↩︎
30. Књига пророка Јоиља (2, 28) и Дела апостолска (2, 17). ↩︎
31. Цитира Савине речи из писма Немањи, упореди гл. 3, пр. 8. ↩︎
32. Немањине речи из његовог јављања Сави после смрти, нешто модифициране, упореди гл. 8, пр. 4 и 6. Доментијан веома води рачуна да се свако пророштво касније и испуни, као и да се то истакне кад год је погодно. ↩︎
33. Тј. ка папи, који седи на престолу, сапрестолник је, апостола Петра и Павла, којима је римска црква посвећена. ↩︎
34. Тј. ова два апостола. ↩︎
35. Тј Сави, који, као црквени главар, служи такође истим циљевима. ↩︎
36. Од подобно почасти довде текст је из Пећког (Петроградског) рукописа. У Бечком рукопису тога нема. ↩︎
37. Венац, круна; венчати, крунисати. ↩︎
38. При тражењу краљевске круне Стефан се позива на Дукљанске, Зетске, краљевске традиције. Дукља је постала краљевина 1077. године. Немања, Сава, Стефан и Доментијан нарочито наглашавају да је Диоклитија у склопу државе Немањића; Сава и Стефан истичу да је Немања рођен у Дукљи и тамо крштен први пут, а Стефан, уз то, да је крштен од стране латинских свештеника (што Сава као православни монах није могао рећи). Све су то аргументи за тражење краљевске круне. Стефан је још у доба сукоба са Вуканом тражио круну од папе, свакако користећи ове исте аргументе. ↩︎
39. Крај реченице проширен је према Пећком рукопису. ↩︎
40. Цео овај пасус је омашком изостао у издању СКЗ 1938, а налази се и у Бечком рукопису. ↩︎
41. Тј. бдење уочи дана крунисања. ↩︎
42. Велики исход, велики вход, део литургије кад се свети дарови (хлеб и вино који симоболишу тело и крв Христову) преносе на часни престо ради освећења, после кога следи причешће; стога је велики вход један од најсвечанијих тренутака богослужења. ↩︎
43. Велико светилиште, олтар. Помаза га Духом светим на краљевство, тј. извршио над њим тзв. свету тајну миропомазања. По хришћанском схватању на владара се излива сила светог Духа путем помазивања освећеним уљем—миром. ↩︎
44. Прва посланица Тимотеју (3, 13). ↩︎
45. Паралела са св. Тројицом, па и конструкција ове похвале личи на одељак о св. Тројици и Христу из Савине беседе о правој вери, види гл. 18. ↩︎
46. Стефан је крунисан септембра 1217. године круном коју му је послао папа Хонорије Трећи, а сам чин крунисања извршио је папин легат. Доментијан Сави приписује и крунисање и иницијативу, па је навео и писмо Савино папи, у коме му саопштава да је постао архиепископ: исповедавши му неутајену благодат којом би венчан од Бога, а то се десило тек после две године, 1219. Очигледно је да је Доментијан желео да помири историјску истину о Стефановом крунисању са тенденцијом свога дела да Саву начини духовним вођом српске државе. Стога и овај анахронизам. ↩︎
47. Алузије на причу о талантима, Јеванђеље по Матеју (25, 14—30) и Јеванђеље по Луци (19, 12—27). ↩︎
48. Угарски краљ, Андрија Први (1205—1235). О сукобу са њиме пише Првовенчани у глави 20. По њему чудо се приписује св. Симеону, али је и Сави додељена улога саветника и пратиоца Стефановог ка краљу Андрији, који од непријатеља постаје пријатељ. Догађај је из 1216, с пролећа. ↩︎
49. Односи се на јеврејског праоца Јакова, Прва књига Мојсијева. ↩︎
50. Псалам (16, 8—9). ↩︎
51. Илија, јеврејски пророк; на његову молитву Бог је послао огањ и спалио жртву Валових свештеника, Прва књига о царевима (17—22 глава, ово се односи на главу 18). ↩︎
52. Прва књига Мојсијева (1, 5). ↩︎
53. Од Бога изишавши и непрестано исходећи, по учењу православне цркве свети Дух излази од Бога Оца, а не и од Сина, како мисли католичка црква. Та разлика у учењу о св. Духу је довела до расцепа 1054, године.
    Андрија, угарски краљ, јесте католик, те стога у поуци коју му даје Сава Доментијан први пут излаже учење о св. Духу, а изоставио га је раније, у беседи о правој вери, на коју иначе ова поука веома личи. ↩︎
54. У Пећком рукопису: Опет о љубави рече му, наслов, црвеним мастилом, али нисмо издвојили у посебно поглавље јер је у вези са претходним. У Даничићевом издању није издвојена ова реченица као наслов, али је то овде учињено по аналогији са Пећким рукописом. ↩︎
55. Из Прве посланице Јованове (4, 16). ↩︎
56. Јеванђеље по Матеју (10, 37). ↩︎
57. Светопевацје Давид. ↩︎
58. Овај цитат није утврђен. ↩︎
59. Прва заповест божја, преузета из Старог завета, Пета књига Мојсијева (6, 5 и 10, 12), Јеванђеље по Матеју (22, 37), Јеванђеље по Марку (12, 30), и Јеванђеље по Луци (10, 27). ↩︎
60. Прва посланица Јованова (4, 7). ↩︎
61. Друга посланица Коринћанима (5, 14). ↩︎
62. Посланица Римљанима (8, 35). ↩︎
63. Прва посланица Петрова (2, 11). ↩︎
64. Алузија на апостола Павла који је најпре био гонитељ хришћана, Дела апостолска, глава 9. ↩︎
65. Угарски краљ Андрија је био и остао католик. Године 1217. и 1218. ишао је у крсташки поход. Овде он поверује Савиним речима, међу којима је и православно учење о св. Духу. Код Теодосија он потпуно прелази у православље (в. гл. 15) и одриче се католичанства. Код Стефана сукоб је другачије приказан. Овај легендарни заокрет код Доментијана настао је свакако под утицајем хагиографске литературе где су честа преобраћања неверника, каквим је и Андрија овде приказан, и то често управо оваквим чудима са ледом, кишом, огњем и сл. Доментијан је причање о сукобу са Андријом, које је било с пролећа 1216. године, ставио и после крунисања Стефановог и Савиног архиепископства, све са циљем да Савин ауторитет при овом чудотворењу буде што већи. ↩︎
66. Други, виши ступањ монаштва, велика схима. ↩︎
67. Доментијан сматра Стефаново замонашење духовним венчањем, крунисањем. ↩︎
68. Стефан Првовенчани је умро 1227. године. Сава је хитао да га замонаши како би се наставила Немањина традиција и како би га касније могли убројати у свете — све ради одржања ауторитета династије. ↩︎
69. Псалам (34, 19—20). ↩︎
70. Најстарији син Стефана Првовенчаног, краљ Радослав, владао је од 1227. до 1234. године. Био је ожењен Аном, ћерком епирског деспота Теодора Анђела, који се после ослобођења Солуна прогласио византијским царем, 1224. године. ↩︎
71. Иза жалости у Пећком рукопису је наслов који ми стављамо иза следећег пасуса, као наслов новога поглавља. ↩︎
72. Псалам (132, 3—5). ↩︎
73. Односи се на земљу којом је Христос ходао, тј. Палестину и Египат; свакако нису речи Давидове. Ово је место карактеристично за Доментијанов начин писања: он почиње цитат из Библије, па наставља Савиним речима, без икаквог прелаза, заборавља да је већ истакао како ће навести речи старозаветног писца. ↩︎
74. Постоји мишљење да је Сава дошао у сукоб са краљем Радославом јер је овај био под јаким утицајем своје жене и њеног оца, те је хтео чак и да српску цркву поново подреди Охридској архиепископији. Чињеница је да је Радослав водио преписку на грчком о разним литургичким и канонским питањима са поглаварем епирске цркве, охридским архепископом Димитријем Хоматијаном, Савиним великим противником. Разлози за Савин пут на исток су вишеструки: најпре лична искрена жеља да види света места, затим потреба да тамо набави реликвије неопходне за младу, новоосновану самосталну цркву, да се састане са три васељенска патријарха (јерусалимским, александријским и антиохијским) како би и они признали српску цркву, да проучи тамошње црквене институције и да оснује српске монашке колоније у тим местима (као што је то учинио и у Светој Гори). То му је омогућио уговор немачког цара Фридриха Другог са мисирским султаном Малек Ел Ћамилом, од фебруара 1229. године, којим је у наредних десет година (до 1239) ослобођен пут хришћанским ходочасницима у Јерусалим и остала света места Истока, преко лука Акона (Акре) и Јафе (Јопије). Сава је на пут кренуо одмах, те исте 1229. године. ↩︎
75. Види гл. 21, пр. 6. ↩︎
