Поглавље 18
Путници, који пишу своја путовања обично највише о себи говоре. Они су онај дугачки конац, око ког се нижу сви догађаји које спомињу; они су она река, у коју се сва њихова писања сливају. Ни једна врста списатеља није тако занимљива, а тако несносна као они. Све своје незнатне ситнице изнесу пред вас. Казују вам шта су ручали и вечерали; на каквој су постељи спавали и шта су сањали. Морате да читате све оно што говоре, и све оно што прећуте. Они свуда пред вама стоје; на сваком кораку видите их. — У овом садањем мом писању, где сам год могао, ја сам се клонио тога начина. Нисам хтео писати вам ни о себи, ни поименце о другима, до само онолико, колико је нужно да причање буде јасније. Говорио сам о Црногорцима. Црногорско име венац је око ког сам увијао сваки цветић, сваку лаврову гранчицу, што сам међ овим бреговима нашао. Но има прича, које се не могу одвојити од оних што их приповедају. — У сваком путовању налазите много ствари. које су се могле обићи и неспоменути; нека их! — И сама светска историја препуна је безкорисних и безпослених ситница, које се хиљаду година преписују и читају; тешто! — знамо како се зове коњ на коме је велики Александар јашио; а не знамо како се звао онај човек што је плуг измислио; ако ће! — Избришите из вашега живота ситнице и безпослице, па ћете видити саму празнину. Мали залогаји свагда су нам слађи и пријатнији. Место ситних звезда на небу, да су оно све велика сунца, не би ништа видили; сви би ослепили.
Време што сам провео у Црној Гори, остаће ми свагда као најлепша успомена. Сваки Црногорац био ми је друг и добар пријатељ. Србин, ма откуд био, у Црној Гори није туђинац, није Лацманин. Сваки Србин, који овамо дође, доћи ће својој кући, наћи ће у сваком Црногорцу свога сродника и пријатеља. Њихова душа не занима се са трговином, фабрикама и богатством; њихово срце отворено је само патриотизму и јунаштву. — „Није по овим мртвим стјенама, него по српском имену и српском језику, ми смо сви браћа и земљаци, ма ђе живљели!“ рече Ђура Церовић једноме Далматинцу. Тако сви Црногорци мисле. — Нигда нисам приметио ни у црногорском двору, ни у црногорској колеби, какве зависти или пакости према Србији, или према другим српским земљама. Те су раздорице новине непријатељске по кад кад навалице измишљале и разносиле. О таквим гласовима, свуда се више водило рачуна него у Црној Гори. Црногорци као пословицу говоре: „правом Србину, сваки је Србин мио; — ко се туђем добру не радује, не дочекао га!“ — Они нигда не сумњају о искреној љубави своје српске и хрватске браће. Они сваки час виде и чују како их свуда, сви Славени хвале и славе; како се велика, славенска Русија с њима дичи и поноси. Они су често видели, како где који Србин из Војводине, Далмације, Хрватске, Босне или из других српских крајева, кад дође први пут на Цетиње, плаче од радости и од неког патриотског узбуђења. Они знају више него ико, такве сузе оценити и поштовати. Они сматрају сав српски народ као једну велику задругу. — Кад је дошао глас да се Ниш предао, на Цетињу и свуда по свој црногорској војсци, било је велико весеље. Цело вече пуцале су пушке; свак се радовао; један другом довикивали су: „и Ниш освојисмо!“ И ако су две државе, један је народ; нико у своме срцу не раздваја га. Слава српскога народа заједничка је. Историја и народне песме, не познају границе оних земаља где Срби живе. Српски народ, — као златна руда, растурен на неколико хиљада квадратних миља међ туђе, сурове елементе, — пропашће, нестаће га са свим, ако не створи јако душевно и књижевно јединство.
