Чин 1, Сцена 8: ДАНИЦА, ТЕТКА
ТЕТКА (долази кроз средња врата): Где си дете, забога, што се задржа толико?
ДАНИЦА: Па ето, нисам још ни послужила госте.
ТЕТКА: А где су гости?
ДАНИЦА: Ено их, шетају по кући, разгледају.
ТЕТКА: Што не испише бар кафу?
ДАНИЦА: Нудила сам их.
ТЕТКА: Је л’ наилазио, богати, адвокат?
ДАНИЦА: Јесте!
ТЕТКА: Па јеси ли му показала рачун?
ДАНИЦА: Хтела сам, богами, тетка, али је то неки чудан човек. Увек разговара о другим стварима.
ТЕТКА: Не волим, знаш, да држим туђ новац, а да не предајем рачун.
ДАНИЦА: Да те питам нешто, тетка?
ТЕТКА: Питај!
ДАНИЦА: Кад ову кућу прими наследник, ми нећемо, је ли, остати даље овде у стану?
ТЕТКА: Па нећемо!
ДАНИЦА: А где ћемо?
ТЕТКА: Па видећемо!
ДАНИЦА: Ја бих тако волела да се вратимо у онај стари стан. Била је, истина, мала кућа, али смо имали баштицу, а после, не знам, али ми се тамо допадало, можда и зато што сам скоро цело детињство провела у тој кућици.
ТЕТКА: Та је кућа порушена још одмах чим смо се ми иселили. Има томе већ осам година.
ДАНИЦА: А пре те кућице где смо становали?
ТЕТКА: Зар се не сећаш?
ДАНИЦА: Сећам се, али као кроз сан. Мало, поплочано двориште, једно дрво, и… Тада је мама још била жива, је ли?
ТЕТКА: Јесте!
ДАНИЦА: А тата?
ТЕТКА: Он је давно, врло давно умро. Њега ниси могла упамтити. Али откуд данас да ме питаш о тим стварима?
ДАНИЦА: Тако, пало ми на памет. Малопре је један од наследника говорио са мном о нашем стану, па мени пала на памет она кућица.
ТЕТКА: Остави, дете, ту бригу; имамо доста других на врату. Него, узми ти тај служавник па ’ајде. Кафа се потпуно охладила, а велиш, неће ни да је пију.
ДАНИЦА: Па јест! (Узима служавник и долази са тетком). Не знам зашто би их чекала?
ТЕТКА (оде с Даницом).