76. Рекао је Бог Авраму, Прва књига Мојсијева (12, 1), Пета књига Мојсијева (11, 9), Дела апостолска (7, 3). Односи се на земљу обећану, Ханаан, каснију Палестину или Израел. ↩︎
77. Оба завета, Стари и Нови; на којој се одиграла стара јеврејска историја, и на којој су живели Христос и његови ученици. ↩︎
78. О муци Христовој, смрти и васкрсењу види последње главе свих јеванђеља. ↩︎
79. О Христовом силаску у пакао и о томе како је отуда извео праведне људе који су живели пре његовог рођења на земљи прича се у апокрифном Никодимовом јеванђељу, које се у старој српској књижевности радо читало. ↩︎
80. То је Црква светога гроба или Васкрсења Христова, на месту где је, по Јеванђељу, Христос страдао, био сахрањен и васкрсао. Зидао ју је цар Константин, а састоји се од читавог комплекса олтара, капела и др. ↩︎
81. Животворећи гроб, јер је својим васкрснућем Христос донео, створио, нов живот, спас људском роду, како мисли црква. Усред ове цркве налази се капела на месту тог гроба. ↩︎
82. Сва света места, све свештене храмове, односи се на горепоменуте, у пр. 6. Ту су поред капела и олтара такође и ризнице са реликвијама. ↩︎
83. Голгота је брдо на коме је Христос разапет. Данас, у склопу ове цркве налази се и црква на Голготи са местом Часног крста (тако се зове крст на коме је Христос разапет) и са Христовим распећем у природној величини које као да стално точи крв — према новијим описима овог места. Судећи по Доментијановом опису слично је било и у доба Савиног путовања. ↩︎
84. Други по реду васељенски патријарх кога је Сава упознао, а један од четворице. ↩︎
85. Налази се неколико километара јужно од Јерусалима. Одатле је Давид, а из његовог племена, по јеванђељима, и Маријин муж Јосиф. Због пописа становништва дошао је са породицом из Назарета, где је живео, у место рођења, те се ту родио Христос. ↩︎
86. По причању Лукиног јеванђеља, глава 2 (1—20). ↩︎
87. Према Јеванђељу по Матеју (2, 1—14). Волсви су маги, мудраци са истока, свештеници персијански, који су се бавили прорицањем и астрономијом. ↩︎
88. У цркви у Витлејему, коју су зидали Константин и Јустинијан, налази се мермерна пећина са јаслима које приказују рођење Христово, на месту где је, по хришћанској традицији, била пећина у којој се Христос родио и где су му се мудраци са истока поклонили. ↩︎
89. Злато, ливан, измирна, поклони мудраца Христу, према Јеванђеље по Матеју (2, 11). ↩︎
90. Обилазећи разна светилишта Сава је уписивао богатим даровима своје родитеље, брата и себе, често постајао и други ктитор, па чак и зидао палате и цркве. Све је то у складу са циљем његовог путовања. ↩︎
91. Сава је проучавао тзв. Јерусалимски устав о организацији монаштва, па је по повратку у Србију уносио неке његове делове у црквену праксу (види: Рад. М. Грујић, Палестински утицаји на св. Саву…, Светосавски зборник 1, Београд 1936). ↩︎
92. Сион, брдо на коме је Давид саградио храм од кедровине и у њега сместио шатор са ковчегом завета, највећу јеврејску светињу. По псалмима то је дом божји. У Савино време Сион је ван Јерусалима. Према хришћанском предању ту је била кућа апостола Јована у којој је била Тајна вечера, где је сишао свети Дух на апостоле и где је, после Христове смрти, живела и умрла Богородица. То је прва хришћанска црква, мати свих цркава. Данас је то џамија Наби-Дауд. ↩︎
93. Иверски манастир св. Крста, на путу витлејемском, ван Јерусалима, стари манастир. У њему место где је, по традицији, расло дрво од кога је начињен Христов крст, Подножје божје; у Савино време ту је свакако била скулптура као подобије тога крста. ↩︎
94. Овде је Сава основао српску монашку колонију, сазидао палате, а по свој прилици по доласку у Јерусалим ту је и становао. Доскора библиотека овог манастира имала је и српских рукописа. Доментијаново: још и данас стоје говори да их је он видео знатно касније. ↩︎
95. Подторије, место у Јудејском горју, планинском венцу јужно од Јерусалима са главним градом Хевроном (град Јудов), удаљено више километара од Јерусалима. ↩︎
96. Према причању код Луке, глава 2, али тамо су се Јелисавета и Марија сусреле у самој кући Захаријиној, а по Доментијану изгледа да су то два различита локалитета. И данас тамо је само једно светилиште, дом и место сусрета у једној цркви, па је тако било сигурно и у Савино време. Доментијан, у ствари, само понавља причање, те се чини као да говори о два места; типично за његово невођење рачуна о реалном. ↩︎
97. Ирод је наредио да се покољу мала јеврејска деца (Јеванђеље по Матеју, глава 2). О Јовановом скривању — према предању. ↩︎
98. О Христовом чуду код Овчије купељи, Јеванђеље по Јовану (5, 2). То је рибњак код тзв. Овчијих врата, у источном делу Јерусалима. ↩︎
99. Према легенди о Богородици њени родитељи Јоаким и Ана имали су кућу крај тих градских врата, која се зову и Гетсиманска јер су према Гетсиманском врту, и ту се родила Богородица. Ту се налази камен на коме се показују стопе Христове, стопе владичње. ↩︎
100. Светиња над светињама, је трећи, најсветлији део Соломоновог храма (цар Соломон, око 970—931 год. ст. ере, саградио је велелепан храм на брду Аморији у Јерусалиму) у коме се налазио ковчег завета са таблицама које је Мојсије добио од Бога на Синају (према јеврејском предању у Библији) и где је првосвештеник улазио само једном годишње. У Савино време овде се налазила црква Ваведења на месту срушеног Соломоновог храма, посвећена увођењу Богородице у храм (према предању о њој). ↩︎
101. Лествица Јаковљева, на путу за Ханан Јаков је у сну видео лествице које воде на небо, по којима иду анђели, а на врху стоји Бог, Прва књига Мојсијева (28, 10—22). Ово је алегоријско тумачење Маријиног уласка у Храм. Лествица остаде на лествици — на тим степеницама, лествици, остала је Богородица — лествица, јер се преко ње људски род пење у вечни живот. ↩︎
102. Из Богородичине легенде, као и остала предања о њој. Пошто су је родили под старост, родитељи је намене Богу као дар измољен од њега. Са три године одведена је у храм да тамо живи са осталим девојкама, Богу посвећеним. Свештеник Захарије је дочека на степеницама храма и уведе у светињу над светињама, што је знак изузетне части. Ту у храму остала до 12 година, храњена из руку анђела, а тада предата Јосифу да се стара о њој. Сва ова причања су у апокрифним јеванђељима, од којих је најпознатије Протојеванђеље Јаковљево (в. пр. 8, главе 1), од 2 до 3. века, а касније улазе у званичне црквене списе: беседе, песме и др. ↩︎
103. Симеон, звани Богопримац. Пред храмом Марија му даје у руке малога Христа кога носе на обрезање, према јеврејском обичају, Јеванђеље по Луци (2, 22—35). ↩︎
104. Христом се завршава стари закон, Стари завет, а отпочиње нови закон, Нови завет. Односи се на прорицање Исаије о слузи господњем (Књига пророка Исаије, гл. 44—45) и Јеремије о новом савезу између Бога и изабраног народа, који ће бити вечан (Књига пророка Јеремије, гл. 30 и 31). ↩︎
105. Гетсиманија источно од Јерусалима у подножју Горе Јелеонске (Маслинске), око потока Кедрона, врт који је Христос волео и у коме је радо боравио са ученицима; ту је и ухваћен — све према јеванђељима. ↩︎
106. Богородица је често одлазила на места која је њен син волео, те је стога и сахрањена у Гетсиманском врту (према легенди о њеној смрти, која је доста касно формирана и најпре била апокрифна — 5. век), где се у базилици, коју је подигао цар Маркијан а Турци разрушили, налази њен гроб. У Савино време још је постојала велелепна црква. ↩︎
107. Гора Јелеонска, поред Јерусалима. Христос на њој често боравио и са ње се, четрдесет дана после ускрснућа, узнео, вазнео, на небо (празник Вазнесење). О томе код Луке у јеванђељу (24, 36—53) и Делима (1, 1—14). ↩︎
108. Јеванђеље по Марку (16, 19). Марко само у том стиху, крајње сумарно говори о вазнесењу; уз то, мисли се да је ова глава код Марка потекла из друге традиције, не Маркове.