Кад се рат започео, неки Црногорци из Србије дошли су у Црну Гору, а неки су питали: могу ли остати да у Србији војују? — Њима је одмах са Цетиња одговорено: „како гођ хоћете, може вам бити. Нама је све једно: или се борили се Турцима око Ниша, или око Никшића.“ — Црногорци, који су неко време живели у Србији, или као што они често кажу: у равној Шумадији — кад дођу у Црну Гору, па их ко запита: како је тамо у Србији? обично одговоре: „ниђе боље! со да се посије никла би; свака им је работа уређена као у ћесара; и бога ми су јунаци! да нијесу добри јунаци, турска би их сила, у оним равницама, одавно прегазила. Једно им само не ваља: псују и срамотно зборе исто као и Лацмани. — Кад је почео рат, Црногорци су говорили: „више се бринемо за Србију него за Црну Гору. Они немају оваквијех згода и кланаца као ми; а одавно нијесу ратовали.“ — Ко год науми да св са својом фамилијом исели из Црне Горе, он дође на Цетиње да целива светога Петра, и да књазу каже збогом. Књаз свакога лепо посаветује, и при растанку обично рекне: „нек ти је са срећом! ако се зауставиш у Србији, није ми ништа жао што крећеш из Црне Горе.“
Владалац је у Црној Гори као старешина једне задруге, као патријарх једног племена, као отац у некој великој породици. Сви га слушају и поштују, а он се брине за свакога и за свашто. На њему је сва одговорност. Он не може мирно да спава ако запече суша и настане рђава година; кад завеју велики снегови, он шаље у планинска села да види имају ли хлеба. — Сваки се путник зачуди, кад у разговору о приватним кућевним потребама, о брашну, соли, баруту или о чему другом, чује, да Црногорци често рекну: „то је господарева брига!“ — Сваки се Црногорац прилежно и савесно стара о својој породици; али кад он не може својом снагом и својим трудом да савлада оскудице и невоље своје куће, онда његова брига прелази на државу, на задругу, на владаоца. Сваки црногорски владар сматрао је за дужност да свакоме помогне, да свакога посаветује, обавести и на добро упути; да задобије и оправда оно неограничено поверење које међ Црногорцима има. — Црна Гора учинила ми се кашто као нека школа, у којој су, за ових последњих сто година, четири Петровића, четири велика учитеља, владали и проповедали: слогу, јунаштво, родољубље, пожртвовање, поштење, веру, надежду и све што је требало да припомогне, да Црногорци буду оно што су данас. Речи светога Петра још се свуда спомињу; владика Раде оставио је у „горском венцу“ своје мисли, које и ван црногорске границе утврђују патриотизам и стварају карактере; кнез Данило свагда беше промукао од непрестанога говора. Свака њихова реч могла би се записати у историју. „Кад црногорска кућа прокисује, чини ми се да мени капље за врат“, говорио је свети Петар; — „кад гођ Србин јаукне и мене заболе;“ — говораше владика Раде; — „три дана живи, а сва три дана буди човјек!“ често је узвикнуо кнез Данило. — Кнез Никола није ни мало остао за њима; у многоме прешао их је. Његове речи и дела нећу овде наводити; можете помислити да ласкам. О њему сам врло мало писао, према ономе што би се могло написати. У њему су скупљена својства доброг владаоца и доброг Црногорца. Он је наследио од светога Петра побожност, од владике Рада појезију, а од кнеза Данила одважност.
У Црној Гори сви се народни послови јавно већају и свршавају. Јавност је контрола свега и свачега. Код старих Грка и Римљана нико није смео под оружјем доћи на збор где се саветовања држе; код Црногораца, ко дође без оружја, нема гласа; тај се уклони ћутећи измеђ браће, што говоре о народним делима. Црна Гора нема писанога устава, али има све слободе и гаранције, које јунацима доликују. — Како побројите шта је дозвољено а шта није, то је већ неко ограничење. Ове горе не трпе регулу. Црногорски образ, то је црногорски устав; сви га чувају као светињу. У Црној Гори све је дозвољено што је уљудно; а људи треба да знају шта је уљудно. Зар је потребна писана мртва артија, да натерује људе да буду људи. Тако они мисле, тако они говоре. Опште је мњење у Црној Гори јако и строго. За сваку своју работу треба помаслити шта ће гусле казати; а гусле нису никоме ласкале ни неистину говориле. „Ми нејмамо бродова на мору, ни богатијех дворова крај мора; нејмамо ништа осем јунаштва и свијетла образа; само по томе свијет нас чује и поштује. Ти на твоме образу носиш црногорски образ; ако обрљаш свој образ, сва ће Црна Гора осјетити стид!“ Тако они често један другом говоре.
Они још немају никаквих бирократских и канцеларијских завода. Што усмено реше, то се памти и тачно извршује. После једног суђења рекох ја сердару Станку: „што то не запишете и у протокол не уведете?“ Он се осмехну па одговори: „боља је црногорска неписана правда, него десет пута написана млетачка неправда.“ — Ходао сам један пут с неким главарима, кад нас стиже Шпадијер, писар сената, и рече: „на оно што смо ономадне у Котор одговорили, пишу опет и ишту нумеру за оно наше писмо; треба им“. — „А ти им пошљи!“ рече један сенатор. „Какву ћу?“ — „Какву гођ хоћеш; двадесет, тридесет; имаш их колико хоћеш?“ — „Немој вала — рече други један главар смејући се — него им пошаљи деведесет, и питај их, ако им је од какве користи, послаћемо им девет стотина“.
