Поглавље 13
Хоћу да вам говорим о Ловћену, о лепом црногорском брегу. Прво што путнику пред очи изађе, то је он; прву црногорску реч коју чује, то је његово име; прва стопа црногорске земље, на коју стане, то је камен од Ловћена. Куд се год макнете видите га; то је поларна звезда за Црногорце. По њему познају се лепи дани и буре, о њега се ломе громови и олује, а он вечито стоји. — Ловћен зајазио је дуждево море да не тече даље, он га зауставио да не рони обале српске: као Херкул узправио се и стоји на вечитој стражи. Хиљаде година ударају о њега таласи туђега мора и туђега језика, а њему се ништа не познаје. Црногорац, кад погледа на Ловћен, његово срце ојача, лице му се разведри и весело повиче: „ништа нас не може срушити!“ — Црногорац, кад полази у туђ далеки свет, последњи камен што види од свог завичаја, то су врхови Ловћена; он подигне своју капу и са тешким уздисајем рекне: „збогом Ловћене, збогом кућо моја!“ — И кад више не може да види Ловћен, он, од жеље гледа облаке над њим. Лаки бродови носе га у све стране света, куд год прође види клисуре и планине, али слику „свога Ловћена нигде не види; он, планински син, ни у једној туђој планини не налази дивоте.
Ловћен је особит и својом висином и својим изгледом; цар међу бреговима, крунисан је „горским венцем“. — Дуго сам негда стојао, и ћутећи, с неком побожношћу, гледао чувени Парнас; али, да то не беше брег, на ком је прошлост означила бистре изворе свију наука, прошао бих поред њега као поред сваког обичног брда. Узалуд сам на Парнасу тражио, да видим чуда и лепоте, што су појезију Јелина и свију народа на себе привукли; нема их. Ловћен је друкчији: као магнет привлачи вас к себи; с вашим погледом и вашу душу подиже на своје висине. Ни један путник неће поред њега морем пропловити, а да се не осврће за њим и да не запита: какав је оно брег? — Прве и последње сунчане ждраке на њему се виде; први облаци и громови од њега се крећу; после буре и олује први комад ведрога неба њему се јави. Ноћу, мислите да се плаво небо на њега наслонило, рекли би да су звезде по врху његовом попадале; кад месец залази, учини вам се, да о његове стене удари и ту се здроби и угави. Каменити врх његов изгледа као круна, као црква без звоника, као гробница белим платном покривена.
А шта је тај лепи врх Ловћена, него највећа и најчуднија гробница на целој овој земљи. Ту је гроб песника неувелога „горског венца“. Ту, на тој висини, у тој страховитој самоћи, сарањен је Раде (Петар други), владика и господар Црне Горе. Громови и морски ветрови једини су, који ту тишину потресају. Он је и гробом својим надвисио друге. Ловћен уздигао је његов гроб више свих гробова на овом свету, а његов гроб уздигао је Ловћен више свих славенских брегова: претворио га у Олимп, у храм, где се српске виле скупљају. На дну Ловћена он је угледао овај свет, на врху Ловћена гледа га овај свет. То је планина његовог детињства, његове младости, његове појезије.
Од Ђурђева дне до Митрова дне, до првога снега, Ловћен престане бити пустиња. Како у пролеће топло сунце огреје, сав Ловћен обузме густа планинска трава. Простране букове шуме оживе и прожуборе. Од Бјелоша до Жањева дола четири сата, и уздуж од Његуша до изнад Будве пуних шест сати простора, покрију га стада оваца. Свако суседно племе има своје означене стране, шуме, долове и пашњаке; има своје катуне (станове). Отуда се и сав овај предео зове катунски округ. То је срце од Црне Горе: одатле почињала се сва она дела, која су Црну Гору одржала и увеличала. Што су Москови у великој Русији, то су Катуњани у Црној Гори. Ловћен је њихов Кремл, њихов Синај. Одважни, свесни и у свакој невољи досетни, нису нигда очајали. Ко одрасте на ловћенским висинама, тај се навикне и зна да се целог живота, у свим својим пословима, у сваком злу и добру, одржи на висини. Више од хиљаде година они сваког пролећа, са својим стадом, излазе на Ловћен, а сваке јесени слазе у своја села. Тако су живили у време Неманића, тако су живили у време Црнојевића, тако живе и данас. Нигда непријатељска нога није корачила у ту њихову светињу.
