Чин 1, Сцена 6: ДАНИЦА, АДВОКАТ
ДАНИЦА (остаје насред собе с пуним служавником и гледа за њима).
АДВОКАТ (излази): Добар дан! О, како је то лепо; дочекујете ме пуним рукама.
ДАНИЦА: Па разуме се, кад имам пуну кућу гостију. (Оставља служавник на најближи сто).
АДВОКАТ: Какви су вам то гости?
ДАНИЦА: Па породица покојникова; свратили, по обичају, са парастоса сви овамо. Препоручили сте нам, тетки и мени, да будемо према њима предусретљиви и љубазни.
АДВОКАТ: Па та вас љубазност ништа не кошта.
ДАНИЦА: О, кошта врло скупо.
АДВОКАТ: ???
ДАНИЦА: Кошта ме унижења.
АДВОКАТ: Вређају вас?
ДАНИЦА: Не, јер се ја и не обзирем на њихова подмигивања, шапутања и њихове омаловажавајуће погледе… све ме се то не тиче, али унижење које сам малочас доживела…
АДВОКАТ: Шта је то било?
ДАНИЦА: Један од те господе из породице, који вели да је наследник, безочно ми је понудио да останем бесплатно у стану све док се он не ожени.
АДВОКАТ: Врло племенит господин! А шта сте му ви одговорили?
ДАНИЦА: Да није било ваших упутстава да будемо према њима пажљиви, ја бих већ знала шта бих му одговорила.
АДВОКАТ: Добро сте ипак учинили што сте се уздржали, јер најзад, шта знате, можда тај човек није тиме хтео да вас вређа.
ДАНИЦА: Али како?
АДВОКАТ: Можда он има какве озбиљне намере?
ДАНИЦА: Па шта ако би имао озбиљне намере?
АДВОКАТ: Па рецимо, ако би он био одиста наследник.
ДАНИЦА (увређено): Зар ви одиста нисте могли стећи боље мишљење о мени?
АДВОКАТ: Боже мој, нека вас то не вређа, али, знате како је, богатство ипак мора поколебати човека.
ДАНИЦА: Тако? Значи, и ви се не осећате јаки пред богатством?
АДВОКАТ: То нисам казао.
ДАНИЦА: Како да нисте?
АДВОКАТ: Уосталом, адвокати и лекари не примењују на себе мишљење и савете које другима дају.
ДАНИЦА: И ви се, мислите, не би поколебали при сусрету са каквом богатом наследницом?
АДВОКАТ: Верујте, не, чак кад бих ту девојку и волео, јер сам уверен да би она увек сумњала у чистоту мојих побуда.
ДАНИЦА (у разговору завукла је случајно руку у џеп и напипала тамо цедуљицу коју износи): Ето, ето опет. Ви увек тако некако заведете разговор да ја заборавим оно што је најважније. Откад ми стоји у џепу ова цедуљица на којој је тетка написала рачун о утрошку оног новца што сте јој дали.
АДВОКАТ: Па имамо времена за то.
ДАНИЦА: Ипак, да свршимо. Тетка ме је нарочито молила.
(Чују се гласови из собе).
АДВОКАТ: То су извесно они? Ја нисам рад да ме сретну овде.
ДАНИЦА: Зашто?
АДВОКАТ: Та, досадили су ми. Немам мира од њих ни у канцеларији ни код куће.
ДАНИЦА: Па то их ви познајете?
АДВОКАТ: Да, упознао сам их. Раније их нисам никад ни видео. То су обични људи незнани и скривени, али кад тако падне какав тестамент богатога покојника, они се појаве и зађу од адвоката до адвоката и по цео дан дрежде пред вратима старатељског судије.
ДАНИЦА: Изгледа да су сви блиски род покојнику!
АДВОКАТ: Да, вероватно, али ће после отварања тестамента бити то у сразмери према своти коју им је покојник оставио. (Чује се галама). Ево их! Ја ћу се радије удаљити. До виђења. (Пође).
ДАНИЦА: А теткини рачуни?
АДВОКАТ: Рекао сам вам већ, имамо времена за то! (Оде).
ДАНИЦА (узима поново служавник).