Живот светога Саве

Поглавље 6

О подизању манастира Свете Богородице Хиландарске и о пребивању преподобних у њему

И дошавши у манастир¹, нађе га запустела од безбожних гусара, и где се преклонио ка последњем паду. Преклонивши своја душевна и телесна колена, и сатворивши молитву ка љубитељу своме Христу молећи се из дубине душе, рече:

„Ти, који си основао земљу на тврђи њезиној, и рекао јој да се не поколеба у векове века², погледај свемилосрдним оком твојим светим и овде на мене слугу твога, и пошаљи ми помоћ од пресветога стана твога, и осени ме Духом твојим светим, и буди ми помоћник, владико Христе Господе свију, да сатворим дом пречисте ти матере, као прибежиште свима који те љубе и деци отачаства мога, да се сви који прибегавају овде уместе у пространо царство твоје.“

И уз божју му помоћ, поче уздизати дела и зидати манастир, дом Пресвете Богородице Благодетељнице Хиландарске. И прво обнови цркву, јер црква беше од првих дана, која је и данас³, но би украшена од ових преподобних и распрострањена колико требоваше на почаст држави отачаства њихова. А около манастира сазидаше град и велики пирг у њему, да је подобан царскоме дому, и превелике палате, томе истоме подобне. И једно стече и на више зажеле. И опет испроси у прота и свију светогораца Милеје, и то постаде Хиландар. И кад је био свршен манастир, дође свети Симеон из Ватопеда у Хиландар.

У дому Пресвете Богородице Хиландарске ту почеше пребивати оба светилника божја, творећи сву силу своју у молитвама дневним и ноћним, и са великом љубављу и са премногим сузама непрестано догледајући коначни дан, омрзоше грех до краја, истинито заволеше Христа топлом Авељевом љубављу и вером Аврамовом, и чистом љубављу, која се пре усели у срце Авељу, и која сатвори и патријархе, и Мојсеја сачува, и у пророцима поживе, и сатвори пророка Давида⁴ станом светога Духа, и Јована укрепи, и ради те љубави син божји сиђе с небеса к нама и сва добра даде онима који га љубе, и смрт би згажена, и ад би плењен, и ради љубави постаде једно стадо анђела и људи, и рај би отворен, и царство небесно би спремљено онима који истином љубе Бога. Ова љубав је умудрила рибаре, и мученике је укрепила, и ова је показала пустиње као станове⁵, и ова је испунила горе и пећине појањем, и ова научи све оне који љубе Бога да иду тесним и скрбним путем. А ови свети до краја заволеше овај тескобни и скрбни пут; подобећи се тим светима, све оставише желећи јединога, и нису се бринули ни о чем земаљском, љубећи само јединога Господа. Ради тога им и награда од Господа и венци бише спремљени на небесима, и анђели их ублажише, и не одлучише се од Бога, овде и у бесконачне векове.

И док су они тако напредовали ка небесним и умом прешли на најбољу ствар, хотећи сатворити манастиру коначно утврђење, посла Преподобни богоумнога сина свога кир Саву, написавши ка љубазноме своме пријатељу цару кир Алексију о црквеном утврђењу и о свему што требоваше. И подигавши се богоносац оде у Цариград ка пријатељу своме цару кир Алексију. И би примљен од цара са великом љубављу, и исприча му о пребивању Преподобнога и све што се догодило са манастиром, како испросише место запустело од безбожних гусара, и би им дано од свега сабора светих отаца:

„И обновили смо запустело, и сазидали разграђено, и довршили смо манастир свете Богородице на службу Богу и пречистој његовој матери, и на приношење жртве за државу великога ти царства, и на прибежиште нашега отачаства. Но и још молимо богољубиво ти царство, да нам велико ти царство даде тамо више од тога.“ И цар му рече: Са радошћу, што треба светиња ваша, да сатворим и мој мертик⁶ с вама.

И приложи му цар свој мертик, Зиг царски манастир⁷, са свима пасиштима својим и са метохијама. И написа му хрисовуљ⁸ са сваким царским утврђењем, што је неподигнуто и до садашњега дана. И именова цар кир Алексије цариградски Хиландар царским манастиром, и приложи га ка царским манастирима. И отпусти га цар са сваким великим почастима, и посла много злата на требовање своме пријатељу, преподобном. Помоћу пресвете Богородице врати се Свети узевши царску заповест.

И дошавши у Свету Гору, нађе преподобнога оца свога у дому Свете Богородице Хиландарске, где добро пребива у свему. И сатворивши свету молитву и свето целовање, и каза му за царево поклоњење и све што је било на путу, и за царев дар, и за почаст и велику љубав, и за давање злата, и за предани му манастир Зиг. И због свега тога преподобни благодарећи Бога и пречисту његову матер, и највише се обрадова своме богоносноме другу.

И утешивши се богоносци због свега, и кир Сава монах отпочинувши од труда, и примивши савет од преподобнога, и узевши цареву заповест, оде у Карије ка проту и ка свему сабору светих отаца, и даде им цареву заповест, и узе од њих Зиг царски манастир, и приложи га ка Светој Богородици Хиландарској. И после времена опет, испроси од Светогораца од свега сабора манастир Светих Исповедника, и би му дан, и ови свети за то њима дадоше благослов златом и рухом и коњима. И то приложи ка Светој Богородици Хиландарској, и распространи манастир велики, подобан првим царевим манастирима.