На сред ловћенске планине, у једној питомој дољи, жубори чувени извор, што се зове: Иванова корита. Ту, у свако доба летњега дана, видите гомиле оваца, долазе, да се из дугачких букових корита напоје. Ту су били станови Ивана Црнојевића; по његовом имену и зове се та вода. Могао је одатле гледати димове, како Турци, по равној Зети, пале његове градове и руше његову државу. Душан, у својој младости, кад је био краљ у Зети, после лова одмарао се крај тога извора, и жалио се својим војводама: како му се досадило ловити срне и дивље вепрове; као велики Александер жалио се на свог оца, који га не пушта да ратује и да земље осваја. Одатле је он гледао на исток и сањао да види поноситу Византију пред својим ногама. — Ту је владика Данило, међ главарима први пут изрекао речи, да треба уништити Турке у Црној Гори. — Свети Петар (владика Петар први), у својој старости излазио је и бавио се крај тога студенца, да своју цетињску тишину и самоћу, промени са ловћенском тишином и самоћом. Још странцима показују она места, где је узпут најрадије починуо; још показују она лепа и граната дрва, која је он благословио. Та дрва и сада свак поштује; нема Црногорца који би дигао сикиру, да им најмању грану одсече. Кад пролазите туда, они ће вам рећи: „под тијем дрветом одмарао се свети Петар, и проклео ко га дарне,“
Од Иванових корита, десет минута даље, отвори се усред високе шуме, једна велика пољана. При дну тога чудног зеленила, црне се неке старинске зидине. То се место зове Црквине. Од Котора, Његуша и Цетиња, дотле се може доћи на коњу. Кад сте се дотле, по мучном путу, испели, чинило вам се, да сте све висине прошли; али тек одатле, као неку пирамиду више себе видите Језерски врх. Два пуна сата треба вам још, да се уз ту голу стену пењете. Под самим врхом, морате се обема рукама придржавати, док се узпужете на ону висину где је владичин гроб. Штировник и Језерски врх, стоје један према другом; то су два највећа виса ловћенске планине. Језерски врх завршен је као какво слеме од сто корака дужине и девет корака ширине. Кад туда ходите, чини вам се да корачате по некој греди, која је на облаке наслоњена. На средини тога чудног врха стоји мала капела од камена, и у њој гробница владике песника. Иста капела само је два корака шира и дужа од гробнице, која није укопана, јер је одоздо сам целокупан камен, него је изидана одозго, у висину до више појаса. Ту је положено тело владичино, а одозго широким камењем поплочано. То је место са свих страна видоко, а најлепше се види са Цетиња. Усред лета ту осећате ладноћу, а често изненада склопе се око вас облаци, све ее претвори у пламен: испод сваке ваше стопе муње севају, а страховити громови пуцају вам око главе.