Једном судише некога Црногорца, и нађоше да је крив, и да би требало неко време да лежи у тавници; али код куће има старе родитеље и нејаку чељад; сва би кућа пропала без њега. Напослетку рекоше му: „хајде дома! па за двије године ниђе не смијеш међ људе изаћи. Даље од своје њиве ни два корака несмијеш крочити. Два пут у години дозвољено ти је у цркву отићи да се причестиш. — Је ли тако Црногорци?“ — „Тако већ никако!“ — одговорише они што су били при суђењу. — „Што ти што гођ не говориш кад се ми судимо?“ — рече ми један, — „Нисам за то надлежан“; одговорих му ја. „Код нас је свакоме слободно с разлогом говорити; а ти или не хоћеш, или не умијеш“, рече ми други.
Сваки дан Црногорци једни дођу на Цетиње а други оду. Свагда их је пуна пијаца. Кад год књаз изађе из двора, окружи га мноштво Црногораца из различитих крајева. Сваки дан неизбројни послови изађу пред њега, и готово сви буду јавно, онога часа, решени и свршени. На сваки десет корака приступи му по неко, каже шта има, учине се питања, учине се примедбе и нужна објасњења, и ствар буде решена. Но то нису криминали, и велике заплетене парнице; тога у Црној Гори нема. Многи кад приступи књазу, и кад га књаз запита: имаш какву давију (жалбу)? одговори: „нејмам господару; дошао сам само да те видим; одавно нијесам био на Цетињу.“ — Једном тек што изађе књаз Никола из двора, неки сиромашак приђе му и рече: „ђе си господару? два дана како сам дошао, па не могу да ижљегнем преда те!“ — Те речи нерадо је књаз чуо, па му одговори: „видиш онај прозор на крају? онђе ја спавам; и који Црногорац треба ме да му за један грош судим, па у пола ноћи не дође под онај прозор и не викне: устај господару требаш ми! тај Црногорац не вриједи ни онога гроша“, — Кад владалац пред двеста нас, такве речи говори и по њима се заиста и управља, онда у тој земљи може бити довољно сигурности и гарантије, за сваку личности за свачије имање. Књаз Никола кад путује, па види да мала деца од седам осам година, трче низ брдо к њему да га виде и поздраве, заустави коња и се њима се разговара.
Сваки Црногорац, осим јединога митрополита, кад изађе пред књаза, пољуби га у руку. Странцима изгледа да је то старински обичај, и да је у данашњем времену знак сувишне потчињености. Али у Црној Гори то има значај патријархалности и као неке синовље оданости. Кад неком Црногорцу књаз не би дао руке, он би ожалошћен трчао главарима и питао: „шта сам погријешио? што је господар једак на мене кад сам му приступио, не даде ми руке.“ — За времена старих српских владалаца тај је обитај свагда постојао. У народним песмама често се спомиње: „капу скида у руку цјелива“. Поред тога, у Црној Гори до скора су место књажева владали црквени људи, епископи, владике, које обично свак љуби у руку. Владике из куће Петровића управљали су Црном Гором пуних 155 година. У осталом тај обичај ни у данашњим просвећеним државама није реткост. Кад краљеви и цареви коме дозволе, да им руку пољуби, то је знак особите наклоности и пријатељства. Онај што владаоцу пољуби руку, не понижава се тиме, него узвишава се. Тако суверенски кругови мисле. Пред француско-немачки рат Бисмарк је пољубио у руку руског цара Александра пред мноштвом света, кад је цар из Емса полазио у Петроград. — За времена књаза Данила слушао сам да Црногорци у разговору рекну: „у Црној Гори само једна рука влада, и само се једна рука цјелива. Двије стотине година љубимо Петровића руку, и нигда другу нећемо“. — Сада многи од млађих Црногораца, маши се руци и где коме старијем војводи. Иначе при растанку или састанку, сви се, без разлике старешинства, целивају у образ. Млађи Црногорци љубе своје племенске главаре у прси, или у раме, а они њих у чело или у образ.
У Црној Гори данас је слога велика. Они се међ собом братски саветују и слушају. Ништа им се неумесно не заповеда, па за то никаква заповест не налази отпора. У осталом, нико им и не досађује са каквим прописима и наредбама. Да нема рата, могао би сваки читав свој живот провести, а да не осети тешке дужности према својој држави. Недају солдата, немају царине, немају полиције, не плаћају прирезе, не знају шта су то таксе. Кад је рат, сви иду на војску; нико неће остати дома.
