Живот светога Саве

Поглавље 4

О остављању Стефана Немање државе своје и о примању анђелскога образа и наречењу Симеон монах и о одласку његовом у Свету Гору

А он, богољубац свети, спремна стрела Христова, наоштрена на то од младости, многолетна писања сложивши у једно ради свога љубимога чеда, и насладивши се у њима вечним добрима, и Духом светим прозревши будућа добра и живот који се не свршава, и разумевши отачаство гробно, уздаде славу Богу који твори велика и дивна чудеса, према истини светога певца Давида: Од Господа постаде ово дивно у очима нашима, јер из уста младенаца који сисају припремио си хвалу¹.

Господ, начелник слава̂ који је с висине посетио наш род, и послао Духа светога и Сина свога јединороднога, и усели се у нас вером истина божја, и уђе у нас Дух свети својом благодаћу, и будући млади телима, уздавши се у Бога и прибегавши к њему, јавише се силни умом добре вере, и постадоше нам достојни проповедници ризница добара и дарова божјих и места̂ весеља, и светлих венаца и слатких духовних песама и свега вечнога добра, која зна само онај једини који их је спремио у својим обитељима онима који га љубе, сам Христос давалац добра, који их је утајио од премудрих и разумних, а открио младенцима². И због тога обузет великим умиљењем, проли многе сузе, рекавши:

„Ја грешни, недостојан толиких добара, но ипак уздам се на превелику множину његових великих милосрђа, да ће ми предобри Бог од тога вечнога добра дати макар што мало, и о њему живећу у векове.“

И укрепивши се надом вечних добара, и ову земаљску славу не урачунавши ни у што, и презревши земаљско царство, и изабравши свога благовернога сина кир Стефана³, сатвори га великим жупаном, самодржавним господином свему отачаству своме, и посади га на престолу своме, и предаде му све своје умно стадо; као што је сам имао власт над њим, тако и сину своме предаде сву власт над њим, да се брине и суди, Богом вођен.

Сабравши све власти царства свога, велможе велике и мале, десетнике и педесетнике и сатнике и тисућнике⁴, и обвеселивши све сваким весељем, и ослободивши све работне⁵, и убогима и маломоћнима и слепим и хромим и прокаженима, свима свако довољство давши, и благословивши им господина вазљубљенога сина свога великога жупана кир Стефана, са свима својим слугама, остави их на божјој вољи⁶.

А он ражегавши се Духом светим, и примивши умиљење у своју свету душу, и понизи се подобећи се владици своме Христу, који се понизио до крста и смрти, и, уставши са свога царскога престола, сави свој врат срца и тела, и са љубављу прими Христов јарам од руку епископа свога Калиника, и удостојен бивши анђелскога образа, би назван Симеон монах.

А такође и подружје⁷ његово, богољубива Ана, подобећи се светим великим царицама које су оставиле земаљска царства и пошле за Христом и наследиле царство небеско, такође желећи уподоби се сину своме, који је пошао за Христом и показао пример својим родитељима, и не остаде иза господина свога си саврсника, такође прими анђелски образ од тога светитеља, говорећи: „Не би ли ме човекољубиви Бог удостојио да будем заједно у збору са љубимим чедом својим у царству небесноме.“

А свети Симеон, ваистину узевши крст Христов, и делајући учаше синове своје да презиру телесне⁸, јер брзо ишчезавају, а више да се уподобљавају делу божаственоме бесмртноме, и сам се пред њима измени у велику смерност, ваистину испрва по срцу божје воље још из младости своје спреман ка њему умом и срцем, и непорочним животом, и чистим срцем, и душом праведном, и благодаћу Христовом, и испуњен топлом љубављу светога Духа, имајући велики плод умиљења у душевној утроби, ваистину, а не лажно придружи се у ученике Христове. Што рече у светом обећању пред светим олтаром, такође и изврши, не закасни ни у чем гледајући натраг, но штавише радујући се потече за заповестима Господа свога, тражећи живота светих и последујући им са љубављу, што и нађе, и постаде исте части с њима.

Оставши неколико⁹ ту у дому Свете Богородице Студеничке, у рукотвореном му манастиру¹⁰ са светом братијом, подобећи се њихову правилу, а уз то и надмашујући их свима добрим начинима, показујући собом свима пример, а после времена узевши свако довољство од свога царства, и наоружавши се Духом светим, по речи господњој, остави свет и све што је у свету, оставивши земаљско земљи, тражећи вишњих, последова Христу. И многе велике велможе у царству његову видевши превелику смерност господина свога, и вазљубивши Бога, и све оставивши, последоваше Богу са господином својим.