Између толико чудноватих места на Ловћену, још ћу вам само једно споменути. Од Иванових корита за тридесет минута, дођете на саму ивицу простране ловћенске планине, на оно место што се зове ветрени млин. То је каменити оцек, који се стрмо, као зид, спустио право до самог равног приморја. Први поглед одатле збуни вас: са те омчите висине, видите под собом доле у равници села и куће као ситно црвено камење, као гомилице белог иверја; а море гледате као какво снежно поље, и оно је изгубило своју величину. То све стоји и ћути. Ни по чему неби могли рећи да има доле живота. Мало за тим танак облачак прође преко њих; после њега учини вам се да се то све миче: зелене равнице крећу се, села и цркве трче, море диже се да и оно за оним облаком иде. Уклоните се брзо неколико корака натраг са те стрмените ивице, седите одмах на те глатке стене, затворите очи неколико тренутака; може вас тај поглед повући да се и ви напред кренете, може вам несвестица наступити, можете се сурвати низ то страховито ждрело, у тај ветрени млин, где се само морски и горски ветрови бију и мељу. — Шатобријан, даровити Француски књижевник, кад је први пут погледао, како се река Нијагара стропоштава низ високи каменити брег, умало није и он одозго скочио и сурвао се у тај бездан, у ту пенушећу се воду. Такве величине у природи, привлаче себи величине измеђ људи. Атоми велике душе, безобзирце полете, да се сједине са великим створовима природе. Ко ће себи измеђ нас моћи представити ону тренутну мисао, онога Енглеза, кад је скочио у огњени кратер Везува!
На ловћенским висинама има пространих долова и брда, има урвина и шума, има пећина и дубоких провала, у којима вечити снег стоји. Зими, ретко ко излази на Ловћен; лети, ретко ко слази са Ловћена. Приморци, који од тешке врућине не могу да дијају, често кажу: ко једно лето на планини проведе, два лета себи продужи живота. — По читавом Ловћену можете свуда ићи од катуна до катуна, од колебе до колебе, свуда ћете лепо и весело бити дочекани, свуда ћете наћи разговора и забаве, свуда ћете бити понуђени различитим белим смоком, и густим овчијим млеком, у које обично метну груду снега.
Ту је владика Раде провео оне дане, што се у сваком животу броје међу сретне; ту је он, као цар Давид, пас’о овце оца својега. Пушка му је била прва забава, а гусле су му биле први учитељ; српска слава била му је прва љубав, а небо са својим звездама прва загонетка. Са висина ловћенских, као дете, гледао је неизбројно пута, како се сунце иза удаљених снежних планина подиже, а уз гусле слушао је песму, која му је казивала, да је за оним бреговима Косово и Призрен; да онамо кроз лепе и плодне земље тече Лаб и Ситница. Неизбројно пута гледао је, како се сунце спушта у валове сињега мора; а песма му је казивала, да иза тога мора живе Латини. Са висина ловћенских, могао је видети све границе од малене Црне Горе, а гусле су му помињале далеке и непрегледне границе пространог српског царства. Видео је Црногорце стешњене у ове кршеве; а песма му је казивала, да су узели Турци поље, а Латини море, а њима остале саме ове камените и неплодне горе. Ни помишљао није да ће он негда бити владика, владалац овога последњег независног огњишта велике Душанове државе. Ловћен је био његов, шта друго може пожелити његушки детић? Станови његовог оца били су под самим врхом Ловћена. Ту је било пространо царство његове слободе и његове радости. Ни помислити није могао какве бриге и страсти у светским равницама станују. Сретан и задовољан, радовао се сваком дану свога живота, јер му је сваки дан доносио нове забаве пуне радости и весеља. Ловћенски орлови једини су били којима је завидио што имају крила.
Једно јутро чуо се глас и поклич испод Језерског врха: „ђе је Раде Томов? нека одмах иде на Цетиње, зове га господар!“ — Млади Раде пребаци вунену струку преко рамена, и спусти се весело низ ловћенске стрмени, у равно цетињско поље под орлов крш. Пред манастиром стојао је, наслоњен на своју сребрну штаку, један висок, скроман и сув старац у црним дугачким хаљинама. Његова дуга, брада и коса нису се разликовале од повесма беле свиле; кожа на лицу и на рукама била је жута као воском помазана. Око њега стојали су оружани Црногорци; они су сви били гологлави: стоје око свеца, који још по земљи ходи. То је био владика и господар Црне Горе, Петар први, потоњи свети Петар. Пред њим стојао је један ђетић каквог је игда Црногорка однијала: и бистрином, и лепотом, и веселим погледом. све је Црногорце надмашио. То је био Раде. — Једна звезда у кући Петровића, у племену Његоша, спушта се да зађе; а друга исто тако светла, подиже се да засија. „У томе племену, — Црногорци веле, — свагда се роди по један човјек, каквог нејма више на овом свијету“. — Пуних двеста година они тако говоре, и пуних двеста година тако се догађа.