     На Гори Јелеонској царица Јелена подигла базилику коју су Сарацени разорили, и сад је џамија. ↩︎
109. Христовим вазнесењем завршавају се јеванђеља по Луки и Марку. Јеванђеље по Матеју говори како се Христос јавио женама мироносицама и поручио апостолима да иду у Галилеју где ће га видети, те они одлазе тамо на гору и Христос им се јавља (28, 9—20). Порука по мироносицама налази се и код Марка (16, 7), али он се завршава на други начин, вазнесењем (в. горе пр. 34). И Јованово јеванђеље се завршава Христовим јављањем ученицима у Галилеји, на Генизаретском језеру (гл. 21), мада код њега нема раније поруке апостолима да тамо иду.
     Галилеја је удаљена од Јерусалима преко 100 километара, а по овом Доментијановом опису Савиног путовања види се да је он пошао у обилазак места која су источно од Јерусалима (Гетсиманија, Јелеонска Гора, Витанија, Јордан), а тек касније, на повратку, Сава иде у Галилеју. Јасно је да је причање о Галилеји на овом месту убачено да би се показало да је Сава био и тамо где се завршава Христова историја према Матеју и Јовану, кад је већ био на Јелеону, где се завршава по Луки и Марку. Карактеристично за Доментијанов начин писања, а можда указује на то да Доментијан није пратио Саву на овом путу (Драг. Костић. Да ли је Доментијан био ученик Савин и сапутник му по светим местима, Гласник Југословенског професорског друштва 13, 1933, 933—944, другачијег је мишљења, али ово место није ни запазио). ↩︎
110. Витанија, на падинама Јелеонске горе. ↩︎
111. Према Јовану (11, 1—44), стога и назива Христа Словом, јер га Јован тако зове. ↩︎
112. А у те дане није ништа јео, Јеванђеље по Луци (4, 2). Настављајући пут према истоку Сава је дошао у Јудејску пустињу (од Јерихона до Јордановог ушћа у Мртво море и дуж Мртвог мора) где је, према јеванђељима, Христос четрдесет дана постио, искушаван од ђавола (Јеванђеље по Матеју: 4, 1—11; Јеванђеље по Марку: 1, 12—13; Јеванђеље по Луци: 4, 1—13), припремајући се за своју мисију. Тзв. Посница господња налази се на брду, тешко је приступачна, на камену, са црквом и низом ћелија у околини. ↩︎
113. Толико далеко удаљи безакоња наша од нас, као што далеко стоје истоци од запада, Псалам (103, 12). ↩︎
114. Односи се на Христово крштење у Јордану од стране Јована Крститеља (Јеванђеље по Матеју: 3, 13—17; Јеванђеље по Марку: 1, 9—11; Јеванђеље по Луци: 3, 21—22; Јеванђеље по Јовану: 1, 29—36), када је глас божји посведочио да је Христос божји син. Крштењем се скида најпре прародитељски грех Адама и Еве, праотачко преступљење, као и свака друга морална нечистоћа. Два пута годишње, пред Ускрс и Божић, ходочасници у поворци долазе од Јерусалима и улазе у Јордан на месту где се налази црква св. Јована. ↩︎
115. Према Библији Јордан је престао да тече да би прошли Израиљци долазећи из Мисира и носећи Ковчег завета, Књига Исуса Нанина (3, 15—17). ↩︎
116. Мисли се да је Сава у почетку становао у манастиру Иверском (в. пр. 20 ове главе) и да је ту хтео да направи српско упориште, али је потом прешао у метох Лавре св. Саве Освећеног, за који је касније везао све своје колоније у Палестини (Шести Розов, Страница из живота св. Саве, Споменик СКА 69). ↩︎
117. Лавра св. Саве, велики манастир три часа удаљен од Јерусалима у каменитој пустињи, основао св. Сава Освећени (умро 531. год.), види и гл. 2, пр. 22. ↩︎
118. Тј. ради њега су људи отишли у великом броју у пустиње. У Јудејској пустињи било је у Савино време веома много пустињачких колонија. Сама Лавра је била прави комплекс грађевина и ова слика јој одлично пристаје. ↩︎
119. Саликостојник, истога лика и имена. ↩︎
120. У манастиру је пећина са гробом св. Саве Освећеног и његовом иконом. Ту је наш Сава запојао тропар и стихире — можда овде имамо податак о несачуваним Савиним песмама, посвећеним његовом патрону и омиљеном узору. Доментијан увек говори како је Сава одслужио у разним црквама, а само овде помиње песме. ↩︎
121. У огради Лавре налазили су се манастири других народности, са извесном аутономијом, па је то вероватно био разлог да и Сава под патронатом Лавре организује српске манастире у Палестини. И данас Лавра је једина која има међу братијом Словене. У Савино време овде је био мали иверски манастир, који је Сава већ помагао (самосаздана црква) као и манастирић руски, у коме је и одсео приликом свог боравка у Лаври. ↩︎
122. Чудотворења, може да се односи на локалитете где су се та чуда догодила, али и на иконе и фреске које то приказују, или на литерарна дела која их описују, на житија, похвале, песме и сл. ↩︎
123. Пештера Саве Освећеног у Јудејској пустињи. ↩︎
124. Море содомско, Мртво море, назива се тако према библијској причи о Содоми и Гомори, градовима који су због свог безакоња спржени и пропали у земљу, а поврх њих се створило ово језеро (Прва књига Мојсијева, гл. 19. Види Косидовског, нав. дело). Око Мртвог мора је ужасна пустиња без икакве вегетације, а у самом мору нема живота због велике концентрације соли. ↩︎
125. Један брат од њих, постао члан заједнице, основао српску колонију у Лаври, установио веома чврсте везе са овим манастиром, познатим са свог строгог монашког реда. У касније време Срби су на махове држали овај манастир. ↩︎
126. Види примедбу 42 ове главе, о метоху лавранском као Савином боравишту. ↩︎
127. То је манастир светог Јована Богослова, који је Сава дао као метох Лаври св. Саве, али у коме су живели српски монаси. Данас је у рушевинама. Неколико стотина година ово је било српско упориште за ходочаснике из свих словенских крајева, веома богат и цењен манастир. Сазидавши га, Сава је испунио један од главних циљева свога пута у Палестину. ↩︎
128. Види примедбу 18. ове главе. ↩︎
129. Псалам (15, 2). ↩︎
130. Градић у Галилеји, око 120 км. северно од Јерусалима. Место становања Јосифа и Марије, у коме је Христос провео детињство, према јеванђељима. ↩︎
131. Пасха, највећи јеврејски празник којим се слави ослобођење од ропства и излазак из Мисира под Мојсијем, Јевреји су о празнику Пасхе долазили у Соломонов храм у Јерусалиму из свих крајева. ↩︎
132. Причање о Христовом детињству код Луке (2, 39—52). ↩︎
133. Код Луке (1, 26—38). То су Благовести. ↩︎
134. Односи се на главну цркву, на месту дома Јосифовог. ↩︎
135. Тј. да види Бога, Христа, пре Страшнога суда, када ће га сви видети. ↩︎
136. Према Протојеванђељу Јаковљевом арханђео се јавио Богородици са вешћу да ће родити сина божјег док је она била на студенцу. По Луки било је то у кући Јосифовој. У Назарету постоји црквица на месту Богородичиног студенца. Из овог причања јасно је да Доментијан прихвата апокрифну традицију о Благовестима. ↩︎
137. Јеванђеље по Луци (4, 14). Међутим тамо је: И врати се Исус у сили духовној у Галилеју, а односи се на Христов повратак из пустиње јорданске, после пошћења, кад се испунио снагом св. Духа. Према томе ово је још један пример Доментијановог сасвим произвољног цитирања. ↩︎
