Чин 2, Сцена 5: МИЋА, АГАТОН, СИМКА
МИЋА (гледа за њом, седа, пали цигару).
АГАТОН (враћа се из собе, за њим Симка): Гле, и ти си ту?
МИЋА (увређено): Како то: гле, и ти си ту? Може бити ја бих пре вама могао рећи: гле, и ви сте ту?
АГАТОН: Море, ја и ти, ништа; нама и јесте место овде, али скркала се цела фамилија.
МИЋА: Зар баш сви?
АГАТОН: Па сви, дабоме! Ето ту, у тој соби је Сарка. По цео дан седи на балкону, а ако и изиђе из собе, она звони. Тамо су Танасије и Вида, по цео дан седе у соби и израчунавају свакоме од нас степен сродства са покојником. Тамо су опет Прока са Гином. Узели ону собу где стоји покојникова каса, и Гина по цео дан плаче крај касе. А тамо горе је Трифун; нашао у трпезарији један стари шпил карата па сам самцит игра а дели удвоје.
СИМКА: А коју си собу ти узео?
МИЋА: Ја? Ону која ми и припада. Узео сам покојникову собу.
СИМКА: Па тамо још гори кандило?
МИЋА: Ја сам га, боме, угасио.
СИМКА: Како да га угасиш, забога? Па то је горело за душу покојникову!
АГАТОН: Па ако, Симка, горело је недељу дана па шта ће му више.
МИЋА: Дабоме!…