„Раде! — рече стари владика, — близу је педесет година, како управљам Црном Гором, а осамдесет како носим ово грешно тијело по овом свијету. Ја сам сада путник, коме свакога минута може доћи заповијест да се кренем са ове земље, а хоћу без бриге да је оставим; за то, изабрао сам и намјенио тебе за мог насљедника. Треба да седиш на Цетињу и да се књизи учиш. Нека бог благослови и тебе и свакога Црногорца и нека вам умножи сваку добру работу!“ — Затим стари владика загрли и пољуби свога синовца. Две сузе, може бити последње, затрептале су као две капље росе у његовим очима. Једна је суза била радости, а друга туге. Радовао се што је у својој кући нашао такав подмладак, на коме ће без бриге оставити Црну Гору, коме ће при смрти с поуздањем моћи предати круну Иванову и жезал патријархов, који ће бранити и чувати независност цркве и државе; а тешко му је било, што свог најбољега и најдичнијега племеника откида од света и од весеља, што га доводи међ ладне манастирске зидине, што осуђује његову лепу младост на самоћу, а самоћа је тавница. Знао је добро како му мало даје, за оно што му одузима. Даје му два тешка скиптра, да управља црквом и народом; а одузима му милу слободу. Даје му да буде господар Црне Горе, а да престане бити свој господар. Ловћенске виле другарице његовог детињства, дале су му трећи скиптар и трећу државу: дале су му безгранично царство појезије.
Раде остао је на Цетињу да се књизи учи. То је његовој младости била нова забава, којој се врло обрадовао. Видио је да речи једног човека могу се написати, и стотине година после његове смрти читати и спомињати. Гусле говоре само онима, до којих глас њихов може допрети; књига говори и онима који су далеко, она говори кроз векове. Видио је да се може осим живих људи, разговарати и са онима којих нема више, који су живили и говорили пре хиљаду година. За то је брзо и научио читати. Одмах с почетка читање му се допало и врло га занимало. Поред све своје врло живе и несташне младости, прочитао је све књиге што су у манастирској библиотеци биле. За кратко време знао је онолико, колико су знали и они што су га учили. Стари владика пошље га у Боку которску, у манастир Савин код Новога. Но и ту неимађаше таквих учитеља које за кратко време, својим читањем, у науци није превазишао. Са житијама светих отаца у манастиру се није могао задовољити; он је узајмивао светске књиге из вароши и читао их. Свом стрицу на Цетиње писао је по кад што тако шаљива писма, да се и сам стари и брижни владика често насмејао и главарима показивао их и читао. Кад се повратио на Цетиње, донео је са собом нових различних књига. Желио је још учити али нико није знао начина. Један богати енглески путник, који беше свратио да види Црну Гору, искао да га поведе са собом и у Лондону да га школује и васпита; али владика није пристао на то. Свагда је зазирао од лацманског запада. Он је желио да Раде остане прави Црногорац, да се образује, али не да се полацмани. Ко се у младости навикне на европске обичаје, тај не може задовољно живити у овим мучним горама.
