Поглавље 8
Велике планине саме су по себи нешто страховито; народи што међу њима живе, јаког су уображења, — сујеверни су. Човек када стоји поред великих брегова, види себе како је мален; чини му се, такви колоси одређени су, да у њима живе већа створења него што су људи; снебива се да такве дворове у природи, назове својом кућом; нема ни крила; кад се узбрдо пење види да гмиже као што и мрави гмижу; његово уображење измишља змајеве, гиганте и виле. Сваки брег има своје приче, свака пећина има своје авети, које се ноћу јављају. Но Црногорци су чисти од свега тога њихове планине немају баука ни ноћних страшила, јер нема ко да се од њих плаши. Нигда нисам чуо да ко год помене вампира или вештицу; ко о њима говори тај се плаши, а у Црној Гори највећа је срамота ма од чега плашити се. Они неверују оно што се не може веровати; не боје се опасности коју очима гледе, а где би се бојали онога чега нема, и што нико није видио. Нема Црногорца који би казао да га је страх ноћу кроз гробље ићи. Жене би се насмејале ономе који би причао, да му се неко чудо на раскршћу догодило. То је глупост, а о глупости они неће ни разговор да воде; окрену главу од онога који о томе говори. Једна стара жена, из Приморја, причаше о неким чудесима; слуша је један Црногорац па одлазећи рече: „бога ми, мени се чини, ја и да полудим не бих то могао вјеровати“,
Нигда нисам чуо да когод, као у другим земљама, говори о бајању и врачању. У томе траже помоћи и утехе, слаби и лакоми, а нигда они који се у себе и своју снагу уздају. Црногорци као и Французи, највећма се чувају да небуду исмејани. Глупост и плашљивост подједнако мрзе. Ко једно или друго на себи покаже, то се као подсмеј дуго прича. — Један Црногорац снио да је пуко гром и пребио му праг у кући; то га врло забрине и сневесели. На пазару у Котору кажу му: да то значи да ће умрети старешина од те куће; тако је и он мислио, а другог старешине нема осим њега; тај сан јасно казује да ће он умрети. Није могао од бриге спавати, нигде није имао мира. Жао му је умрети. У томе сретне једнога старог калуђера из Херцеговине, који је по Цетињу просио: он га одведе својој кући, позове суседе и учини велику гозбу. У сред ручка узме пуну чашу вина и рекне: „духовниче, ти си стар и слаб, немаш ниђе никога; грехота је да се тако мучиш; моја је кућа пуна свачега; зато сам наумио да те понудим да сједиш овђе код мене. Но ти си од мене старији и у цркви и у годинама, па неможе другче поднијет’ ни мени ни теби, него да будеш старији и у оној кући ђе живиш: зато ево пред богом и пред људма, предајем ти старјешинство у овоме мом дому док си гођ жив! Примаш ли се духовниче?“ — Калуђеру буде мило, прихвати чашу из његове руке, попије вино и одговори: „примам се; и нека бог благослови и тебе и твој дом!“ — И тако онај Црногорац ослободи се и избави од онога страшнога сна, а калуђер, који је и онако био стар и болешљив, после неколико месеци умре. Више од тридесет година прошло је од тога доба, а још по кад кад причају: како је негда био један Црногорац, који се препао од онога што је снио.
Још ћу вам казати један стари догађај коме се Црногорци и данас смеју. У другој половини прошлога века, живио је крај реке Зете неки стар калуђер, пустињак Босота. Читав свој живот проводио је у молитвама. Био је велик испосник и угодник божји. Говорило се већ да може и чудеса чинити; и сам Босота занео се толико, да је и он веровао у снагу својих речи, и у своја чудеса. Један пут на сабору, кад је много света било, повиче: „Црногорци! који од вас вјерује да је бог свемогућ, и да су молитве његових угодника јаче од силе турске; тај нека остави своје оружје овђе, и нека пође за мном: ја ћу пред вама ићи и читати молитве, а ви само вичите: господе помилуј! Хајдете да тако узмемо град Спуж, без једне мртве главе! — Гомиле Црногораца послушају га и пођу за њим, вичући: господе помилуј! — Кад буду близу Спужа, и почну већ улазити у варош; зачуђени Турци скоче и потрче с ножевима ка њи. Црногорци кад виде да крв тече, а немају оружја, престану викати господе помилуј, и разбегну се. Но ипак Турци одсеку преко двадесет глава. Отуда остала им је она пословица која каже: „ако један поманита, немојте сви.“
У Црној Гори нема никакве псовке. Нико неће на своја уста изговорити какву грдну или срамотну реч. Још једанпут велим нико. Кад се ко год наљути и млађе своје кара, највише рећи ће: „на јаде ти ђурђевдан дошао! — Ђаво ти вечеру позобао! — На зло ти сутрашње јутро освануло!“ — То је све. Друге псовке нема. Нигда нисам видио Црногорца да плане у јарости. Сваки надјуначи и свлада свој гњев. Кад се двојица споречкају, онда највећма бирају речи шта ће један другом казати. Ако се мало оштрије почну препирати, онда они што их слушају повичу: „нека, нека! некате људи!“ (доста, недирајте, оставите); и то није никаква увреда за оне којима са говори. На прву такву опомену, одмах се препирка прекине, и други се разговор почне. Рећи коме: ћути, — нигда све нечује; то би и у шали била увреда. Сам кнез Данило кад хоћаше коме прекинути реч, говораше: „нека, нека чоче!“ — У свој Европи нема земље где је међ простим људма толика учтивост и пристојност, као у Црној Гори. Нигда нисам видио да се међ собом свађају и грде; а ни двоје деце нисам видио да се побију. Црногорци су врло учтиви и образни према свакоме, јер од свакога очекују да такав буде и према њима. У Црној Гори немате коме речи ружне рећи, јер је нико својим понашањем незаслужи; несмете је никоме рећи, јер је неће нико отрпити; несмете је казати ни псету, ни ветру ни киши, јер вређате и најпростијег Црногорца ако вас чује.
