Живот светога Саве

Поглавље 7

О пребивању светога Саве монаха у мучалици и о престављењу преподобнога оца нашега Симеона

Док су се ови свети у овом подвизавали и непрестано будно напредовали, овај боголепни и Богом изабрани монах кир Сава, дејством светога Духа, гледајући богомисаоним умним очима на пресветлу светлост, преводио је помисао своју на боље; научени живети у сједињењу са Христом не остављају се њега никада, тако да није никада престајао да иде за њим, то јест за светим заповестима закона божјега: јер блажени су, рече, и непорочни који пребивају у закону господњем¹. Њима подобећи се и овај богоносац, хотећи у сједињењу остати, све чинећи по божјем примеру и хотећи нам собом указати сваки узор, и нашавши место пресветло и изванредно, украшено по подобију рајском сваким лепотама, у средини Карије, где живе свети чрнци по скитском начину² у свакој тишини уједно по два или по три, и то купи од Светогораца, и сатвори себи сихастирију³ и у њој цркву светога Саве Јерусалимског⁴ на пребивање двојици или тројици, по речи божјој: Где су два или три сабрани у име моје, ту сам и ја посред њих.

У њој и сам тај свети поживе по подобију древних првих светих отаца са великом уздржљивошћу, пошћењем, бдењем, обноћним стојањем, лишивши се сваког телесног утешења, у пошћењу и у сузама сатворивши сву силу своју, сав свој живот живећи по анђелском подобију подобећи се као бестелесним силама, сваки дан веселећи се духовно сузним струјама, ревнујући свом силом животу светих, свагда помишљајући у своме уму: „Продах се Богу у ропство, отуђивши се од свега по заповести божјој, и пошто живим на туђој страни и достојно ми је да будем порабоћен свакој божјој вољи.“ И свагда умртвљујући тело своје подвижним молитвама, а душу обливаше богоразумљем слушања медоточних речи; и њима поучаваше се дан и ноћ, по речи богооца Давида, подобећи се плодовитом дрвету, засађеном при изворима вода, које и нађе свој плод у своје време⁵.

Остаде ту са великим ћутањем бдијући свеноћним молитвама, никада не подиже ума, чекајући помоћи од вишњега, и ради тога умртвљаваше се сваки дан, једући хлеб по мери, по мери пијући воде, дајући телу своме покој у један час или у два. Ваистину непорециви усилник царства небеснога, дотле да је могао са Давидом рећи: Срце моје усахну као трава, јер заборавих јести хлеб мој; и приону кост моја телу мојему; и колена моја изнемогоше од поста, и тело моје измени се⁶ јелеја ради. И уставивши себи велики канон⁷, и колико остаде ту предржа га, и тако устави тај канон ономе који хоће ту да живи; по истом правилу заповеди истим начином држати пјенија дневна и ноћна.

А у дане великога и благовернога краља Стефана Уроша, сина првовенчанога краља Стефана, унука светога Симеона, док је у истој ћелији држао исти канон, откри Бог некоме чрнцу, ученику његову, јеромонаху Доментијану, Духом светим да назнаменује живот овога светога, и би прописано од њега⁸.

А вратимо се ка једномисленима и богоносним друговима и једнодушним саподвижницима⁹. Имајући у земаљском телу силу небесних сила, и недомислими својим лепотама, и неисказани богољепијем, изванредно украшени, достојни житељи јеванђеља Христова, низлажући мисаоне непријатеље силом крста, свагда се спремаху ка позиву небесноме, подобећи се бестелесној природи херувимској, у неумучним духовним песмама, у сузним капљама, у истинитом исповедању Христову, у скрушености срца, у чистоти и у душевном и телесном целомудрију, у миру и у светињи, у превеликој смерности, и у свакој уздржљивости, свагда приковаше тело своје у страху божјем, и све што је у овом свету сматраху као ђубре, изабравши боље. Ваистину, побегоше од широког пута света, који води у душевну погибао а истинито заволеше уски и скрбни пут¹⁰, и по њему идући без уклањања, и испуњујући светим молитвама све часове дневне и ноћне, и тим тескобним путем уђоше у живот вечни, истинити усилници Христови уграбише царство небесно, приносећи томе подобна служења.