И дође у Свету Гору ка Светој Богородици Ватопедској¹¹, водећи са собом 300 одабраних слугу осим других. И нађе своје љубљено јагње, Христом обележено, и када угледа свети младић свога преподобнога оца, светога Симеона, удиви се чудесима тајне божје и сав се испуни радошћу, и прозревши светим Духом пророкова о деловању њихову, говорећи: „Милост и истина сретоше се, правда и мир целоваше се.“

И љубазно загрливши се срдољубазним целовом, целоваше се оба богоносна вршњака, саврсници светлосних анђела, и заједно сатворише благодарну молитву ка Христу, који чини вољу онима који га се боје, и напунише се великим весељем и духовном радошћу.

И они који су ту били, видевши велику славу божју, прославише Бога који чини такова. Јер дивно беше небу и земљи, похвално Богу и чудно људима: обојица устрељени Христовом љубавном стрелом, за љубав Владике оставише толику висину, дођоше на туђу земљу, отуђивши се свега земаљскога¹², и све оставивши по заповести господњој и усрдно му следоваше, и дођоше у велику смерност, као поједини од древних светих отаца, чијем реду бише Богом сатворени као саседници.

По свој земљи грчкога царства прочу се за састанак светих¹³, а цареви и велможе, мали и велики, чувши прославише Бога због велике смерности, и многи постадоше побожни, подобећи се њима. И сви свети, преподобни и праведни, мали и велики, чрнци Свете Горе, од малих и великих манастира, од гора и од пустиња и пећина и земаљских пропасти, са богоносним оцем њиховим протом дођоше да се виде и благослове са светима, и сабравши се велики сабор светих отаца са светима, љубазно беседоваше о душевној користи, и сатворише душевно и телесно славље, утешивши се душевно и телесно, и отац наш свети Симеон би благословен од Бога и од свију светих, и давши свима свако довољство злата и руха, и склони срца свију светих чрнаца да моле Христа за његово спасење, и по свима црквама по Светој Гори постави свој помен, који је и до данас.

У дом Свете Богородице Ватопедске, братство своје, приложише два кабла суха злата и сребра, безбројно рухо, коње и безбројне мазге, и стада коња, свачим безбројно напунише дом свете Богородице. Не само то, но и душе своје приложише пресветој Богородици, оба богољупца послаше све своје имање пред собом, које и нађоше у царству небесном.

А свети Симеон заповеди да му сатворе ћелију уз свети олтар велике цркве Свете Богородице, и прозор у свети олтар, да свагда гледа свете молитвенике¹⁴ који служе у светој цркви. А он, Свети, свршаваше свој канон¹⁵, и ћутећи пребиваше у светим молитвама дан и ноћ, не слабећи, прилежно тражећи Христа који се тражи, кога и нађе вођен од Бога, и светог сина свога, богоноснога кир Саве.

Свети младић давидски се ширио, видећи где се у њему врше заповести божје, и шиљаше благодарење Господу који му помаже у свима његовим делима за добри му подвиг душевни и телесни, телом без сна у свима земаљским делима, а умом и душом настањујући се у небеским обитељима, и желећи наследства ових, у сваком делу гледајући пред собом као самога Христа, по речи Богооца: Видех Господа преда мном, као да ми је с десне стране, да се не поколебам¹⁶. Ради тога вапијаше у весељу срца: „Шта ћу узвратити Господу за све што ми даде¹⁷, испуњујући ми овде све прозбе, и обећавши ми тамо будући добри и бесконачни живот, што верујем да ће ми и то дати у дан свој велики, не само мени јединоме, но и свима који га љубе и творе његову вољу.“

И пошто је црква св. Симеона у месту званом Просфори¹⁸ запустела од безбожних гусара, и њу од корена обнови и палу уздиже, не трпећи да гледа стан божји разорен, но свагда желећи и говорећи Духом светим, спремаше се да сам себе принесе на жртву љубитељу своме Христу. И ову принесе на служењу Господу своме, украсивши је својим богољубљем сваким потребама, да достојно приноси службу Богу за спасење господина му оца и њега самога. А около свете пркве сатвори тврд град, и велику кулу посред њега сатвори на чување светих мужева који живе у њему и који служе дому светога Симеона, и то приложи ка Светој Богородици Ватопедској.

Опет приложи друго злато у манастир, ту у дом Свете Богородице, и то педесет купа, а такође и вина педесет купа на сваки дан, и што трпеза има на којигод дан свако јело, од тога такође да имају који се налазе, који улазе и излазе, или богарадни¹⁹, или који работају с њим томе светом месту, да сви свако довољство имају од труда тих светих, да се манастир не потужи због тога, јер многи небројени долажаху, који могаху слушати од даљних земаља, јер не иђаху само на поклоњење свете цркве, но да виде велику смерност светих Бога ради; и сви одлажаху утешени сваким утешењем; што ко требоваше, то узимаше и одлажаше молитвама светих. Јер обојица служаху незаблудноме путу дан и ноћ.

