Чин 2, Сцена 11: ДАНИЦА, АДВОКАТ
АДВОКАТ (долазећи споља с Даницом): Где су дакле ти насељеници?
ДАНИЦА (обучена је, пошто је дошла споља): По собама.
АДВОКАТ: По којим собама?
ДАНИЦА: По свима, заузели су целу кућу.
АДВОКАТ: Хм! Нека врло занимљива породица.
ДАНИЦА: Вама је то смешно?
АДВОКАТ: Па и ви треба да се смејете свему то ме: нема ту ничег трагичног.
ДАНИЦА: Али како да не, забога, кад се тетка просто разболела од једа.
АДВОКАТ: Умирите се, све ће бити у реду.
ДАНИЦА: Хвала богу!
АДВОКАТ: Предузећу одмах кораке, само, право да вам кажем, мислим се на који начин. Најједноставније би било звати полицију и избацити их све.
ДАНИЦА: Немојте то, молим вас, било и исувише грубо.
АДВОКАТ: То и мене уздржава. То би био и врло непријатан догађај: избацивање целе ожалошћене породице. Ко зна како би се то тумачило, наш свет је сентименталан.
ДАНИЦА: Не, не, никако полицијом; ако и имали какав други начин?
АДВОКАТ: Други би начин био кад бих захтевао од суда да се одмах отвори тестамент.
ДАНИЦА: Ја сам чула да се мора чекати четрдесет дана до отварања.
АДВОКАТ: Да, то је била само покојникова жеља, али она нема основа у закону и не мора се испунити.
ДАНИЦА: Па зар не би ипак било боље испунити жељу покојникову?
АДВОКАТ: И ја не желим да је вређам, али је он сам предвидео овакву могућност. У записнику у коме је изјавио жељу да се тестамент отвори после четрдесет дана, додао је и ово неколико речи: „сем ако старалац нађе за неопходно да другаче поступи“. Ја бих дакле могао наћи да оваква ситуација налаже неопходност, и сутра би већ могао бити отворен тестамент.
ДАНИЦА: А шта би тиме учинили?
АДВОКАТ: Сазнало би се ко је наследник, и тада би се сви остали разбегли.
ДАНИЦА: Би ли у том случају тетка и ја морали већ сутра да се иселимо из стана?
АДВОКАТ: Мислим да то не мора бити још сутра, а ко зна, можда се нећете морати ни селити.
ДАНИЦА: Како то?
АДВОКАТ: Па, рецимо, наследник вас не гони.
ДАНИЦА: Али би у том случају већ од сутра морали плаћати кирију. Ви знате да ми покојнику нисмо плаћали кирију. Тетка је водила бригу о кући и у накнаду за то имали смо бесплатан стан. Покојник нам је и иначе врло много чинио, нарочито мени. Толико пута ме је обрадовао каквим даром; тако, често је сатима разговарао са мном, а једанпут, када сам била болесна, није се мицао од моје постеље. То је био тако добар и племенит човек.
АДВОКАТ: Све ми је то познато, па стога ја и мислим да ће будући наследник имати пуно обзира према вама.
ДАНИЦА: Варате се! Они ме сви тако попреко и тако непријатељски гледају. Овде, међу њима, осећала бих се врло нелагодно. Хтела бих да се иселимо иако би то тетки и мени донело тешке бриге.
АДВОКАТ: Зар је наћи стан тако тешка брига?
ДАНИЦА: Не то, али… Теткини приходи, једна скромна пензија, нису толики да могу покривати и кирију и одржавање куће. Морала бих се и ја постарати да штогод привредим. Збиља, би ли ме у том случају примили као чиновницу у вашој канцеларији? Макар то била и најскромнија плата, само да и ја нешто привредим.
АДВОКАТ: Примио бих вас врло радо.
ДАНИЦА (радосно): Је л’ истина? О, како се радујем; а како ће се тек тетка обрадовати! Верујте, она је због те бриге и болесна. Она, истина, каже да је болесна од једа због овог чуда што се дешава по кући, али ја мислим да је она у ствари болесна због бриге која нас очекује. Смем ли да одем и да јој кажем ту пријатну вест да ме примити за чиновницу; верујте, то то ће бити као кад бих јој дала лек. Смем ли?
АДВОКАТ: Али, смете, забога, ја остајем при речи коју сам вам дао.
ДАНИЦА (необично задовољна): Извините, молим вас; одмах ћу се вратити, али морем да тркнем до тетке да је обрадујем. Одмах ћу се вратити! (Оде).