Приметио сам да где који путници, (Славени, Југословени), образовани људи, кад се забораве и по својој навики уз реч што год неуљудно рекну, или нешто двосмислено причају; Црногорци један по један дигну се, и полако из друштва оду. Кад се удале, они ману главом и један другом рекну: „бога ми су као прави лацмани!“ — Више ништа неће о томе говорити, нити ће коме причати, јер би морао оне исте речи, од којих је из друштва утекао, повторити, а он неће ни пред ким на своја уста да их изговори. — Један из Приморја беше дотерао вино на Цетиње, па кад је хтео скинути товар, очепи га коњ, а он нешто грдно опсова. Неки Цетињани што су га чули, почну га корети; а он скиде капу и рече: „опростите људи; а бог добро зна да ја нијесам Црногорац.“ — С речима: „лацманин ка лацманин!“ они могу не само да покуде него кашто и да похвале изванце (туђоземце). Кад виде нешто рђаво, непристојно, ветрењасто на странцу, они ће рећи: лацманин ка лацманин. — Исто тако кад виде да је неки странац вешт у каквом послу, да је добар мајстор, да је нешто лепо и добро начинио, хвалећи га и чудећи се тој његовој работи, опет ће рећи: лацманин ка лацманин. Такав смисао имају и оне речи, кад кажу: Црногорац ка Црногорац. Сама та реч: лацманин, долази од имена: латинин. Први и једини цивилизовани суседи Црне Горе, били су Латини, Венецијани. По томе све што је европско звали су лацманско. Црногорац за европско одело каже: лацманске хаљине, као што ће се поред Саве и доњег Дунава рећи: немачке хаљине, а на истоку и у неким немачким крајевима, говоре: француске хаљине. Црногорци те хаљине такође називају: талијанско рухо, — или: уске хаљине. А кад с подсмејом, љутњом или у шали, спомену оне што носе те хаљине, они ће кашто рећи: „ускогаће“. — Једно вече шетали смо кроз цетињске улице, и чујемо из далека велику вику и свађу у једној малој крчми. Ја пођох брже и рекох: „идем да видим како се свађају Црногорци.“ Један сердар ухвати ме за руку и повика: „ходи да се опкладимо у барило вина, да су то неке ускогаће, а нијесу Црногорци!“ — Кад ближе дођемо и завиримо у крчму, а оно све сами марагуни (столари, тишлери) седе, пију и свађају се, ни једнога Црногорца не беше међу њима. Црногорци и сви Приморци како своје широке чакшире, тако и талијанске уске панталоне зову: гаће. — Има и једна шаљива песма, која каже: „који носи гаће на тираће,1 тај не вели нигда добро јутро; но бонђорно па и то ријетко“. — Црногорци су сви добро одевени: и кад су највеће врућине, ни једнога не можете видити у кошуљи и у доњим, белим гаћама. Он тако неће ни пред своју кућу, у селу да изађе. Није обичај. Свако најсиромашније дете има своју доламицу и чакшире; то све саме жене од беле вуне опреду и изаткају. У гдекојим крајевима носе и кошуље од вуне. Највећа им је вештина, да извезу женску кошуљу по недрима и рукавима. Струке од црне вуне, знају особито лепо начинити. Једну добру струку неможете испод десет талира купити. И људи и жене и деца носе их. Без струке неће се маћи од своје куће; црна струка доликује црногорским белим хаљинама лепше него икакав други огртач. Кад видите према себи Црногорца са својом струком, на високој стени, чини вам се да је то орао са својим дугим крилима. — Немице и њихова деца по селима цело лето проведу боси; у Црној Гори нећете никога видети да иде бос. Носе опанке које сами праве.
За ових последњих двадесет година неколико пута долазио сам на Цетиње, а два пут провео сам у Црној Гори по читаву годину дана; био сам на славама, свадбама, на пазарима, у логорима, на саборима, и нигда нисам видио пијана ни полупијана Црногорца. Они пију и веселе се, али сваки зна колико му је доста; ни капи једне неће сувише попити, ма колико да га нудите. Такво уздржање међ простим људма, не може се у другим земљама наћи. Они шалећи се кажу: вино је мали бог, али је опет милостивијег срца него велики бог: кад мали бог (вино) узме човеку памет, он му опет поврати; а велики бог кад узме човеку памет, неће више нигда да му је поврати. Међу Црногорцима велико је поверење. То је једина земља у Европи где се не пишу облигације, и као што су ми казивали, још није било случаја, да је ко год на суду одрицао свој дуг. Уже веже коње и волове, а поштена ријеч витезове. Тако они веле, и по тим речма управљају се.
