Чин 2, Сцена 13: АДВОКАТ, ДАНИЦА
АДВОКАТ (кад сагледа Даницу на задњим вратима): Но, је л’ се обрадовала тетка?
ДАНИЦА: Како да није!
АДВОКАТ: Само, јесте ли ви добро размислили о тој вашој жељи да будете мој чиновник?
ДАНИЦА: Не видим шта бих имала да размишљам?
АДВОКАТ: Ја сам, на пример, врло строг старешина.
ДАНИЦА: А ја сам врло савесна.
АДВОКАТ: Па онда, педантан сам.
ДАНИЦА: Ја сам на дужности врло тачна.
АДВОКАТ: Може се десити да гдекад будем и нервозан.
ДАНИЦА: Ја умем да будем врло уздржљива и стрпљива.
АДВОКАТ: Морам вам рећи да сам на послу и врло озбиљан.
ДАНИЦА: То ми нарочито импонује.
АДВОКАТ: Па то је одиста чудновато како се наше особине слажу и, тако рећи, допуњују се.
ДАНИЦА: Значи дакле да ме с поверењем можете примити у службу.
АДВОКАТ: Па ипак, ја имам једну особину, или боље рећи ману, која вам ни у ком случају не може бити угодна…
ДАНИЦА: А та је?
АДВОКАТ: Ја умем бити и љубоморан.
ДАНИЦА (изненађена): Љубоморан? (Гледа га дуго у очи). Не разумем.
АДВОКАТ (хтео би да забашури утисак): Уосталом, то није тако важна околност; то се вас не мора тицати.
ДАНИЦА (још увек под утиском): Не разумем!
АДВОКАТ (неспретно се извлачи): Дакле… да… ја сам већ јавио породици; сутра се отвара тестамент и одмах затим ви ћете бити ослобођени брига.
ДАНИЦА: Па то ја, у оној радости нисам ни казала тетки.
АДВОКАТ: Реците јој!
ДАНИЦА: Хоћу.
АДВОКАТ: Реците јој сад одмах, ја вас и иначе морам напустити. Морам још овог часа да предузмем кораке да бих за сутра обезбедио отварање тестамента. До виђења, дакле! (Полази).
ДАНИЦА (пратећи га): До виђења!