У то доба један стран, необичан човек бану на Цетиње. По дугачком капуту опасао се херцеговачким појавом, да му не рекну Црногорци: иде распојас као Лацманин; по врх широких панталона скопчао доколенице, да не рекну: гаће му се по земљи вуку; за појас заденуо мали нож, да му не рекну: иде као женетина (без оружја). Од Котора до Цетиња, кога је год Црногорца путем срео, склопио му руке око врата и пољубио га у чело. Црногорци освртали се за њим и међ собом говорили: „овакви човјек још нигда није долазио у наше планине!“ — Кад је дознао на Цетиње, свети владика загрлио га и рекао: „благо мени!“ — Главари црногорски скупили се око њега, и жељно слушају његов говор, а он без прекидања прича, Свака његова реч врло их занимала. Збори чисто црногорски а није Црногорац, пита по имену за црногорске јунаке и војводе, као за своје старе позванике, а није их нигда видио; помиње црногорске бојеве, као да их је својим очима гледао. [На] његову необичну живост и безазленост у причању, главари су се са братском љубављу смешили.
Није дуго постојало, а на ливаду више понора, где су се цетињски младићи бацали камена с рамена, викну неко испред манастира: „ђе је Раде Томов? — нека одмах иде, зове га господар!“ — Раде скопча доламу на прсима, пребаци струку преко рамена, остави своје младо друштво и хитро оде. Кад је дошао, стари владика рече му: „Раде! поздрави се с овијем човјеком; то ће ти бити учитељ“. А онај странац скочи на ноге, загрли и пољуби у чело свога ученика и повика: „ово ће бити црногорски Ахилес и Орфеј! ја ћу га научити да буде Шпартанац: да подноси глад, жеђи сваку витешку невољу“. — Из свега грла насмеја се Станко Стјепов, па рече: „бога ми Симо, немаш рашта томе нас учити: то сваки Црногорац зна мимо све друге људе“. — Тај чудни странац беше Сима Милутиновић; чудни песник прослављене „Србијанке“. Глас његовог имена ишао је далеко пред њим; свуд су му у сретање руке ширили. Он је певао бојеве и јунаке, а дошао је у земљу од бојева и јунака; дошао је у Црну Гору, о којој у „Србијанци“ вели:
— Придруж’ Клијо Мелпомени пјевке,
Да би живље грухали се јеци,
Нит’ о стјене већ о груди људске!
Чарна горо преcветиње србске —
— — Постојбино Урака мезимца,
Бавилиште Пана и Минерве,
Завичају самих полубога.
— — Славна горо жилиште правице,
Растилодер Југовића србских!
— — Црна Горо наш Олимпе прави,
Црна Горо убјежиште Срба.
Дошао је међ оне људе, о којима у својим песмама вели:
Штоно вука у брзине стигну,
Устријеле на лету ластавца,
И међеда ка’ човјека скврже,
Што л’ прехитре и мудрину гује.
Док јунаштво Црногорци путно,
Чисте нрави и паметно умје,
Уздржите за светиње обште,
Све је ваше дивним дјел’ма грмјет’
Кроз вјекове чрез потомства свачја.
— — И мало вас ал можете много!
Побједа је ваше притјажање.
— — Црногорци! отци Сербов прави,
Одержци сте славе и поноса!
Црна Горо л’ врте Србства рајски.
Нигда под небом није било земље, која би се Симином плаховитом духу и уображењу, могла: већма допасти до Црне Горе. Долазећи из бурнога света, пошто је своје најглавније дело у Липисци штампао, рекли би, да је дошао међ’ ове планине у сретно заветриште, где је могао без сваке бриге, само својој појезији живити; био је у најбољим и најзрелијим годинама, и могло се очекивати, да ће му Црна Гора, земља толиких његових идеала, подићи душу к новим, још лепшим песмама. Али, као нешто необично, морамо овде узгред напоменути, да сва његова песничка работа, која је у Црној Гори произашла, мале је књижевне вредности. Оно, што га из далека одушевљавало, то га изблиза заглушило.