И ја сам био неколико недеља на војсци с Црногорцима. Књаз је желио и позвао ме да га пратим: колико могу, и докле могу. Дао ми је из своје коњушнице коња на послугу; и цело време што сам у логору провео, био сам измеђ оних, што су свагда с њиме ручавали и вечеравали. Са великом захвалношћу сећаћу се оне особите пажње, што је књаз свуда и свагда према мени имао. Како на Цетињу тако и у логору, сваком приликом заиста сматрао ме, као што говораше, као свога сродника, као рођака из своје куће. Сваки дан звао ме и зове на разговор. Кад сам био болестан, походио ме у локанди. На свечаним данима, кад су се год велики ручкови или вечере давале, стављао ме је често првога до себе. Ово неколико кратких речи био сам дужан из благодарности споменути.
На војсци је живот врло мучан; да сам га пре познавао, може бити не бих ни једну ратну песму написао. Нигде немате мира ни спокојства. Не знате шта носи дан, шта нови ноћ. Кад се спремате да легнете да спавате, треба да сте спремни истога минута сести на коња и поћи даље. Кад видите да се ручак поставља, нисте сигурни да ћете тога дана комадић хлеба изести. Свагда сте као на морској лађи кад се ветрови укрсте и мењају. Често провео сам ноћ на голим, рапавим стенама, држећи коња за узду. Имали смо и неколико шатора, али они су врло ниски и под њима беше несносна врућина. Од спаваћих хаљина ништа нисам имао са собом; нигде ни сена нисмо могли добити да простиремо. Кашто гужвао сам новине и метао пода се, да ми буде мекше. Стилман, коресподент енглеских новина, давао ми је своје велике новине „Тајмс“ да их простирем. Он је имао од уредништва тих новина двадесет хиљада динара годишње плате, и осим тога сав трошак што потроши. И ја сам дописивао бесплатно у неке листове, а особито у руске новине „Новоје Времја“; желио сам да црногорско оружје блиста на далеко, онако како је заиста сјајно. — Дању немате нигде ладовине, ноћу немате нигде крова; често ни воде довољно нисмо имали. Једно после подне, кад сам легао да се мало одморим и спавам, наслонио сам главу на голу стену, кад ето ти Новице Церовића, носи са обе руке велики камен, заценуо се од смеја и виче ми: „узми овај камен под главу, мекши је“. — Новица је од мене пуних осамнаест година старији (рођен је 1808. год), али лакше је могао сносити све ратне незгоде. Он се увек шали; шта год говори све је сама оштра досетљивост. Оних дана два му се сина ранише, али он је то, премда је врло нежног срца, филозофски примио. У свему је добар и незлобив као дете. Свак поштује га; књаз га не зове друкче него: бане. Непрестано пуши на кратак, трешњев чибук. Радо прича; свака му је реч занимљива. По кад кад у логору провео сам с њиме целу ноћ у разговору. Новко (тако га сви Црногорци зову), познат је јунак, али често ће рећи: свакој земљи, осем јунаштва, још много којешта треба. Кад Сулејман паша беше наумио, да с војском прође кроз Белопавлиће, ватрени Црногорци говорили су: да се сви прикупе, и да на црногорској граници сви јуначки изгину. „Тако, тако! — рече им Новица, — то Турци и хоће, да ви сви изгинете“. — У једном разговору, у ком се само јунаштво преузносило, рече Новица: „да нас је мање јунака, а више мудрака, и на Косову боље би прошли!“ — Подобно томе, и Марко Миљанов једном приликом рече: „мудром јунак коња води.“ — Црногорци држе да се Косово поље не зове од птице коса, него отуда што су се на том пољу, од памтивека свагда војске косиле. Могуће, да се то поље пре видовданске битке друкчије звало, и тек после, кад су се две силне војске искосиле, прозвали су га Срби Косовом. — Црногорци не говоре много о Краљевићу Марку. Он им није тако мио као Милош Обилић. „Марко је дворио и служио туђега цара; па макар то било десет дана“, говоре они.
Једно вече заноћимо на врло опасном месту; два топа и оно војске што је било, опреми књаз са Машом Врбицом у помоћ Петру Вукотићу. Није остало код књаза више од двадесет момака који би се могли борити; а на нас друге, којих је још око двадесет било, није се могло много рачунати. Да су Турци знали могли су чудо учинити. Ни страже нисмо имали около. Свак је видио несигурност и опасност, али нико о томе није хтео говорити. Кад се ноћ спусти неко необично ћутање и тишина беше међ нама. „Војводо! — рекох ја Новици Церовићу — мене стра“. — „Бога ми и мене, а не смијем никоме да кажем“. Одговори Новица. Но ипак наслонисмо се на оно камење, а уморни као нигда, слатко заспасмо; само су перјаници остали будни.