138. Гора Таворска, у близини Назарета, на њој су се Христу, који је био са апостолима Петром, Јаковом и Јованом, јавили Мојсије и Илија огњеоружник (в. гл. 20, пр. 4), и Христ се преобразио лицем, а божји глас га посведочио као сина (Јеванђеље по Матеју: 17, 1—9; Јеванђеље по Марку: 9, 1—9; Јеванђеље по Луци: 9, 28—36). Царица Јелена подигла цркву на Тавору, која је порушена. ↩︎
139. Акон, у Савино време велико пристаниште за ходочаснике. Види гл. 26, пр. 27. ↩︎
140. Цар Калојан, никејски цар Јован Ватац (1222—1254). ↩︎
141. То је Савин други долазак у Никеју. ↩︎
142. Ирина, жена Јована Ватаца, веома културна и паметна, кћи Теодора Ласкара. ↩︎
143. Теодор, будући Теодор Ласкар Други. ↩︎
144. Види главу 4, пр. 25. ↩︎
145. Види главу 2, пр. 17. ↩︎
146. Види гл. 4, пр. 20. Када се са источне стране долази морем у Свету Гору пристаниште за Кареју је и данас Иверски манастир од кога води врло стрм пут према Кареји. Сава је на повратку из Свете земље ишао право у центар светогорски, Кареју; стога се сам искрцао у Лаври иверској, а брод са стварима упутио у Ватопед. ↩︎
147. Тј. ка својој Карејској ћелији, посвећеној св. Сави Освећеном; види главу 7, пр. 3. ↩︎
148. Види главу 9, пр. 6 и главу 27, пр. 12; Доментијан се позива на очевице, из чега произлази да на овом путу није био са св. Савом. ↩︎
149. Поређење са Христом, кога је Јуда продао, издао, за 30 сребрника и који је био тучен и понижаван, према јеванђељима. Читаво ово причање о Савином милосрђу типично је хагиографско претеривање и шаблон. ↩︎
150. В. главу 21, пр. 5. ↩︎
151. Збор. ↩︎
152. Псалам (1, 1—2). ↩︎
153. Мисли се да овај текст говори о Савиној законодавној радњи. Наиме, Сава је прво прихватио црквени устав цариградске, васељенске, цркве, а потом, бавећи се у Палестини, упознао са јерусалимским уставом који му се учинио савршенијим, виши, па је од обојег прибирајући најбоље, одабирао од оба устава оно што му се чинило најпогоднијим за новоосновану цркву у Србији; старао се о црквеном реду, црквено утврђење, и законском поступку, законско исправљење (Рад. М. Грујић, Палестински утицаји на Св. Саву, Светосавски зборник 1, 1936). ↩︎
154. Јеванђеље по Јовану (17, 24—26). ↩︎
155. Неутврђен цитат. ↩︎
156. Јеванђеље по Матеју (16, 26) и Јеванђеље по Марку (8, 36—37). ↩︎
157. Прва посланица Јованова (5, 19 и 15—17). ↩︎
158. Посланица Јаковљева (4, 4). ↩︎
159. Посланица Филибљанима (4, 6). ↩︎
160. Посланица Ефесцима (5, 19). ↩︎
161. Тј. крштени и миропомазани. ↩︎
162. Не даде пространа сна очима својима, ни дремања обрвама својима, Псалам (132, 4). ↩︎
163. Дела апостолска (20, 31). ↩︎
164. Христос је пастир, а хришћани стадо, али су и епископи пастири који чувају, пасу, своје стадо које им је поверено, предано, духовном палицом, жезлом, које је знак епископског достојанства. ↩︎
165. Неутврђени цитат. ↩︎
166. Алузија на причу о пастирима, Јеванђеље по Луци (2, 8—18). ↩︎
167. Паралела са причом о талантима, Јеванђеље по Матеју (25, 14—30) и Јеванђеље по Луци (19, 12—27). ↩︎
168. А то је други долазак, тумачење алегорије; тражење рачуна представља слику будућег Страшног суда. ↩︎
169. Јеванђеље по Матеју (25, 21). ↩︎
170. Јеванђеље по Луци (19, 13). ↩︎
171. Царству, мисли се: божјем царству. Христ је наложио својим ученицима, апостолима, да после његове смрти шире његово учење. О томе се пише у Делима апостолским и у Посланицама, списима који спадају у хришћанске канонске књиге, али исто тако, и још много занимљивије, у бројним апокрифним делима апостолским, која с пуним правом носе и назив Апостолски романи. ↩︎
172. О томе у Делима апостолским у двема посланицама, али и у једном апокрифу (види пр. 11). ↩︎
173. Апостол Павле је био Јеврејин, фарисеј, велики прогонитељ хришћана, по имену Савле. Изненада се обратио. О његовом деловању: у Делима апостолским и Посланицама, којих има 14; проповедао у Палестини, Малој Азији, Ахаји, Македонији, Риму итд. Постоје и апокрифне приче о њему. Таква је Прича о Павлу и Текли, сачувана у нашим рукописима, ћирилским и глагољским, почев од 14. века. ↩︎
174. О делима апостола Андрије не говори се ни у Делима апостолским ни у Посланицама. У нас постоје апокрифи: Дела апостола Андрије и Матије у граду људождера, у ћирилским и глагољским рукописима, почев од 14. века, и: Дела апостола Петра и Андрије међу варварима, у ћирилским и глагољским рукописима истог периода, али је за оба дела сигурно да потичу из ранијег периода, најкасније до 12. века. ↩︎
175. О томе врло мало у Делима апостолским и Јовановим посланицама. Постоји код нас апокриф Дела апостола Јована, у ћирилским и глагољским рукописима од 13. века и даље. ↩︎
176. Ни о овоме нема у Делима апостолским ни у Посланицама, али постоји апокриф Дела апостола Томе у Индији у ћирилским рукописима од 14. века, а било га је и у глагољској књижевности. Сви ови апокрифи су врло рано ушли у словенску књижевност, вероватно већ пре 12. века. Учени Доментијан је, дакле, читао и волео ова наивна дела хришћанске фантастике. ↩︎
177. Према причи о мудрим и лудим девицама, Јеванђеље по Матеју, (25, 1—13). ↩︎
178. Књига пророка Агеја (2, 6). ↩︎
179. Књига пророка Софоније (1, 15—16). ↩︎
180. Јер овде, вероватно се мисли: јер за овде, тј. за живот овде, на земљи. ↩︎
181. Друга посланица Коринћанима (6, 2). ↩︎
182. Јеванђеље по Матеју (13, 16—17). ↩︎
183. Сава, по Доментијану, предвиђа да се неће жив вратити са предстојећег пута. ↩︎
184. На коме се утврдих од утробе матере моје, Псалам (71, 6). ↩︎
185. Јеванђеље по Јовану (14, 27). ↩︎
186. Друга посланица Коринћанима (13, 13). ↩︎
187. Многа лета, Доментијанов шаблон који увек иде уз глагол пребивати. Сава се са првог пута у света места вратио 1230, а на други пут пошао у јесен 1233. године, те одиста није био са Радославом многа лета. ↩︎
188. Додато из Пећког рукописа, а у Бечком рукопису нема. ↩︎
189. Владислав, други син Стефана Првовенчаног, збацио је са престола свог брата Радослава, потпомогнут од свога таста, бугарског цара Јована Асена Другог (1218—1241), који је после битке на Клокотници, 1230, где је потукао цара Теодора Анђела епирског, таста Радослављевог, постао најмоћнији владар на Балкану. До промене на српском престолу дошло је или 1233. године, и тада је могућа вест да је Сава крунисао Владислава пре поласка на други пут у света места, или 1234. године, али у том случају Доментијанов извештај да је Сава био у земљи кад је до промене дошло није поуздан, па тиме и додатак Пећког рукописа о крунисању. ↩︎
190. И свршивши све… светога Духа — додатак из Пећког рукописа. ↩︎
191. Доментијанов податак да је Сава био архиепископ 14 година упућује на 1233. год. као годину његовог абдицирања и одласка на друго путовање (1219. постао је архиепископ). ↩︎
192. Архиепископ Арсеније (1233—1263, умро 1266) добио је своју биографију у Даниловом зборнику Животи краљева и архиепископа српских. ↩︎
193. О сабору на коме се бира нови српски архиепископ види гл. 15, пр. 13. У претходној глави Доментијан доноси Савину беседу епископима, одржану у Жичи, на крају које им саопштава да га више неће видети у овом телу, гл. 20, пр. 20; сада их је поново сазвао на сабор — једна од Доментијанових нелогичности, коју Теодосије исправља (види гл. 17). ↩︎