Сима остане на Цетињу. Раде, и још неколико младих Црногораца, постану његови ученици. Симина школа није имала означеног часа ни места. Његова наука, као и васцели његов живот, нису имали никакве системе. Као Платон, он је своје ученике учио шетајући по зеленим ливадама, и у ладовини испод гранатих дрвета. Кад кад у десет минута говорио им је: о грчким боговима, о сејању кромпира, о Круговој философији и о Хајдук-Вељку. Причао им је о јунацима из старог времена, као да су јуче живили, као да се с њима лично познавао. Ученици његови радо су га слушали. Он је био њихов друг и пријатељ. Гусле, песме, гађање из пушака, биле су њихове заједничке забаве. Заједно су са својим учитељем трчали, скакали, бацали се камена с рамена и рвали се. Та то су биле шпартанске игре, које крепе дух и тело, које уздижу јунаштво. Често скину обућу и трче боси преко бодљикавог цетињског поља; треба ноге очврснути. Једнога дана тако трчећи, удари Сима о некакав оштар камен и расече стопало тако, да му је многа крв почела тећи. Кад су му ученици викали, да стане да му ногу завију; он је, непрестано даље трчећи, одговорио: „не треба мислити на завијање рана, док се до одређеног места не стигне!“ — Стари владика само се смешио и по кад кад рекао: „Симо ка’ Симо!“
Безазлен, разговоран и дружеван, беше мио сваком Црногорцу Сви су се радо купили око њега, а он им је причао српску прошлост: причао им је све што је знао, све што је видио и чуо у туђем свету. Тада су путници били велика реткост на Цетињу; године прођу а ни један странац не спусти своју путничку торбу пред малу цетињску крчму. Догађаји у свету, о којима се већ престало говорити, били су новост за Црногорце. Пароброда још није било да возе поред далматинске обале. Свако Симино причање било је занимљиво; најобичније ствари он је са необичном ватром приповедао. Гледећи га тако. једном кад је у друштву говорио, Станко узвикне: „е јесте ови Чубро неки Чојковић!“ — Сима одмах запита: шта то значи? шта то значи? — Казаше му: Чубро значи човек с малим ушима, а Чојковић значи: да си од човјека, да си од ваљаста оца. — Мило беше Сими, па загрли те пољуби Станка, и од тога доба на Цетињу нису га друкче звали него Чубром. Он је доцније многе своје књижевне работе, место свог правог имена подписивао: „Чубро Чојковић Черногорац“, или само „Ч. Ч. Ч.“
„Ви сте у непрестаном рату с Турцима; бићете главари ове земље; Турци ће вас неће опкољети; Шпартанци и Црногорци не предају се живи; за то треба да се научите трпјети глад, док вам не дође друга војска у помоћ“. — Тако говораше Сима својим ученицима, и често је с њима у зору полазио са Цетиња, те васцели дан ходе кроз брегове и ловћенске планине, и у само вече врате се, а цео летњи дан ни једнога залогаја нису метнули у уста. Симу једанпут, после таквог хода ухвати грозница. „Јадан Чубро! — рече му Тома, — тебе ђеца варају: они сваки понесу у њедрима хлеба и сира; па кад ти у планини сједиш и неке јаде пишеш, они ти заварају очи и сити ручају; а ти без невоље погибе од глади у нашој земљи!“ — Сими одвећ беше мило, па весело узвикну: „и то је шпартански! и лукавство потребно је у рату!“ — Али после тога нису више ишли у планину да се уче гладовати.