И док су они тако напредовали, опште њихово и свагда чекано доврши се, и доспе једноме да даде дужно Господу своме, ономе који је дошао на врх добрих дела својих, преподобноме оцу и богоносноме Симеону, који се спремао да дужноме послужи и да пређе на блажени и бесконачни живот, и да прими обећано му од Господа свога небеснога, даваоца награде.

А тада приспе време ка божаственом славословљу и јутарњим пјенијима. А богохвални кир Сава бдио је без дремања сву ноћ због успења¹¹ Преподобнога, печално и скрбно бринући се, скрбећи један о једноме, а нико му није помагао, њему који се по заповести господњој свега одрекао, рода и имања и слугу, па чак и душе своје, хотећи ту једину пресветлу јавити у небесним обитељима. Оставивши једнога брата који служи Преподобноме, оде у свету цркву, у сабор братији, на појање јутарњега богословља. Оставши мали час и би позван од Преподобнога, и дошавши нађе га где се спрема за позив Оца небескога. И скинувши га са одра, на ком лежаше Преподобни, и по начину првашње превелике смерности његове положи га на рогозници, на коначној смерности, у последњој телесној ништети, према писаном: Смирих се, и спасе ме; и обрати се душа моја у твој покој¹². И снесе га у црквену папрату¹³.

И пошто је за мали час настало утишје, тргнувши се као од сна, и благослови богоноснога друга свога кир Саву и сав сабор светих чрнаца, богољубиве деце своје. И када их благосиљаше, и наједанпут би некакав шум с небеса, несхватљив нама који смо у телу, и нађе се посред жалости неисказана радост свему сабору светих отаца. И по заповести пресветога Оца небескога приспе Дух свети са небесним силама¹⁴, хвалећи и појући богохвалну песму:

Хвалите Господа с небеса; хвалите га у висинама његовим; хвалите га сви анђели његови; хвалите га све силе његове¹⁵.

А свети преподобни отац отпеваше им, подобећи се бестелесној природи херувимској, терајући братију своју, свети сабор, да славе са њима Оца и Сина и светога Духа; и неумучну песму поче од почетка псалма чак до краја, рекавши са клицањем: „Свако дисање нека хвали Господ¹⁶“. И уздиже преподобне и свете своје руке ка вишњему добротвору своме, и са анђелима појући небесну песму на земљи, и тако се престави од нас, и дух свој свети предаде многожељеноме Господу своме, кога заволе, и са миром отиде од нас, радујући се у Богу, спасу своме, коме послужи¹⁷.

Христос, љубитељ његов, примивши пресветлу душу његову, уведе у небесни покој и у светла места, и у рајске обитељи, у станове праведних, у бесконачна добра, спремљена од почетка света¹⁸ и од самога Господа заштеђена онима који га љубе, и све обећано му дарова, и живот вечни који не свршава на векове.

А жалост обузе сав збор светих чрноризаца због разлучења Светога, и љубима чеда његова проливаху многосузне изворе, лишавајући се свога доброга пастира и добромисаоног учитеља. А чудоносни и богосветли пак кир Сава, непрестано точаше различне, радосне и скрбне, изворе суза: радосне, јер виде родитеља свога тако пресавршена сваким врлинама, и гледаше топла молитвеника и великога чудотворца где иде пред њиме у сва спремљена добра, и где хоће да горе, у пребогатога Оца небескога испуни његове недостатке; а скрбан због лишења доброга саподвижника и лаког тркача и богоумнога учитеља.

И тако веселећи се Духом светим узашиљаше благодарне песме о покоју Светога, и тако са богохвалним пјенијем бише положене његове свете мошти у цркви Свете Богородице Хиландарске, славећи Оца и Сина и светога Духа, и сада и увек и у векове векова.