194. Јеванђеље по Јовану (5, 22). ↩︎
195. Прва божја заповест гласи: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, свом душом својом и свом мишљу својом; а друга: Љуби ближњега својега као самога себе; Јеванђеље по Матеју (22, 37—39), Јеванђеље по Марку (12, 30—31) и Јеванђеље по Луци (10, 27). ↩︎
196. Види гл. 20, пр. 4. Илија није умро већ је Бог послао по њега огњене кочије и коње који су га у вихору узнели на небо, Друга књига о царевима, (2, 1—18). ↩︎
197. По трећи пут, први пут је Сава раскинуо везе кад је побегао у Свету Гору, други пут — пошавши на прошло путовање у Палестину. ↩︎
198. Неутврђен цитат. ↩︎
199. Књига о судијама (7, 17). ↩︎
200. Дукљанско, Зетско приморје; по архиепископу Данилу Сава је тада кренуо из Старог града, данашње Будве. ↩︎
201. Бриндизи, на италијанској обали. ↩︎
202. Лаву Сирјанину, погрешно; треба: Лаву Сирину, види Прву књигу Мојсијеву, глава 31. ↩︎
203. Псалам (91, 4—7). ↩︎
204. Њихове очи, тј. гусарима. ↩︎
205. Јеванђеље по Матеју (5, 42). ↩︎
206. Додај: погодно за пловидбу. ↩︎
207. Део Средоземног мора испред Египта, Палестине и Сирије, познато и као Левантијско море. ↩︎
208. Ђаво. ↩︎
209. Јеванђеље по Матеју (8, 25). ↩︎
210. Друга књига Мојсијева. Молитвом и подигнутом руком Мојсије је раздвојио воде Црвеног мора и провео Јевреје пред Египћанима, глава 14, овај стих је 16. ↩︎
211. Пловидба од Бриндизија до Акра трајала је у Савино време око шест недеља. ↩︎
212. На првом путу у Палестину Сава је у Акру саградио манастир св. Ђорђа, српску колонију под заштитом Лавре св. Саве, која ће бити прихватилиште за српске и друге ходочаснике после напорне пловидбе. Види гл. 22, пр. 65. ↩︎
213. Велика Кесарија, палестинска, на морској обали, између Акона и Јафе. ↩︎
214. Нетачан податак; Христова чудо са пет хлебова догодило се иза Тиверијаде, на Генизаретском језеру, Јеванђеље по Матеју (16, 9—10), Јеванђеље по Марку (6, 35), Јеванђеље по Луци (9, 12), Јеванђеље по Јовану (6, 5), а не у Цезареји. Међутим, одмах за тим догађајем у јеванђељима се прича о догађајима који су се догодили у околини Цезареје Филипове, града који се налази око 40 км. северно од Генизаретског језера, код извора Јордана, а који није на мору. Због текстуалне близине у Библији Доментијан је и чудо са пет хлебова пренео у Цезареју Филипову и помешао је са Цезарејом палестинском, једином у коју је Сава могао доћи бродом на путу од Акана у Јафу. Грешка богословска и географска, коју би тешко могао учинити да је био одиста Савин сапутник. ↩︎
215. Јоп, Јафа, пристаниште у Палестини, које је уговором Фридриха Другог са мисирским султаном ослобођено за хришћанске ходочаснике. ↩︎
216. Види гл. 22, пр. 53. ↩︎
217. Упореди опис цркве Васкрсења Христова у глави 22, пр. 6—9.
     Место Кранијево је Голгота на којој је Христос био разапет; Вук је превео са коштурница, а грчки је: κρανίου τόπος (место лубање); налази се у свим јеванђељима. Упореди само Јеванђеље по Јовану (19, 17): Изиђе на мјесто које се зове коштурница, а јеврејски Голгота.
     Према апокрифној Причи о Адамовој глави Христос је као дечак играјући се нашао на Јордану Адамову главу. Она је закопана на Кранијевом месту, на Голготи, где ће Христос бити разапет и својом крвљу из ребара крстити је. Налази се у глагољским и ћирилским рукописима. ↩︎
218. Први сједален шестога гласа недељног тропара. Он је морао бити певан 1233. године, у недељу 30. октобра. Ово је био податак да је Доментијан лично био присутан (види: Димитрије Витковић, Друго путовање св. Саве по источним светим местима, Братство 20, 1926). ↩︎
219. Ној, Аврам и његови унуци, Јов, старозаветне личности којима се Бог јављао, види Прву књигу Мојсијеву и Књигу о Јову. ↩︎
220. Јеванђеље по Јовану (14, 26). ↩︎
221. Књига пророка Јеремије (31, 33). ↩︎
222. Стихира-антифон на велики четвртак на бденију. ↩︎
223. Цела Савина молитва састављена је од Псалама (122, 1—2; 146, 1—2; 21, 2; 125, 1—2; 147, 2,12—13). ↩︎
224. Неутврђен цитат. ↩︎
225. Вишњи Јерусалим, царство небеско. ↩︎
226. Јеванђеље по Луци (10, 19). ↩︎
227. Овде Доментијан говори о себи, како је био у Јерусалиму и Светој Гори, како су му свети старци говорили о Сави и називали га земаљским анђелом и небесним човеком, што код њега личи на стил, опште место. Неки закључују из овога да Доментијан није био у Јерусалиму са Савом него је ишао касније и прикупљао податке од очевидаца. Види гл. 9, пр. 6 и гл. 23, пр. 8. ↩︎
228. Јеванђеље по Матеју (10, 22) и Јеванђеље по Марку (13, 13). ↩︎
229. Псалам (128, 2). ↩︎
230. Јеванђеље по Луци (14, 15). ↩︎
231. Посланица Филибљанима (2, 4). ↩︎
232. Александрија, била је тада под влашћу египатског султана Малека Ел Ћамила. Сава је из Јерусалима добио водиче, али се не види да ли је ишао морем или копном. ↩︎
233. Александријски патријарх, један од четворице васељенских патријарха; у ово време био је то Григорије Први. ↩︎
234. Иако Доментијан не каже, несумњиво се то односи на цркву св. Марка, заштитника Александрије. У своме писму студеничком игуману Спиридону Сава каже да жели да иде у Александрију, да се поклони светом Марку. ↩︎
235. Крепки мужеви, односи се на чувене хришћанске мислиоце и раднике александријске школе, као што су Атанасије и Кирил Александријски, који су иступали против јереси и за утврђење хришћанске догме. ↩︎
236. Тј. Сава од патријарха. ↩︎
237. Мареот, југозападно од Александрије, око истоименог језера. ↩︎
238. Ливија, Либија, западно од Александрије. Египат је света земља зато што је света породица (Христос, Марија, Јосиф) побегла пред Иродовом мржњом у Египат, а исто тако и зато што је у њему настало хришћанско монаштво (3—4. век). Стога Сава обилази познате колоније монаха и испосника у пустињским крајевима око Александрије. ↩︎
239. Односи се свакако на проучавање њихове организације, начина живота и устава. ↩︎
240. Неутврђен цитат. ↩︎
241. Тиваида, Табенизи, Теба, у непосредној близини Александрије, веома чувен монашки центар у коме се живи у општежићу, скупа. Скит, пустиња, равница, у северозападном Египту где се живи усамљенички, види гл. 7, пр. 2 и гл. 13, пр. 3. Црна Гора, превод коптског назива за Египат, а значи: плодна земља, црница. ↩︎
242. Начин усамљеничког живота, види гл. 7, пр. 2. ↩︎
243. Сурија, по свој прилици пустиња Сур, на десној обали Нила, према Синају. ↩︎
244. Персија, вероватно се односи на џиновско дрво Персеа гратисима (Persea gratissima) код села Матарије, 9 км. североисточно од Каира, испод кога се, по предању, одмарала Богородица са малим Христом по доласку у Египат; један од локалитета веома поштованих у средњем веку и касније (види Д. Витковић, дело наведено у гл. 27, пр. 3). Није вероватно да се односи на Багдадски калифат, како неки узимају. ↩︎
245. Сава се пореди са апостолима, господњим самовидцима, јер је много путовао као и они, али је посетио и више од њих; горе и пештере итд. ↩︎
246. Неутврђен цитат. ↩︎