Најтеже ми је на војсци било, што се нигда није знало, колико ћемо времена на ком месту остати. Неколико дана, нарочито кад смо пошли пред Сулејман пашу, нисам скидао чизме с ногу нити сам се распасивао; (носио сам црногорске хаљине и силај, што је за онога који није навикао, врло неугодно, особито кад су летње врућине). — Кад кад, у пола мрачне ноћи, чујемо књажев глас: „коње! коње!“ — И онда за два минута треба сви да смо на коњима. Та ми је реч свагда тежа била, него тврдо камење на коме сам спавао. Ретко би ко веровао да могу људи пешке проћи онуда, куда смо ми по кашто с коњима пролазили. Саме литице и велике стене, тако да коњ често не може да корачи, него пропне се као коза па скочи са стене на стену. Право причају, да бог, кад је створио овај свет, упртио је врећу пуну камења па ишао те растурао по свој земљи; кад је дошао у Црну Гору, врећа се продерала и ту највише камења пало. Свуда крш од камења и од каменитих брда. Црногорци место речи: камен, свагда кажу: крш. И драго камење не зову друкче него: крш. Често ћете чути да кажу: има у прстену два дијаманска крша.
Један пут изашли смо сви, који смо имали коње, далеко у поље, да одмамимо пажњу Турака на ону страну. Ту смо сишли с коња и стојали. Ја сам се загледао у поље како се бију и пушке пуцају, и докле наши топови добацују. На један пут чујем ону електричну реч: „коње!“ — „Док сам се ја окренуо, сви су били на коњма, и у галопу заједно сва великим барјаком окренули брду. Мој мирни и гладни вранац, ког сам био мало пустио да чупка траву, окрете и поче трчати преко поља управо међ Турке; а ја вам самцит оста у широком пољу. Сердар Сава Пламенац, случајно се обазрео, и кад је то видео, врати се у трку, сјаша, даде ми свога коња и повика: „јаши па иди! ја ћу пјешке издријет —“. Ја тако одмах и учиним. Мало за тим сердар је ухватио вранца, који се не далеко беше уставио да пасе.
Нико не може издржати ратне невоље тако као Црногорци. Дању и ноћу у непрестаном су трчању и послу. Све незгоде и тешкоће књаз је с њима делио; и он је често на тврдим стенама спавао, и сув хлеб јео. Војска је свагда била весела и у добром реду. Ни једнога болесника нисам видио. — Старим Црногорцима није било по ћуди, што се књаз излаже опасностима, и зашто се лично упушта у битке; но кад су видили да он нерадо чује да му се о томе говори, нису му хтели више спомињати. Они знају све главније догађаје из историје. Чудио сам се с каквим разлозима један старац осуђује Душана, Вукашина и Лазара, што су лично ишли собом на војску. Са свршетком њиховога живота, свршила се и држава. Ко зна како би било, да су они друкчије радили. У војсци, једна сабља више или мање, не чини много.
Поред свих незгода по логору, ипак врло сам задовољан што сам видио како Црногорци војују. — После рата, а и пређе, одређиване су награде и одличија. Давани су ордени, медаље, ратне споменице, освојене куће и земље. Нису ни мене заборавили; у више прилика нудили су ми те дарове, а по врх свега министарско место у просвети. Ја нисам хтео ништа. На сваку ту понуду ја сам се прихватио за капу и одговорио: благодарим. Остављао сам нека се то даје пречима, потребнијима. Да сам ма шта примио, не бих могао о њима овако отворено и безазорно писати. И мени и њима свагда би пред очима трептио тај дар и поклон; и мени и њима чинило би се да пишем не за љубав, него за награду. Овако остаће међ нама лепши спомен.
Пријатељство, велико пријатељство, с којим ме је свагда предусретао владика Раде, књаз Данило, књаз Никола и сваки Црногорац; то је моје највеће одличије, мој најлепши орден и најбогатија награда; то је мој најмилији спомен, што ћу из Црне Горе са собом понети, и, у Црној Гори за собом оставити.
Завршујем али не свршујем причање о Црногорцима; само затварам моју путничку књигу, у којој сам о њима писао. Полазим на даље путовање, полазим у туђе земље, кроз које ћу ћутећи проћи, о којима нећу вам ништа писати.