Једном разговарајући о јунаштву, учитељ и ученик из кратке шале пређу у жестоку свађу. Раде стално је говорио: да у целом српском народу, нико ни налик није црногорским јунацима. Сима признавајући црногорско јунаштво, тврдио је жестоко: да у сваком српском крају, има доста Срба, који у јунаштву ни мало не уступају Црногорцима, него су им потпуно равни; а за пример споменуо је војевање у Србији и њене јунаке. Око тога подигла се међ њима оштра препирка, у којој је дошло до опорих речи. На послетку Сима у јарости повиче: „ево, ја сам може бити најгори од свију Срба, што су изван Црне Горе рођени; и смијем изаћи на мегдан твојему најбољем Црногорцу. Ма знао и погинути, али нећу му се уклонити ни препасти од њега. Ово ко не верује, може опитати кад му је гођ драго, и с каквијем гођ хоће оружјем! ја сам вазда готов!“ — Такве речи изговорити у Црној Гори, много значи; Сима их изговори, лупи љутито вратима и остави свога ученика самог у соби. После неколико минута, он зове Симу. Кад Сима уђе, Раде закључа врата од собе, и показујући два пиштоља на столу, јетко и оштро рече му: „ја не хоћу да идем и да теби зовем најбољега Црногорца за мегдан; но ево ти мене! Избери један од та два пуна пиштоља, а ја ћу узети други; па овђе на ови час, по црногорски да скрешемо дим у дим, па шта ком бог да и срећа јуначка. Да познаш ти што је и дијете црногорско!“ — Сима, кад види озбиљу и гњев свога младог ученика нађе се у великом чуду. Такав позив од свакога другог заиста би примио, ма знао да ће и погинути, али од својега ученика не може. Жива свађа наново се почне. Сима каже: „нећу с тобом мегдан да дијелим, а са сваким другим Црногорцем хоћу!“ — Раде му жестоко одговори: „кад не смијеш са мном, како би смио са другим Црногорцем!“ — Кад Раде никако није хтео од двобоја одустати, Сима се још већма разгњеви, стане уз дувар, раздрљи прси и отсечно повиче: „ја нејмам руке коју би дигао на једнога Његоша, а ти удри, ево ме!“ —„А мислиш ли да не хоћу?“ повиче Раде, зграби пиштољ, управи у прси Симине и скреше. Пиштољ плане и пукне, но тако слабо, да зрно на сред собе падне. „Узми други; тај си у страху пунио, па прах мимо цијев просуо;“ рекне Сима, непрестано на белези стојећи. Ученик, још у већој јарости, дохвати други пиштољ са стола и скреше, но и то зрно падне на сред собе, далеко од Симе. „Зар се тако пуне пушке за мегдан? дај овамо да ја напуним, па онда удри!“ — повиче Сима и маши се руком за пиштољ. Онда Раде, остави своје претварање, загрли и пољуби свога учитеља, па му каже: да је он навалице тако пушке напунио, само да види и да се увери, хоће ли заиста Сима смети дочекати да се на њега пуца. Призна му потпуно јунаштво, и после му је чешће говорио: „божа ти вјера, јеси што и рођени Црногорац!“ — Раде у својим доцнијим годинама врло је жалио, што је својега драгог наставника на такво тешко искушење ставио. — Многи странци, и пре и после тога, били су изложени подобној опорој шали; и сам Доситеј није без таквог једног спомена пошао из Црне Горе. Млади Раде доста се користио Симиним бављењем на Цетињу. Он је за њега био једна жива енциклопедија; једна, у свако доба отворена књига; могао му је на свако питање одмах одговорити, и опширно о свему и о свачем приповедати. Сима тада био је познат са литературом многих народа; походио је немачке универзитете; познавао је свет, имао је доста искуства, а врло је радо говорио причао и друге учио и ономе, чему сам себе нигда није могао научити; јер он је до смрти остао у свим својим, нарочито домаћим пословима, непрактичан. Свакоме је саветовао да штеди и да завезује новац у девет чворова; а он нигда није умео штедити. Кад је имао новаца, — а то не беше свагда, — ко му први поиште, он му поклони, или позајми, па нигда више не тражи. — Видећи да у Црној Гори нема доста земље, он измисли како би се три плода са једне исте њиве, за једно лето, могло добити. Посади најпре врло дубоко кромпире, по кромпиру засеје пасуљ; по врх пасуља посеје кукуруз, па то све подрља и поравни. Кад јесен дође на Чубриној њиви нема ни кромпира, ни пасуља, ни кукуруза. Ништа није родило.