247. Овај опис Савиног повратка у Јерусалим веома личи на исти такав опис, и са истим насловом, на стр. 247, па није искључено да је то нека обичајна фраза да се има враћати у Јерусалим, иако то није обична шетња или излет (Д. Витковић нав. дело). У Пећком рукопису овде је нова глава са насловом као у Бечком рукопису. ↩︎
248. Прича о бекству Јосифа и Марије са дететом Исусом у Египат, код Јеванђеља по Матеју, глава 2. ↩︎
249. Јерихон, град североисточно од Јерусалима, у близини Јордана. Сава је, дакле, прешао на источну обалу Јордана. ↩︎
250. Каломонија, један од три јорданска манастира који су постојали у Савино доба. ↩︎
251. Свакако из неког апокрифа, можда из Псеудоматејевог јеванђеља, где се говори како се Богородица одмарала под неком палмом (ратан — једна врста палми). ↩︎
252. Добро преложиште, Доментијан узима Каломонију као двосложну реч, те тако преводи. Можда је Сава и овде основао српску колонију. ↩︎
253. Град Корах, Керак, стари Кир Моав, тврђава старих Моаваца, данас Кирхарешет, источно од Мртвог мора у Јордану, важна караванска раскрсница у доба крсташких ратова. ↩︎
254. Каиро, чији део, Стари Каиро, лежи на месту где је био египатски Вавилон, у коме су живели асирски заробљеници, зван и Мемфис. Ту се, по хришћанском предању, населила света породица по доласку у Египат. ↩︎
255. Неутврђен цитат. ↩︎
256. Ананија, Азарија, Мисаило, тројица светих младића, другови пророка Данила, које је Бог спасао од ужарене пећи у вавилонском ропству, Књига пророка Данила, главе 1—3. Догађај се одиграо у Вавилону у Месопотамији, а не у Вавилону египатском. Доментијанова богословска грешка. ↩︎
257. Не може бити ништа друго осим Каира, престонице египатских султана. Стога је вероватно да Доментијан прави грешку и говори о два града: Великом Вавилону и Великом Египту, као и о два султана: султану града Вавилона и египатском султану. И описивање боравка у та два града указује да се ради у ствари о једном. Једини догађај у Вавилону који може да послужи за идентификовање је посета месту мучења тројице светих младића, па се и то показало као грешка. Очигледно је да Доментијан није био у Савиној пратњи при овом путу у Египат. Упореди и примедбу 16 горе. ↩︎
258. Султан, Малек Ел Ћамил (види пр. 9, гл. 21), учен и способан, познат због своје наклоности према ученим људима. ↩︎
259. Коптски манастир (данас посвећен св. Сергију) у коме је било седиште коптске патријаршије; али у време Савиног доласка патријаршија је била упражњена (до 1235. год.), те стога: митрополија. ↩︎
260. Према Књизи пророка Исаије (19, 1). ↩︎
261. Односи се на чудотворну икону Богородичину која се у том манастиру налазила од 11. века. ↩︎
262. Синајска гора, на њој је Бог дао Мојсију законе и показао му се. На Синају је био велики центар аскета и монаштва. Стога је Синај света земља за хришћане. ↩︎
263. Синајски град, односи се на велики и утврђени Синајски манастир, који се налази на подножју Џебел Мусе, једног од највиших синајских врхова. Саградио га је цар Јустинијан, око 557. године. ↩︎
264. У манастиру је велика црква посвећена Преображењу, али има више олтара од којих је један Успење Богородичино. ↩︎
265. Главни олтар ове цркве је на месту где је била купина неопалима и код њега свештеници служе боси. ↩︎
266. Друга књига Мојсијева (3, 1—5). Тада се Бог први пут јавио Мојсију и наредио му да изведе Јевреје из мисирског ропства. ↩︎
267. Псалам (91, 2). ↩︎
268. По врло тешком каменитом путу и великој узбрдици за неколико часова стиже се на врх синајски са кога је изванредан поглед на све стране. ↩︎
269. По Библији, Јехова је у два маха дао Мојсију таблице са законом, Друга књига Мојсијева, главе 19—31 и 32—34. Види опис божјег силаска па Синајску гору у гл. 19, 16—19. ↩︎
270. Овај разговор Мојсија са Богом одвијао се у шатору, крај јеврејског логора под гором, а не на врху, види: Друга књига Мојсијева, (33, 12—23). ↩︎
271. У последњим стиховима горе наведеним Бог говори Мојсију да ће се овај од њега уплашити, а Доментијан то прича као догађај. ↩︎
272. Није из Јеванђеља већ из црквених песама које певају о два догађаја која су се десила на истом месту: крштење Христова на Јордану и ранији прелаз Јевреја на уласку у земљу обећану кад се ток Јордана зауставио, види гл. 22, пр. 40 и 41. ↩︎
273. Црква св. Илије налазила се, сад је у рушевинама, на једном од брда синајских, Хориву, ниже од самог врха, где је једно време живео пророк Илија да би обновио јеврејски савез са Јеховом, Прва књига о царевима (19, 8—14). Пут на врх Синаја води преко овог локалитета. ↩︎
274. Односи се на следеће: И рече Господ: ево мјесто код мене, па стани на стијену. И кад стане пролазити слава моја, метнућу те у расјелину камену, и заклопићу те руком својом док не прођем. По том ћу дигнути руку своју, и видјећеш ме с леђа, а лице се моје не може видјети — Друга књига Мојсијева (33, 21—23). ↩︎
275. Цела ова глава представља велику паралелу Саве и Мојсија. Овде се Сава први пут назива богоносац и пореди се са Мојсијем — боговидац. У првој паралели истиче се Савина предност над Мојсијем стога што је он као човек хришћанин ближи Богу од Мојсија, човека старог завета. Када се Мојсије вратио са Синајске горе после састанка са Богом његово лице је светлело, Друга књига Мојсијева (34, 29—35). Упореди и Христа на Таворској гори (гл. 22, пр. 52). ↩︎
276. О Мојсијевим чудима в. Друга књига Мојсијева гл. 4—10 и даље, а о Савиним чудима раније у овој књизи. Сава је привео Богу Србе, други Израиљ, тј. изабрани народ. Први део ове паралеле, тј. за Мојсија, недостаје, а ово што се каже за Саву иде пре уз следећу паралелу. ↩︎
277. Мојсију је Бог наредио да иде у Мисир и изведе Јевреје (Друга књига Мојсијева, гл. 3) а Сави да иде у Богородичина насеља, Свету Гору. Сава се даље упоређује са пророцима Илијом, коме је Јехова заповедио да иде у пустињу, где га хране гаврани хлебом и месом (Прва књига о царевима, 17, 1—6; види и пр. 43 главе 28), и Исаијом, коме серафими жеравицом очишћују грехове (Књига пророка Исаије, 6, 1—7). За Симеоново пророчанство уп. гл. 8, пр. 3. ↩︎
278. Према Другој књизи Мојсијевој гл. 12, 37, Мојсије је из Египта извео 600.000 људи, осим жена и деце. Јехова им је на Синају обећао заштиту као изабраном народу, Израиљу, Друга књига Мојсијева гл. 19—31, али је побуњене отпаднике сурово казнио, гл. 32. ↩︎
279. О божјем закону на каменим плочама, Друга књига Мојсијева (31, 18 и 34, 1—4). Сава је поставши архиепископ добио духовне законе. ↩︎
280. Друга књига Мојсијева (33, 11). Сава то чини кроз непрекидне молитве на свим обредима дана и ноћи (часови). ↩︎
281. Да би Мојсију људи поверовали Бог га је обдарио чудотворном моћи, те пушта град и воду претвара у крв, Друга књига Мојсијева (9, 13—33 и 7, 14—21). За Саву упор. гл. 20. ↩︎
282. Друга књига Мојсијева (7, 14—24); о овој чудотворној моћи Савине молитве нигде се код Доментијана не говори осим овде, а има код Теодосија, гл. 12. ↩︎
283. О помору египатских првенаца види Друга књига Мојсијева (гл. 11 и 12); Христ је први васкрсао, постао првенац из мртвих, и ка њему у царство небеско, вишњи Јерусалим, одлази Сава, одузимајући тако првенство Израиљево, поставши ближи и дражи Богу од његовог изабраног народа. Игра речи. ↩︎