И сложив заједно до четрнаест манастира, назва га Хиландар; и украсише га оба богољупца сваким потребама; и приложише од своје земље метохије толико довољно, да је двема стотинама чрнаца довољно свега до воље⁹. А благоверном сину његову, који је тада владао на престолу светога Симеона, великом жупану кир Стефану, њему предадоше манастир Свете Богородице Хиландарске и деци његовој после њега.

Ова оба саврсника божаствене благодати, отац са сином, наоружани светим Духом, и венчани благодаћу божјом, први беху пример богољубља и светиње деци својој;

Обојица истинити апостоли, подигнути истинитим Богом на просвећење и на божаствено научење западне стране;

Обојица извори божаствене благодати, који су напојили синове своје богоразумним својим учењем;

Обојица оштре стреле Христове, изоштрене богољубљем и наоружане светим Духом, које су побожношћу проболе срца свију верних;

Обојица источне зраке, које богомисаоно просвећују своје западно отачаство; Обојица данице пресветлога сунца, које назнаменују топлоту светога Духа деци свога отачаства¹⁰;

Обојица топли молитвеници целога света, и незалазна светила мисаонога истока, који богомисаоно просвећују своје западно отачаство¹¹;

Обојица богогласни славуји који имају будне душевне и срдачне очи, који су узбудили неућутним божаственим песмама заспале у гресима неразумљем божаствене благодати;

Оба реке божаствених бања, који су омили срца овештала од незнања истинитога живота, Христа истинитога Бога нашега;

Обојица богате ризнице за свет, који су обогатили свет светим крштењем и божаственим учењем;

Обојица грађани вишњега Јерусалима¹² и богозрачна светила, који су богомисаоним очима прозрели будућа добра и вечни живот;

Обојица се јавише Владици своме чистији од искушана злата, пошто се ради њихова часнога живота Христос уселио у њихове прекрасне душе, по истинитом обећању своме, будући да рече: јер ћу се уселити у њих и бићу им као Бог, и они ће ми бити народ¹³;

Обојица се превеликом смерношћу и чистим истинитим покајањем убелише јасније од снега, постављајући деци својој истинити узор да непрестано траже истинитога живота небеснога;

Обојица земаљски анђели, небесни људи, небопарни орли, који су својим преподобијем и превеликом уздржљивошћу узлетели на небесну висину;

Обојица оветлодушни и једнаки светилници, који су рекама суза окрилатили свете молитве, и узлетели ка своме љубитељу Христу, кога узвеличаше на земљи и на небесима, примише највећу благодат од њега, доброту сакривену онима који се боје њега;

Обојица сведушно изишавши на тражење добротвора свога Христа, који су се осим тога уклонили од свакога блага, ваистину обновивши у себи знак истинитога Бога свога;

Обојица блажене слуге, које имају будне очи у све часове, чекајући Бога свога са чистом вером, који су ужегли не само једине своје воштане светилнике¹⁴, но и сами просветивши се разумом речи божје и очистивши душе своје добрим делима овога живота, презреше овај видљиви живот, гледајући умним очима на онај вечни свет и који се не свршава, украсивши нарави своје заповешћу божјега јеванђеља, исправивши своје обичаје апостолским учењем, примивши сав страх од страшнога суда божјега, свагда имајући пред очима својима смрт своју, са прозрењем свега земаљскога са довољством причештајући се овом животу, а сву своју жалост бацише на Бога са сигурним уздањем, свагда као два светила која богозрачно сијају Владици своме у богољубним срцима својима, држећи реч живота и управљајући га по истини божјој, истинити служитељи Христови.

Напомене

1. Тј. Сава у Хиландар.
2. Псалам (104, 5).
3. И данас, тј. у доба Доментијаново. Данашња црква је из 1303. године, задужбина краља Милутина, сазидана на месту старе.
4. Авељ, млађи син првих људи, Адама и Еве, кога је убио старији брат Каин из зависти што је Богу била милија жртва коју му је Авељ принео (Прва књига Мојсијева, гл. 4). Види пр. 30, гл. 2. Мојсије, највећи јеврејски пророк и кодификатор религије. Пророци, 4 велика и 12 малих, њихове књиге у саставу Библије. Давид, јеврејски цар (око 1010—970 старе ере) и песник; приписују му се Псалми. Види пр. 3, гл. 2. и пр. 34, гл. 3.
5. Рибари, апостоли су били из најнижих друштвених слојева и међу њима било је рибара. Мученици, први хришћани који су мученички завршили живот због непоколебљиве вере. Пустиње као станове одабирали су ревносни хришћани већ од 3, а нарочито од 4. века када је хришћанска вера призната, те је одрицање од света постало ново мучеништво за веру. Пустињаштво је развијено најпре у Египту, па у Палестини, Сирији и др. а од 9. века и на Атосу.
6. Мертик, прилог у облику сталног давања, годишњи приход.
7. Зиг, царски манастир, манастир, у планини у близини Просфоре, а не много далеко ни од Хиландара. У њему живео Атанасије Атонски пре зидања Лавре. Данас је у рушевинама. Види пр. 18, гл. 4. и пр. 40, гл. 2.
8. Хрисовуља је из 1199. године, те је и друго Савино путовање у Цариград било тада.
9. О Немањиним прилозима Хиландару види у Првој хиландарској повељи, издатој 1198. године, види у овој књизи стр. 37—38.
10. Деци својој, синове своје, деци свога отачаства, тј. Србима.
11. Западне стране, своје западно отачаство, тј. Србију, која је на западу од Свете Горе у којој Доментијан пише.
12. Вишњи Јерусалим, небески град.
13. Друга посланица Коринћанима (6, 16).
14. Алузија на причу о мудрим и лудим девицама, Јеванђеље по Матеју (25, 1—13).

Стране: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33