Нигда нисам чуо да Црногорци један за другим што год рђаво говоре. Ни код самих жена нема оговарања. Ко је какав сам се показује, нико се не може сакрити; види га свет. Тако они мисле. — Могуће да за то, што сваки свуда са собом носи оружје, у Црној Гори нема свађе, псовке, пијанства, крађе, варања; грдње, оговарања. — У оружаном друштву сваки на своје речи и на своје понашање оштро пази. У тој опрезности одрасли су; то је њихово васпитање. Четири пуна столећа тако живе. Кад когод држи сикиру у рукама, ви му нећете ни у шали ни у љутини рећи грдне речи; а како се може рећи ономе, који има за појасом оштар нож и два пуна пиштоља? Част и међусобно поштовање, подиже се у оним земљама где нико неда на себе ни једна трунка да падне. Дуели помогли су, те се у Француској подигле грађанске врлине. Ко хоће да је поштован, мора друге поштовати. Свет је ехо; како му се јављаш онако ти се одзива.
Црногорци поштују и хвале један другога; али по где које странце хоће да исмевају и да им се наругају. Они о њима, али само међ собом, без икакве штедње говоре. Свакога путника, што овамо дође, они брзо познаду колико вреди. Ако незнаду језика те не могу с њим да говоре, они га цене по ходу, по хаљинама и по његовом држању, и ретко се кад год преваре. Њима је довољно да чују десет речи што је странац казао, и већ изрећи ће свој суд о њему. Највећма се смеше на горде и ветрењасте: „слијепи високо носе главу!“ рећи ће о гордима; а за оне који се много размећу, а види се да немају новаца, обично веле; „голи височије скачу!“ — Кад их запитате: зашто тако строго осуђују по неке странце? они ће вам од прилике овако одговорити: ми Црногорци нигда ништа нисмо видили ни учили, него међ овим планинама чували стоку и клали се са Турцима, и мислимо о себи да смо мимо све друге народе прости и дивљасти; па морамо се тешити и радовати, кад видимо кога из тих мудрих краљевина одевена, богата, одликована орденима и титулама; а манит је, прост и глуп као никоји Црногорац.
Има доста путника, које они после толико година, с поштовањем и са радошћу помињу. Тако за професора Панчића многи су ме питали: „а ђе је сад они лијепи и добри човјек? Такав бјеше у свему као да је у сред Црне Горе одрастао.“ — Панчић је ради своје ботанике путовао по Црној гори, и пео се на велике брегове, да тражи ретке и непознате биљке. Да би лакше могао путовати, кнез Никола дао му је једнога перјаника, да га свуда прати. Кад су полазили, говораше тај перјаник: „зар ови сухи стрико да се пење на Дурмитор и на Бијелу гору? бога ми ће до Острога умријет“. — ’А кад су се вратили говораше тај исти перјаник: „изгибосмо ходећи за њим, ниђе га стићи не можеш; иде уз брдо и низ брдо као икоји Црногорац!“ — Пре три године, у месецу Јуну, ишао сам на Иванбегова корита; пратио ме онај што ми дао коња под кирију. Иванова корита леже под самим врхом Ловћена. Рано смо пошли, и могли смо за два сата доћи, но ја сам цело пре подне провео идући. Што смо се више пењали, стварао се све лепши изглед. Где је год било место отворено и видоко, седио сам и гледао на скадарско језеро и на комске планине, чинило ми се да сам у Швајцарској. Онај Црногорац што ме пратио, после дугог посматрања и ћутања, рече ми: „ти нити хваташ лептирове ни чупаш траву?“ — „шта ти то паде на памет Стеване?“ — упита га ја. „Прије неких година, — настави он, — пратио сам на томе истом коњу, тако једнога господина, па кроз цијеле Бјелопавлиће, ђе гођ кога лептира и бубицу види, трчи за њима те их ухвати, па их метне у једну шкатуљу (кутију), Нигда се не могох досјетити што ће му то. Ни једне ријечи не знађаше са мном зборити. За тијем пратио сам некога Панчића; тихи и предобри човјек! — Он ниједну травку у свој Црној Гори не остави на миру. Неке откине па опет баци, а неке носи са собом. Можеш ли ти знати: ваља ли им чему гођ та њихова, работа?“ — Тог истог лета сеђасмо једно после подне пред локандом, а из Котора дође један просед, сувоњав путник, одседну с коња и оде у гостионицу. Онај Которанин што га допратио, узе свога коња за узду и врати се цетињском улицом пут Котора; један од Црногораца, што су седели у ладу пред поштом, викну му: „Антуне, каквога си то сад Панчића довео?“ — С тим је хтео да каже да му се тај путник на први поглед допао.
Напомене
- Раменице, хозентрози, од талијанског: tirabrache.