284. О преласку преко Црвеног мора, Друга књига Мојсијева (14—15); Сава је истребио јеретике у Србији, упор. гл. 17, 18 и 19. ↩︎
285. У синајској пустињи Јеврејима недостаје вода, а Мојсије им је чудом добавља, Друга књига Мојсијева (гл. 17, 1—7). ↩︎
286. Победа над Амаличанима постигнута је не знаком крста, већ уздигнутим Мојсијевим рукама, Друга књига Мојсијева гл. 17, 8—16, види и гл. 13, пр. 11; односи се на Савино чудо са Стрезом у гл. 13. ↩︎
287. Друга књига Мојсијева гл. 14, нарочито стих 16 и 21; Савино чудо из гл. 25. ↩︎
288. Пролазак кроз Црвено море Нови завет тумачи као симбол спасења, дакле онако као и силазак божјег сина на земљу рођењем од невесте која није искусила брак, а Сава тој невести, Богородици, служи целог века, живи у њој посвећеној Светој Гори, подиже јој манастир Хиландар, борави у њеним манастирима: Студеници, Евергетиди и др. ↩︎
289. О препелицама које је Јехова послао изгладнелим Јеврејима у Синајској пустињи, Друга књига Мојсијева (16), и Четврта књига Мојсијева (11, 31—33), где се и каже да их је ветар нанео од мора; ово Савино чудо прича Доментијан тек касније, у гл. 30, али истим речима. ↩︎
290. О мани с небеса, Друга књига Мојсијева 16 глава; алузија на Савине поклоне аскетама по Атосу и Светој земљи, па и другде. Нарочито види гл. 2 где се описују обиласци пустињака по Св. Гори које Сава чини у младости, носећи им у време поста топле хлебове. ↩︎
291. Према Првој и Трећој књизи Мојсијевој нечисти се могу очистити приношењем жртве Богу, која се састоји од крви јунца или овна, в. Друга књига Мојсијева (29, 10—21). Сава је као свештено лице причешћивао крвљу Христовом коју симболизује узимање вина при причешћу. ↩︎
292. Мојсије је убио једног Египћанина који је мучио јеврејски народ и због тога је побегао у земљу Мадијамску, источно од Акабског залива, Друга књига Мојсијева (2, 11—22); Сава је дошао у Палестину, земљу обећану. И Аврам се из своје прапостојбине, Ура Халдејског, преселио у Ханан, Прва књига Мојсијева (11, 27—31). ↩︎
293. У пустињи Сур Мојсије је горку воду претворио у питку тако што је у њу убацио неко дрво које му је Бог указао, Друга књига Мојсијева (15, 22—25); Сава је дошао у Србију из Свете Горе са монасима светогорским, од истока ка западу, и претворио горко млеко у сладост, тј. несреће које су у Србији тада владале, због братоубилачког рата, претворио у мир и благостање, в. гл. 11, нарочито похвалу Сави и Симеону са контрастом исток-запад. ↩︎
294. Псалам (54, 7). ↩︎
295. Фараон је наредио да се сва јеврејска мушка деца бацају у Нил, али је Мојсија нашла фараонова кћи и однеговала, Друга књига Мојсијева гл. 1 и 2, 1—10. О Савином избављењу од разбојника овде у гл. 2. Паралела неуспеха: обојица се спасавају из воде. ↩︎
296. Кореја, Датана и друге који су се побунили противу Мојсија са својим људима огањ је сажегао а земља прогутала, Четврта књига Мојсијева гл. 16; Сава дејствује против јеретика речју, божанственим огњем, види Савине беседе против јеретика. ↩︎
297. Сиона, цара аморејског, и Ога, цара васанска, и сва царства хананска, Псалам 135, 11), о овим догађајима у Четвртој књизи Мојсијевој, гл. 21, ст. 21—32, 33—35, и даље, то су догађаји на путу од Синаја ка Ханану; Сава је ишао разним царевима, али је чуда творио само код угарског краља, гл. 20. ↩︎
298. Скинија (грч.), шатор; Мојсије је по Јеховиној наредби сачинио шатор у коме се налазио ковчег завета, тј. са законским таблицама — ту је приношена жртва Богу и ту је Мојсије са Богом разговарао, Друга књига Мојсијева 26. гл.; о Савином подизању манастира Доментијан говори врло често. ↩︎
299. Мојсије је очистио од губе, проказе, своју сестру Маријаму, Четврта књига Мојсијева гл. 12; ово Савино чудо описано у гл. 14. ↩︎
300. Друга књига Мојсијева, гл. 11, 2; Сава чини супротно, своје раздаје туђима — о томе овде врло често. ↩︎
301. Јеврејски народ се често дизао против Мојсија, камена је срца, а овај је из камена воду источио за њих, Друга књига Мојсијева, гл. 17, 1—7; цитат из Псалама 18, 16; алузије на Савино делање као архиепископа. ↩︎
302. Мојсије говори народу да се очисти телесно (чисте хаљине и уздржавање од постеље) за три дана, да би се припремио за сусрет са Јеховом, Друга књига Мојсијева, 19, 15; Савин говор овде наведен односи се на последњу Савину беседу у Србији, глава 24, али она је одржана пред црквеним лицима, док се овде говори о сабору, на коме су и деца свога отачаства, баш као и на сабору на коме се Сава одриче архиепископства и поставља Арсенија, глава 26; ово је, можда, доказ да је та Савина беседа држана том другом приликом, на сабору у Жичи, при абдикацији; види гл. 26, пр. 7. — Да су бедра ваша пренојасана истином, Јеванђеље по Луци (12, 35); Јер биће први последњи, а последњи први, Јеванђеље по Матеју (19, 30). ↩︎
303. О саветима Отора, мадијамског свештеника, а таста Мојсијевог, како да се организује власт у јеврејском народу, види Друга књига Мојсијева, глава 18. ↩︎
304. Према Јеховиној пресуди Мојсије је умро на путу, не стигавши у обећану земљу Ханаан, види Четврту књигу Мојсијеву, (20, 12) и Пету књигу Мојсијеву (32, 48—52 и гл. 34). О Сави се говори као о већ мртвом. Паралела по супротности. ↩︎
305. Исус Навин, верни Мојсијев сарадник и војсковођа Израиљаца, одређен је за Мојсијевог наследника, Пета књига Мојсијева гл. 31, 1—8. Сава је за наследника одредио свог васпитаника Арсенија, в. гл. 26, пр. 6. Овим се завршава велико поређење Саве са Мојсијем (које има 30 паралела), којим се пореде чињенице из њихових живота, као и особине и квалитети, с тим што се увек Сави даје предност. Међутим, паралеле не иду хронолошки према догађајима било из живота Мојсија, било Саве. ↩︎
306. Испуњење Немањиног пророчанства; види гл. 8, пр. 2—7 и, касније, гл. 32, пр. 8. (За критику од Друге до Пете књиге Мојсијеве види: Зенон Косидовски, Библијске легенде, Српска књижевна задруга, Београд 1965, стр. 147—189). ↩︎
307. Или велики пост, пред Ускрс, траје 48 дана. ↩︎
308. Односи се свакако на организовање српских колонија у Синајском манастиру (касније св. Катарине) и у Раити, које су кроз цео средњи век као и у доба турске окупације Србије биле врло живи центри српске књижевности (види В. Розов: Свети Сава и Срби у Светој Земљи и на Синају, Мисао 28, Бгд 1928, 334—341). Исто тако и за набавку светачких моштију и других реликвија, неопходних за новоорганизовану српску цркву и њене храмове и манастире. ↩︎
309. Јеванђеље по Матеју (7, 7—8) и Јеванђеље по Луци (11, 9—10). ↩︎
310. Псалам (39, 1—2). ↩︎
311. Страшноме судији на Страшном суду, тј. Богу. ↩︎
312. Тј. имао је увек као узор подвиге описане у животима светаца, хагиографијама. ↩︎
313. Можда значи да је у Јерусалиму био за празник Ускрса. ↩︎
314. Екатоликија (грч.), саборна. ↩︎
315. Односи се на Савине молитве у глави 1. ↩︎
316. То је четврти васељенски патријарх и Сава је желео да се и са њиме састане.
