Чин 2, Сцена 4: МИЋА, ДАНИЦА
МИЋА (силази низ степенице долазећи из своје собе)
ДАНИЦА (долази истовремено са средине).
МИЋА: Какво пријатно изненађење! У новоме стану па први сусрет са вама!
ДАНИЦА: У коме новом стану?
МИЋА: Па и ја сам се уселио овде.
ДАНИЦА (запрепасти се): И ви?
МИЋА: Како „и ја“? Па ја на првом месту, ја пре но сви остали.
ДАНИЦА: Ама шта је то, забога, шта се то дешава овде, као да је пуста кућа?
МИЋА: Одиста, навалили сви.
ДАНИЦА: Сирота тетка, разболела се од једа, а и ја…
МИЋА: Не видим зашто се морала разболети због тога?
ДАНИЦА: Па како, забога? Ово је… ја просто не могу да појмим како су се господа и госпође могли уселити. Је ли ко питао адвоката; је ли он то одобрио? Јесте ли ви, на пример, питали адвоката?
МИЋА: Како, ја да питам адвоката? Шта имам ја да питам адвоката? Он би могао мене да пита: Желите ли, господине, да се уселите у кућу? Он мене, а не ја њега.
ДАНИЦА: Па је ли вас питао?
МИЋА: Није, али не мора ме ни питати; ни ја њега, ни он мене.
ДАНИЦА: Ја не знам збиља шта да радим.
МИЋА: Будите спокојни. Једна тако лепушкаста девојчица не треба да се једи.
ДАНИЦА: Није него ваљда равнодушно да гледам све ово шта се дешава.
МИЋА: Равнодушно, не. Ето, и ја кад сам крај вас, нисам равнодушан. И кад би хтели да ми дате прилике, ви би се уверили да ја нисам равнодушан према вама.
ДАНИЦА: Господине, ја сам вас већ једанпут опоменула на учтивост. Ако вам то није довољно, ја умем и друкче да вас опоменем.
МИЋА: Боже мој, боже мој, тако лепа девојка, а тако груба. Па, забога, ми би се морали некако споразумети. седећемо заједно у истој кући, тако рећи под истим кровом.
ДАНИЦА: Варате се, господине, никад под кровом у кући где сте ви.
МИЋА: Не мислите се ваљда селити?
ДАНИЦА: И то ћу учинити, али пре тога идем адвокату да му саопштим шта се све овде дешава.
МИЋА: Шта се то њега тиче?
ДАНИЦА: Мени је познато да је он старалац, да он води бригу о кући, па ће он најбоље и знати може ли се од ове куће правити логор. (Оде).