Свети заповеди љубимому чеду својему, богозарноме кир Сави, да пренесе његове мошти у земљу свога отачаства, јер је и после смрти хтео да неослабно чува паству своју истинити пастир, нелажни поручник¹⁹ за стадо Христово, и хотећи деци својој сигурно показати Христом даровану му благодат и узвеселити чеда своја превеликим чудотворењима, и облити их миром доброга мириса, што и би²⁰.

А овај богољубац, христоименити кир Сава, остаде сам, и приложи се још ка жестоком пребивању, лишивши се свакога телеснога покоја, пост без мере још узе, и проводећи све ноћи у непрестаним молитвама, и још више изобилујући у духовној утеси умножене благодети.

А свети и преподобни отац његов, свети Симеон, стигавши до истините благодати, и примивши награду трудова својих, по својој превеликој смерности удостоји се ући у радост Господа свога, и уселити се у бесконачне векове неисказаном радошћу, блажен и трипут блажен постаде удостојивши се получити славе твоје неисказане, одакле отиде печал и уздах, где, по писаном, анђели желе привирити; од Бога би ублажен, и уђе у нерукотворну ону дворницу, седе на вечеру небесну са свима избраницима божијима; јер положи наду своју ка ономе који отвара руку, и који насићава свако животно биће благовољењем, и у тој нади не погреши.

Напомене

1. Псалам (119, 1).
2. Скитски начин, Скит је насеобина испосника у северном Египту, потпуна пустиња у којој је у 4. и 5. веку било неколико хиљада пустињака усамљеника (од коптске речи шиит = равница); стога скитски начин значи живот усамљених монаха у ћелијама, где врше и службу, која се састоји од молитва, псалама и клањања.
3. Сихастирија (грчки), мучалница, испосница у којој се монах подвргава највишем виду аскезе, тзв. безмолвију, ћутању (грчки: исихија). Ову Карејску ћелију Сава је посветио свом вољеном светитељу, в. пр. 22, гл. 2.
4. Јеванђеље по Матеју (18, 20).
5. Псалам (1, 2—3).
6. Псалам (102, 4—5 и 109, 24). Јелеја ради, није из Псалама, значи: због недостатка уља, јер пости.
7. Канон, правило, Карејски типик; Сава га је саставио 1199. године кад је и Карејска ћелија сазидана. Мали састав, на неколико страница, о организацији живота и богослужења у Карејској ћелији. Оригинал, или први препис, на пергаменту чува се данас у Хиландару, а у самој ћелији урезан је текст у камену више врата.
8. Овај одељак узет је из Пећког (Петроградског) рукописа, у коме је текст пунији. Од изванредне је важности, аутобиографски. Краљ Урош владао је од 1243. до 1276. год. Назнаменује, изложи; прописано, написано. Исте податке даје и завршни део ове биографије, види стр. 308.
9. Тј. Симеону и Сави.
10. Уски пут, Јеванђеље по Матеју (7, 14).
11. Успење, смрт, уснуће; од: успати, заспати.
12. Псалам (116, 6—7).
13. Папрата, припрата, паперта, пронаос, улазни део цркве у коме је крстионица, а у стара времена у њему је вршено опело умрлог.
14. Небесне силе, анђели.
15. Псалам (148, 1—2).
16. Псалам (150, 6). То су последње речи последњег псалма, у коме се сва жива бића позивају да уз песму и музику славе Бога.
17. Опис Немањине смрти показује да је у Хиландару у време кад Доментијан пише већ формирана легенда о Немањи као свецу. Упореди исто место код Саве, Стефана и код Теодосија, стр. 61—63 и стр. 97—100 ове књиге и стр. 166—177 књиге друге. Немања је умро 13. фебруара 1200. године. О формирању легенде о Немањи (св. Симеону) пише Драг. Костић: Учешће св. Саве у канонизацији св. Симеона, Светосавски зборник 1, СКА, 1936.
18. Јеванђеље по Матеју (25, 34).
19. Поручник, онај који даје руку за некога, јемац.
20. Антиципација: Немања зна да ће његово тело источити миро и зато жели да буде пренет у отаџбину; на овај начин каснији пренос је само извршење Немањине наредбе, а не Савине или Стефанове жеље.

Стране: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33