     Антиохија је тада у рукама Латина. ↩︎
317. Симеон који је на Дивној Гори, Симеон Столпник (стлп — стуб, кула), празнује се 1. септембра. Сава је за Службу св. Симеону неколико строфа позајмио из Службе св. Симеону Столпнику, што показује да га је ценио (види Ђ. Сп. Радојичић, Творци и дела старе српске књижевности, 73—77 стр.). ↩︎
318. Јерменију и турску страну, Кнежевина Мала Јерменска и Иконијски султанат. ↩︎
319. Анатолија, малоазијска обала. ↩︎
320. Псалам (136, 25). ↩︎
321. Псалми (78, 29—30 и 105, 40). ↩︎
322. Види главу 9, пр. 2. ↩︎
323. Односи се на метох Евергетидског манастира. Цариград је тада у рукама Латина. ↩︎
324. Очигледно је да се Сава припремао за нове послове, зидање манастира, живописање и сл., било у Србији или Светој Гори. Ни трага од ранијег предвиђања да ће на путу умрети, упор. глава 25, крај беседе, као и пр. 31, главе 29. ↩︎
325. Не зна се зашто је Сава одустао од намераваног одласка у Свету Гору; највероватније да због болести није више могао да путује морем. ↩︎
326. Несебар, Месемврија, на обали Црног мора. ↩︎
327. Јован Асен, види гл. 26, пр. 3. ↩︎
328. Трново, град у Бугарској, престоница Другог бугарског царства. ↩︎
329. Просвећење господње, Богојављење, 19. (6) јануара. Сава је стигао у Трново, по овоме судећи, јануара 1235. године, болестан и преморен од пута који је трајао око 16 месеци. ↩︎
330. Наслов ове главе је из Бечког рукописа. У Пећком рукопису почетак наслова је одрезан, те се чита само:… Саве о престављењу његовом, а долази, изгледа, на истом месту као и у Бечком. Ми смо под исти наслов ставили и овај део причања ранијег поглавља јер је тако логичније. ↩︎
331. Односи се на реликвије скупљене у Светој земљи, види гл. 24, пр. 33. ↩︎
332. Мисли се: са овога света. ↩︎
333. Псалам (127, 2—3). ↩︎
334. Не зна се докле је цитат, ни одакле је. ↩︎
335. Васкрсење, тј. недеља. ↩︎
336. Небесног женика, Христа, симболика честа у јеванђељима, нарочито код Јована. ↩︎
337. Цела молитва према псалмима (120, 1; 102, 1—3; 143, 4; 38, 10; 143, 6—7; 143, 9—12; 143, 1—2; 142, 7, ↩︎
338. Псалам (91, 15). ↩︎
339. Јеванђеље по Матеју (25, 21). ↩︎
340. Прва посланица Коринћанима (2, 9). ↩︎
341. Учињено блаженим. ↩︎
342. Псалам (63, 8). ↩︎
343. Јеванђеље по Јовану (16, 22). ↩︎
344. Уснуће, тј. смрт. ↩︎
345. Први патријарх обновљене бугарске патријаршије, од јесени 1234. год. ↩︎
346. Црква постоји и данас. ↩︎
347. Св. Сава је умро у недељу 27. (14) јануара 1235. године. ↩︎
348. Наслов је из Бечког рукописа. У Пећком рукопису овде недостаје неколико листова. ↩︎
349. Односи се на краља Владислава. ↩︎
350. Деца Преосвећенога, Савини ученици, међу којима можда и Доментијан. Упореди причање о ученицима које Сава шаље испред себе у отачаство, у претходној глави. Тамо у пр. 4 наведен је цитат из Псалама, али се у Псалму говори о синовима који су плод утробе, пород, а Сава говори о синовима који су награда плода труднога, тј. духовна деца. Савине последње мисли њима су упућене, што показује да је Доментијанова места са пажњом радио. ↩︎
351. Палма. ↩︎
352. Књига о судијама 7, 17. То је рекао Израиљцима пре боја се Мадијанцима вођа Гедеон, а то је и Сава раније рекао својим ученицима кад је напуштао последњи пут Србију, упор. гл. 26, стр. 14. ↩︎
353. Из Савиних моштију још не тече миро, он још лежи у првом гробу, те Владислав још не зна о Савином посвећењу. Типично за Доментијанов начин писања. ↩︎
354. Упореди гл. 15, пр. 4. Карактеристично је да код Доментијана цареви добијају извештаје од Бога о Сави. ↩︎
355. Упореди гл. 8, пр. 2—7 и 19, пр. 31. ↩︎
356. Тј. нашли су неповређено тело, што је по хришћанским схватањима доказ светости. ↩︎
357. Непозната личност, по некима писац Похвале св. Саве од које су неки делови овде код Доментијана цитирани. ↩︎
358. Алузија на Савина чуда на Сиријском мору, описана у главама 26 и 30. ↩︎
359. Дела апостолска 2, 31, где се цитат приписује Давиду, али га нема у Псалмима. ↩︎
360. Није из јеванђеља, свакако из неке апокрифне легенде, сличне легенди о Авгару. ↩︎
361. Оца, јер му је таст. ↩︎
362. Владислав. ↩︎
363. Псалам (105, 2—5). ↩︎
364. Псалам (145, 3—4). ↩︎
365. Откровење Јованово (15, 3). ↩︎
366. Псалам (116, 15). ↩︎
367. Друга посланица Коринћанима (4, 6). ↩︎
368. Јеванђеље по Матеју (11, 5); Доментијан као дворски писац иницијативу за пренос Савиних моштију у Србију приписује краљу Владиславу, па му такође приписује и похвалу, која је састављена од цитата из Светог писма. Необично је што се у овој похвали јасно истиче да су то цитати, док је иначе Доментијан цитате користио сасвим слободно и од њих компоновао сасвим нове и самосталне целине. ↩︎
369. Цео овај пасус налази се на овом месту у Пећком рукопису, док је у Бечком рукопису раније, између: и силни бољари његови и И добивши већу смелост. ↩︎
370. Тј. из Трнова. ↩︎
371. Припрата, улазни део цркве у коме се обично налазе и гробови значајних лица. ↩︎
372. Црквењак. ↩︎
373. Тј. да су се десила у првим данима хришћанства, описали би их први свети оци, велики писци 4. и следећих векова. ↩︎
374. Јеванђеље по Луци (12, 2) и Јеванђеље по Матеју (5, 14—15). ↩︎
375. Бугарски патријарх даје иницијативу за писање Савиног житија, као што и доликује свецу који се чудима после смрти објавио. ↩︎
376. Доментијан констатује да је патријархов захтев испуњен. Да ли се то односи на њега самога и његово дело? У доба краља Владислава таква мотивација била би двору пријатна: подстицај за прослављање св. Саве потиче од бугарског патријарха. ↩︎
377. Апостол Павле је много путовао, в. Дела апостолска и Павлове посланице. ↩︎
378. Алузија на посету Синају. ↩︎
379. Претеча, Јован Крститељ. ↩︎
380. Паралела са звездом и мудрацима са истока из Јеванђеља по Матеју 2, 1—12. ↩︎
381. Јеванђеље по Јовану (12, 13). ↩︎
382. Милешева, задужбина краља Владислава. ↩︎
383. Пренос моштију св. Саве у Милешеву био је 1237. године. ↩︎
384. Овај последњи пасус у Пећком рукопису гласи: И опет откривши гроб његов учинише по речи Светога и положише га у ковчег створен од дрвета, а који после би часно покован сребром и златом, извајањем божанствених слика са хинепси, од добро изниклога изданка њихова, од једнога који је имао велику љубав и наду према овом Преосвећеном, где и до сада као сунце сија лежећи посред велике цркве, творећи дивна чудеса и мирисима побожности пунећи срца свих верних, који славе Оца и Сина и светога Духа једнога Бога коме се клањамо у Тројици, коме слава и држава, част и поклоњење, сада и увек и у веке векова, амин. ↩︎
385. Тј. године 1242/43. ↩︎
386. Краљ Стефан Урош Први (1243—1276). ↩︎
387. Аутобиографски подаци, као и у глави 7, прим. 8. ↩︎
388. Види главу 11, пр. 7. ↩︎
389. Поклон, дар (грчки). ↩︎
390. Овај запис у Пећком рукопису гласи: „У лето 6762. индикта 11. за царство благовернога цара Грка кир Калојана, и у дане самодршца српскога, унука светога Симеона, а сина Стефана… и кад је потом био богоносац преосвећени Арсеније, Доментијану јеромонаху, који је, како је пре речено, живео у Светој Гори у мучалници овога Светога, која се назива Кареје, који је његов последњи ученик, предложи Бог, откривши Духом светим, да разуме живот овога преосвећенога Саве, и њим сложен и написан би у месту вишереченом, Карејама, светог Духа поуком и молитвама Светога. А због благе вере коју имађаше ка преосвећеном свом господину Сави благоверни господин наш, Стефан краљ Урош, посла њему Бог пресавршену молитву његову, ову књигу, коју прими као превелики частан дар“.
     Као што се види у запису Пећког рукописа година је 1253/54. ↩︎

Стране: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33