Богомудри кир Сава монах, напредујући у делима својим, недремљивим подвигом својим уздиже изванредна дела у том манастиру, и сазда превисоке палате, једне нарекавши у име оца свога а друге у своје име које и до данас стоје у част томе манастиру. И насади многе винограде и обнови свака места тога манастира; и приложи пусте метохије испросивши их од цара, и привевши људе од своје земље и насели их у њима, и својим великим подвигом испуни свако довољство, да су се сви околни његови дивили гледајући његов толики подвиг и претоплу његову веру ка пречистој Богородици.

У манастирским делима са особним људима, који једу купљени хлеб, са тима дању беше у работама, и у светим молитвама дан и ноћ не слабећи, имајући у телу своме живот бестелесних слугу. Ради тога га ни беси не искушаше толико; јер у младости својој никада се не насити сна очију својих, нити даде покоја коленима својима, хотећи најпре душу своју ослободити од страсти, подобећи се течењу првих светих мужева, који претекоше овај живот скрбима и многим печалима, а други од њих крвљу својом купише вечни живот, и настанише се у небесним становима, показавши узор онима који хоће да траже вечни живот, којима овај свети постаде саопштник, приопштивши се свима путевима њиховим.

Свети Симеон починувши од путнога труда, и после неког времена зажеле обићи сву Свету Гору, и поклонити се светим црквама, и оба богоносца савећавши богоумни савет замолише богољубнога оца свога игумана Теостирихта, и рекоше му своју помисао да свети старац Симеон хоће да испуни жељу и да се поклони свима црквама. И пошто их је игуман благословио, изиђоше на поклоњење светих места и на посећење светих мужева који живе у њима.

И дошавши у средину Свете Горе, у место звано Карије²⁰, поклонише се светој Богородици, која је мати свима светогорским црквама. И ту сатворише прилежну молитву ка пресветој и пречистој чудотворци Богородици, која од раније показа велика чудеса и исцели цара Михаила, од кога и света црква би саздана, коју оба свештеника божја облише топлим сузама, примивши слику великога божјег смирења²¹. И ту принесоше различне части светој Богородици: прво свете сасуде сребрне и златне, затим кадионице такође сребрне и златне, затим покрове светих сасуда са бисером и са камењем, затим епитрахиље²², трапезофоре²³, и дадоше царску паларију суха злата. И написани бише у помен²⁴ у тој цркви до скончања века, са првим ктитором царем Михаилом беше наречени други ктитори²⁵, што се и данас једнако помиње са првим ктитором. А проту указаше засебно част, засебно црковним служитељима, засебно свој монашкој општини, почевши од првих и до последњих, све равночасно украсише по заповести божјој, ваистину оба по срцу божјем и његовом силом сатворише сву вољу божју.

И тако дошавши у Лавру свете Богородице Иверске, зване Портаитисе²⁶, поклонише се тој пречистој на исти начин, и напунише свету цркву сваким истим частима. И ту такође дадоше много злата, и такође бише написани и ту као други ктитори до краја века, и још се и данас незаборавно помињу једнако са ктиторима. И сву братију истим начином дароваше златом, такође почевши од првих и до последњих; и ту постадоше братија и ктитори.

Дошавши у унутарњу пустињу у велику Лавру светога Атанасија Атонитскога, у дом пресвете Богородице, која се и сама назвала иконом²⁷ те свете цркве, испрва и до данас спремајући сваке милости, не спремајући само телесне потребе но и душе испуњујући сваким весељем; ка тој Пречистој принесоше благодарну молитву и светим сузама омочише свету земљу, по којој је светим стопама ишла сама Пречиста својим извољењем²⁸, и ове избранике божје удостоји да виде њезин дом. Вођени Духом светим, отац са сином, изабрани војници Христови наоружани светим Духом и непорочном вером Христовом, напунише се сваке духовне радости, и превеликим почастима украсише свету цркву пресвете Богородице, и поклонише се гробу светога, и принесоше му сваке части, и дадоше у цркву много злата, толико да су постали други ктитори, да се и до данас спомињу као ктитори, једнако са благоверним царевима. А сву братију тога манастира обдарише, једне златом, друге рухом, све ублажише својим преподобијем и божјим довољством.