Он је задовољно проводио своје дане на Цетињу. Ништа није спречавало његову слободу; могао је потпуно живити по својој, често чудноватој ћуди. Његов говор, јело, пиће, одело, лечење, економија и сав његов живот, беше сама појезија. Уображење било му је хитро и одвећ живо; мисли су му биле као таласи на мору; у једној памети није се могао обути. Ако се с ким поречка или га ко год увреди, после пет минута он је то већ заборавио. Није могао живити без друштва и разговора, а при том љубио је самоћу. — Једнога јутра нема Симе на Цетињу. Нестало га. Прође недеља дана, нико не зна где је; изгубио се. Његови ученици распитују за њега; нема га нигде. У свом цетињском пољу Црногорци разговарају се о њему. Једно момче, што је сишло са планине, слуша те разговоре па рече: „ено таквог истог човјека, у нашијем становима више Жањева дола.“ — То заиста беше Сима, Ту је он,у тој пастирској самоћи и тишини, за осам дана написао трагедију „Милош Обилић.“ И за тих осам дана, као што сам вели, није ништа јео. Но не треба разумети, да за цело то време није ни млека пио, кога је довољно имао у ловћенским колебама. При тој слабој храни написао је и слабу трагедију; но велико дело његовог бављења на Цетињу, остаје му у томе, ако буде што год принео, те је његов ученик постао прави песник своје земље. Раде и пре доласка Симина, почео је правити шаљиве и сатиричне песмице; али, може бити та би се варница у њему угасила, да Сима у то време није дошао, и својим говором и причањем, отворио његовом младом уображењу пространа чаровна поља појезије; показао му путању, која преко Парнаса води у пантеон вечите славе. Сви Петровићи, од кад се зна за њих, преко свега љубе славу. То је њихов живот. Ко се прослави и остави леп спомен за собом, тај се имао рашта и родити. Лепо јунаштво и лепа песма доносе славу. Досадашња историја свију народа то двоје к небу је подизала; пренашала их на богове. Јунаштво је подизало песму, а песма је подизала јунаштво. Свет је навикао обоје да слави; јунаци и песници и не маре за друго.
Није Сима сам узрок био, што је владика Раде, у ранијим својим песмама кад кад сувише митологију уплетао. Онда је тако време било. — Средњи век беше прошао, у коме се писало само о свецима и о мученицима за хришћанску веру; хиљаду година појезија и готово цела светска књижевност, с тиме се занимала. Велики сликар Рафајел само је иконе правио; један калуђер у Риму, читајући лепу појезију Виргилијеву, три је дана горко плакао и жалио, што такав човек, и такав песник није био хришћанин. — Дошло друго доба; престало се писати о чудесима светаца, али мислило се да се без неких чудесних лица и имена не може писати. Појезија сетила се своје старе славе и својих старих богова. Митологија, наново завлада, и до скора била је у обичају; држало се да ће на овом свету нестати дивоте и појезије, ако се престану спомињати грчки и римски богови; небо бих се потресло да њих нестане; та звезде по небу носе само њихова имена. Кроз дуге векове појезија била је најглавнија грана књижевности, она је испунила сав свет својом славом. Гете, после смрти Волтерове, седео је као јупитер на престолу европске литературе.
Од Симе Милутиновића, који је у својим песмама тако радо, а често и сувише, спомињао старе богове, прешло је може бити нешто и на његовог ученика. Обојица доживили су да виде, како у новијем времену, митологија напрасно излази из обичаја.
Кад се Сима повратио у Србију, непрестано је говорио о Црној Гори. Кад је год долазио к моме оцу, ја бих свагда, као дете, поред њега седео, и пазљиво слушао његово живо причање о Црногорцима и о њиховој чудноватој земљи. Без тога Симиног причања, може бити, ја не бих нигда пожелео видети Црну Гору.