Оставши ту неколико ради одмора, док су их света братија држала са многом љубављу, и сви свети мужеви од унутрашњих пустиња²⁹ дођоше да виде Преподобнога, који их је издавна хранио дугом божјом руком и сином својим богоносним кир Савом монахом. И са њима много беседовавши о спасењу душе, и ту примивши корист од њих, и давши им свако довољство, и добро утешивши се духовно и телесно са свом братијом, и мир и благослов узевши од њих, и целовавши свету цркву, вратише се у свој манастир Ватопед, пролазећи света места и домове пресвете Богородице³⁰, небесни људи, земаљски анђели, дошавши до краја тихе смерности, дошавши до тога истинитога да се брину за спасење душе своје, по речи господњој не бринући се ни о чем земаљском, чега траже они који нису од овога света, но ишту јединога царства небеснога и његове правде, што и нађоше. Обојица од младости почеше работати Господу чак и до краја, по речи Господњој: Који претрпи до краја, спашће се³¹.

Напомене

1. Псалми (118, 23 и 8, 2).
2. Јеванђеље по Матеју (11, 25).
3. Стефана Првовенчаног, свог другог сина (1196—1227).
4. То су заповедници над одредима од 10, 50, 100 и 1000 војника.
5. Работни, робови.
6. Сабор је одржан у Расу, Немањиној престоници, 25. марта 1196. године.
7. Подружје, супруга.
8. Додај: ствари.
9. Додај: времена.
10. Тј. у манастиру Студеници, својој задужбини, која је у ово време најзначајнији српски манастир.
11. Пећки (Петроградски) рукопис је овде бољи те је одавде до: оба богоносна вршњака текст из њега.
12. Туђа земљу, отуђивши се свега земаљскога, монашки подвиг напуштања свега, породице, богатства, веома је цењен, нарочито удаљавање од домовине, туђиновање.
13. Тј. Симеон и Сава. Немања (Симеон) је стигао у Свету Гору 2. новембра 1197. године.
14. Односи се на оне који се моле.
15. Тј. правила монашког живота, можда неки свој посебан канон, теже подвиге од осталих, са чиме се слаже: ћутећи пребиваше у светим молитвама, што свакако значи један посебан вид аскезе, којим се постиже највиши степен ослобођења од свега земаљског, омогућава се приближавање богу.
16. Псалам (16, 8).
17. Псалам (116, 12).
18. Просфора, на граници Св. Горе, на југозападној обали. И данас постоји кула тог манастира, који је био посвећен св. Симеону Богопримцу (о коме Јеванђеље по Луци 2, 22—35), по коме је Немања и узео своје монашко име.
19. Богарадни, просјаци.
20. Карије, или Кареја (Ораховица), центар Свете Горе и седиште протата (у средишту Св. Горе — стога је зову и Меси — средиште), на висини од 400 метара, са погледом на море, опкољена шумама ораха; у њој је црква Богородице, звана Протатон, вероватно из 10. века, и данас у њој драгоцене иконе. Кареју, осим тога, сачињавају и конаци свих манастира и многобројне ћелије.
21. У Протатону је чудотворна икона Богородичина. О Чудесима Богородичинима прича се у разним средњовековним збиркама, као што је Атонски Патерик и др., а и касније (Вићентије Ракић: Чудеса пресвете Богородице). Цар Михаило кога је она излечила може бити византијски цар Михаило Четврти Пафлагонац (1034—1041) који је боловао од епилепсије.
22. Епитрахиљ, део одеће, ставља се око врата и пада преко груди до ногу, употребљава га свештеник кад врши обред.
23. Трапезофор, раскошан покривач за олтар који симболизује одећу Христову.
24. Написани у помен, тј. уписани у књигу Поменик са именима оних за које се свештеник моли.
25. Ктитор је оснивач, градитељ, али може бити, као други ктитор, и велики дародавац неког манастира.
26. То је Иверски манастир, ђурђијански, основан око 980. године. На обали је, између Лавре св. Атанасија и Ватопеда, трећи по рангу у Светој Гори. У њему је чувена чудотворна Богородичина икона звана Портаитиса, вратарица. По легенди ту се искрцала Богородица долазећи из Јерусалима.
27. У Лаври се налази икона Богородичина која се зове Икономиса, домоуправитељка, јер се Богородица, по легенди, јавила оснивачу Лавре св. Атанасију и саопштила да ће се она бринути о манастиру.
28. Детаљ из легенде.
29. Свети мужеви од унутрашњих пустиња, односи се на аскете, испоснике, који живе усамљеничким животом у стенама, пећинама и разним заклонима, а има их највише на крајњем југу Атоса, у близини Лавре, на падинама планине која се скоро окомито спушта у море, у потпуно пустом крају изложеном бурама и ветровима. Њих обилазећи и носећи им топле хлебове у време ускршњег поста, страдао је раније Сава од разбојника, уп. гл. 2.
30. Богородици је посвећен највећи број манастира у Светој Гори и све су то њени домови.
31. Јеванђеље по Матеју (10, 22 и 24, 13) и Јеванђеље по Марку (13, 13).

Стране: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33